22. TRAGAČ

     Halrloprilalar se užasavala Govornika, a Nesus se još nije usuđivao da je oslobodi uticaja taspa. Nesus je tvrdio da je zrači taspom svaki put kada ugleda Govornika, tako da će joj možda postati drago da ga vida. U međuvremenu, Pril i Nesus su izbegavali kzinovo društvo.
     Stajali su sklonjeni negde, dok su Luis i Govornik ležali potrbuške na podu osmatračkog podijuma, zagledani u tamu bloka ćelija.
     "Samo napred", reče Luis.
     Kzin ispali oba snopa.
     U bloku ćelija stade strašno da odzvanja. Visoko na zidu, upravo ispod tavanice, pojavila se blistava tačka boje munje. A onda je stala lagano da se kreće u smeru kazaljke na satu, ostavljajući za sobom sjajan crveni trag.
     "Seci komade", naredi Luis. "Ako se ta masa odjednom oslobodi, razletećemo se kao buve na ošišanom psu."
     Govornik predusretljivo promeni ugao sečenja.
     Zgrada se, ipak, iznenada nagnu kada otpade prva gromada kablova i plastične konstrukcije. Luis obgrli pod. Kroz pukotinu spazi sunčevu svetlost, grad i ljude.
     Nije mogao da vidi pravo ispod sebe sve dok pola tuceta gromada nije bilo odsečeno.
     Konačno ugleda drveni oltar i model od srebrnastog metala u obliku pljosnatog pravougaonika nad kojim se dizao parabolični luk. Ukazao se na trenutak, pre nego što je masa strukture bloka ćelija udarila pored njega, a polomljeni komadi poleteli na sve strane. Od oltara ostadoše strugotine i izdrobljeni sitniš. Ljudi su već odavno pobegli odatle.
     "Ljudi!" požali se on Nesusu. "U srcu praznog grada, miljama udaljenom od polja! To je put od jednog celog dana. Šta li su tu radili?"
     "Ukazuju počast boginji Halrloprilalar. Oni su Prilin izvor hrane."
     "Ah. Ponude."
     "Naravno. Kakve to veze ima, Luise?"
     "Mogli su biti pogođeni."
     "Neki možda i jesu."
     "Učinilo mi se da sam video i Tilu tamo dole. Samo na trenutak."
     "Gluposti, Luise. Hoćemo li da isprobamo pokretačku energiju?"
     Lutkarev letcikl bio je zatrpan u želatinastu humku poluprovidne plastike. Nesus je stajao uz otkrivenu komandnu tablu. Kroz prozor na zatvorenom balkonu pružao se veličanstven pogled na grad i dokove, ravnozide luke civilnog centra, nadiruću džunglu koja je nekada verovatno bila park. Sve to se protezalo ispod njih na nekih hiljadu stopa.
     Luis zauze stav: na mestu voljno. Kao ohrabrenje svojoj posadi, junački zapovednik stajao je raskoračen na mostu. Oštećeni raketni motori mogu eksplodirati pri samom uključenju pogona; ali moraju izvršiti probu. Kzinski ratni brodovi moraju biti zaustavljeni pre nego što stignu do Zemlje!
     "Nikada neće proraditi", reče Luis Vu.
     "Zašto da ne, Luise? Opterećenje ne bi smelo da pređe..."
     "Leteći zamak, sto mu svemira! Upravo sam shvatio koliko je cela stvar sumanuta. Mora da smo svi sišli s uma! Dom koji brekće u gornjem delu nebodera..." Zgrada se u tom trenutku podiže i Luis se zatetura. Nesus je uključio potisnik.
     Grad je promicao pored balkonskog prozora, sve brže i brže. Ubrzanje se zatim smanji. Nije prešlo jednu stopu u sekundi na kvadrat. Najveća brzina izgleda da je bila oko stotinu milja na čas; zamak se pokazao kao postojana letelica.
     "Dobro smo eentrirali letcikl", reče Nesus. "Kao što ćeš primetiti, pod je ravan i struktura ne ispoljava težnju ka rotiranju."
     "Ipak je ludo."
     "Ništa što radi nije ludo. A sada kuda ćemo?"
     Luis je ćutao.
     "Kuda ćemo, Luise? Govornik i ja nemamo planova. U kom pravcu, Luise?"
     "Nadesno."
     "Vrlo dobro. Idemo desno."
     "Tačno. Moramo proći pored olujnog oka. Zatim ćemo skrenuti za četrdeset pet stepeni, ili približno za toliko, suprotno od smera okretanja."
     "Želiš li to u pravcu grada-kule zvanog Nebesa?"
     "Da. Možeš li ga pronaći?"
     "To ne bi trebalo da predstavlja problem, Luise. Dovde smo leteli tri sata. Natrag do kule biće nam potrebno trideset časova. A tada?"
     "Zavisi."
     Slika je bila veoma živa. Čisto saznavanje i uobrazilja, pa ipak... veoma živo. Luis Vu je snove na javi sanjao u boji.
     Toliko živo. Ali da li je to bilo stvarno?
     Neverovatno kako je brzo izgubio poverenje u leteću kulu. Pa ipak, kula je letela. Luis Vu joj za to nije bio potreban.
     
     "Listojedu je izgleda milo što si ti na čelu", reče Govornik.
     Nekoliko stopa odatle letcikl je nežno preo. Pored balkonskog prozora promicao je predeo. Olujno oko stajalo je po strani sa svojim sivim obeshrabrujućim pogledom.
     "Listojed je sišao s uma", reče Luis. "Nadam se da si ti razumniji."
     "Ni najmanje. Ako imaš cilj, voljan sam da te sledim. Ali ako može da dođe do borbe trebalo bi da nešto boIje budem upućen u stvari."
     "Hm."
     "U svakom slučaju trebalo bi da znam nešto o tome, kako bih ustanovio da li će doći do borbe."
     "Dobro rečeno."
     Govornik je čekao.
     "Idemo po žicu senkovitog kvadrata", reče Luis. "Sećaš se žice na koju smo naleteli pošto nas je pogodila protivmeteorska odbrana? Kasnije je stala da pada na grad sa lebdećom kulom, omča za omčom, u beskraj. Trebalo bi da je ima bar na desetine hiljada milja, više nego što nam je potrebno za ono što sam naumio."
     "A šta si naumio, Luise?"
     "Da dođem do žice senkovitog kvadrata. Postoje izgledi da nam je domoroci jednostavno predaju, ako ih Pril ljubazno zamoli i ako Nesus upotrebi tasp."
     "A potom?"
     "Potom ćemo otkriti koliko sam lud."
     
     Kula je plovila poput nekog nebeskog parobroda. Zvezdani brodovi nikada nisu bili toliko prostrani. Što se tiče vazdušnih brodova, u poznatom svemiru nije bilo ničeg s čime bi se mogla uporediti. Šest paluba za šetnju! Pravi luksuz!
     Postojali su i nedostaci. Zaliha hrane na letboderu sastojala se od smrznutog mesa, kvarljivog voća i kuhinje na Nesusovom letciklu. Nesus je tvrdio da hrana lutkara oskudeva u hranljivim sastojcima potrebnim ljudima. Tako su se Luisov doručak i ručak sastojali od mesa ispečenog reflektorskim laserom i čvornovatog crvenog voća.
     Nije bilo vode.
     Ni kafe.
     Ubedili su Pril da pronađe boce nekog alkoholnog pića. Zakasnelu ceremoniju krštenja održali su u odaji sa mostom; Govornik se učtivo povukao u udaljeni ugao, a Pril je oprezno lebdela pored vrata. Niko nije hteo da prihvati Luisov predlog da letelicu nazovu Neverovatni, tako da je došlo do četiri naizmenična krštenja na četiri različita jezika.
     Piće je bilo... pa, kiselo. Govornik nije mogao da ga popije, a Nesus ga nije čak ni probao. Ali Pril je popila jednu flašu, zatvorila ostale i pažljivo ih sklonila.
     Krštenje se pretvorilo u čas učenja jezika. Luis je naučio nekoliko osnovnih reči govora inženjera sa Prstenastog sveta. Ustanovio je da je Govornik učio mnogo brže od njega. Nikakvo čudo. Govornik i Nesus bili su obučeni da operišu ljudskim jezicima, načinima mišljenja, govornim i slušnim ograničenjima. Ovo je za njih bio samo jedan u nizu srodnih jezika.
     Napravili su pauzu za večeru. Nesus je opet jeo sam, koristeći se kuhinjom na svom letciklu, dok su Luis i Pril obedovali pečeno meso, a Govornik sirovo na nekom drugom mestu.
     Posle toga nastavili su sa časom učenja jezika. Luis je sve to počeo da mrzi. Ostali su mu toliko odmakli da se osećao kao kreten.
     "Ali Luise, moramo naučiti jezik. Putujemo sporo i moramo tragati za hranom. Često ćemo biti prinuđeni da se suočavamo sa domorocima."
     "Znam. Ali nikada nisam voleo jezike."
     Spustila se tama. Čak i na ovolikoj udaljenosti od olujnog oka, pokrov oblaka bio je tako ravnomeran da je tama noći podsećala na unutrašnjost zmajevih usta. Luis zatraži prekid časa. Bio je umoran, iznerviran i veoma nesiguran u sebe. Ostali ga pustiše da se odmori.
     Za nekih deset časova proći će pored olujnog oka.
     
     Lebdeo je na ivici nemirnog sna kada se Pril vrati. On oseti kako ga njene ruke pohotno dodiruju i u znak odgovora ispruži joj svoje.
     Ona se izmaknu. Govorila je svojim jezikom, ali koristeći jednostavne reči koje su Luisu bile poznate, tako da ju je mogao razumeti.
     "Ti si vođa?"
     Krmeljivih očiju, Luis razmisli: "Da", reče on, jer je prava situacija bila isuviše složena.
     "Nateraj dvoglavog da mi da njegovu mašinu."
     "Šta?" Luis je tražio reči: "Njegovu šta?"
     "Mašinu koja me usrećuje. Želim je. Oduzmi je."
     Luis se nasmeja, pomislivši da ju je shvatio.
     "Želiš me? Oduzmi je", reče ljutito Pril.
     Lutkar je imao nešto što je ona želela. Nije posedovala ništa čime bi mogla da deluje na njega, jer nije bio čovek.
     Luis Vu je bio jedini raspoloživi čovek. Moć koju je posedovala nateraće ga da se povinuje njenim željama. Potčinjavanje joj je uvek ranije polazilo za rukom; zar nije bila boginja?
     Možda ju je obmanula Luisova kosa. Možda je pretpostavljala da pripada nižoj bradatoj klasi, a zbog ćosavosti lica da je možda napola inženjer, ali nikako nešto više od toga. U svakom slučaju, smatrala je da je rođen nakon pada gradova i da nije uzimao drogu mladosti. Mora da je u prvom cvetu mladosti.
     "Sasvim si u pravu", reče Luis na vlastitom jeziku. Priline pesnice se stegoše od besa, jer je bilo očito da joj se ruga. "Jedan tridesetogodišnjak bi u tvojim rukama bio prava igračka. Ali ja sam dobrano stariji." I on se ponovo nasmeja.
     "Mašina. Gde je čuva?" U tami se nagnula prema njemu, poput divne ubedljive senke. Lobanja joj se nežno presijavala, a crna kosa rasipala preko ramena. Luisu zastade dah u grlu.
     On s mukom procedi: "Zalepljena mu je za kost pod kožom, u jednoj od glava."
     Pril ispusti zvuk sličan režanju. Mora da je razumela, sprava je bila ugrađena hirurškim putem. Ona se okrete i ode.
     Luis na čas pomisli da je prati. Želeo ju je više nego što je bio voljan da prizna. Ali ona bi sigurno ovladala njime samo ako bi joj to dozvolio, a njene pobude se nisu baš podudarale sa pobudama Luisa Vua.
     Zvižduk vetra se postepeno pojačavao. Luisa ophrva lak san... koji se zatim pretvori u erotsko snoviđenje.
     On otvori oči.
     Pril je klečala licem okrenuta prema njemu, opkoračivši ga poput nekog ženskog demona. Prstima mu je lagano prelazila preko kože na grudima i stomaku. Bedra su joj se ritmički pomerala i Luis odgovori istom kretnjom. Svirala je na njemu kao na nekom muzičkom instrumentu.
     "Kada završim, bićeš u mojoj vlasti", otpevuši ona. Zadovoljstvo joj se očitavalo u glasu, ali to nije bilo zadovoljstvo žene koju usrećuje muškarac. Bilo je to uzbuđenje čiji je uzrok posedovanje vlasti.
     Njen dodir bio je radost gusta kao sirup. Poznavala je veoma drevnu tajnu: da se svaka žena rađa sa taspom i da je njegova moć neograničena ako nauči da je koristi. Ona bi je koristila, uskraćivala, koristila i uskraćivala, sve dok Luis ne bi počeo da moli za pravo da je služi...
     A onda se nešto promeni, nešto što nije moglo da joj se pročita na licu; ali on je začu kako pevuši od zadovoljstva i oseti promenu u njenim kretnjama. Pomerila se i oni se spojiše, a zatim - udar! Udar koji ih je tog časa prožeo izgledao je potpuno subjektivan.
     Cele te noći ostala je da leži pored njega. S vremena na vreme su se budili i vodili ljubav, a zatim bi ponovo zaspali. Ako se Pril razočarala u tim trenucima, nije to pokazala, ili Luis nije primetio. Jedino je znao da više ne svira na njemu kao na nekom instrumentu. Svirali su u duetu.
     Nešto se dogodilo sa Pril. Podozrevao je šta bi to moglo biti.
     
     Jutro je osvanulo sivo i olujno. Vetar je zavijao oko drevnog zdanja. Kiša je šibala po prozoru terase mosta i prodirala kroz polupane prozore pri vrhu. Neverovatni se nalazio veoma blizu olujnog oka.
     Luis se obuče i napusti most.
     U hodniku ugleda Nesusa. "Ti!" povika on.
     Lutkar se uzmuva. "Molim. Luise?"
     "Šta si sinoć učinio sa Pril?"
     "Duguješ mi zahvalnost zbog toga, Luise. Pokušala je da ovlada tobom, da te navikne na pokornost. Čuo sam."
     "Podvrgao si je taspu!"
     "Dao sam joj tri sekunde sa pola jačine dok si ti bio zabavljen razmnožavalačkim radom. Sada je ona ta koja je naviknuta."
     "Ti čudovište! Ti sebično čudovište!"
     "Ne prilazi, Luise."
     "Pril je žena ljudskog roda slobodne volje!"
     "A šta je sa tvojom slobodnom voljom?"
     "Nije bila ni u kakvoj opasnosti! Ona ne može da ovlada mnome!"
     "Da li te još nešto muči, Luise? Niste vi prvi par ljudi koje sam posmatrao kako se bave razmnožavalačkim radom. Osećali smo da moramo saznati sve o vašim vrstama. Ne približuj se, Luise."
     "Nisi imao pravo!" Luis svakako nije želeo da nanese zlo lutkaru. U besu je, doduše, stisnuo pesnice, ali nije nameravao da ih upotrebi. I tako besan on stupi korak napred...
     Istog časa obuze ga ekstaza.
     U trenutku najčistije radosti koju je ikada iskusio, Luis shvati da Nesus primenjuje tasp na njemu. Ne razmišljajući uopšte o posledicama Luis ga šutnu.
     Uložio je svu snagu koju je mogao da se otrgne od uživanja izazvanog taspom. Nije bila velika, ali on se sav uneo u udarac. Pogodio je lutkara u grkljan, ispod leve vilice.
     Posledice su bile grozne. Nesus izusti: "Gulp!" i zatetura se unazad, a dejstvo taspa prestade.
     Breme svekolike ljudske tuge sruči se na pleća Luisa Vua. Luis okrenu lutkaru leđa i stade da se udaljuje. Želeo je da plače; ali iznad svega nije želeo da mu lutkar vidi lice.
     
     Lutao je nasumice, svestan jedino svog unutrašnjeg crnila. Pukim slučajem dospeo je do stepeništa.
     Veoma dobro je znao šta čini sa Pril. Dok je održavao ravnotežu iznad ponora dubokog dvadeset stopa, željno je iščekivao da Nesus primeni tasp nad Pril. Video je žičane glave; znao je šta se s njima desilo.
     Uslovljena! Poput neke eksperimentalne životinjice! A znala je! Prošle noći je poslednji put junački pokušala da se oslobodi snage taspa.
     Sada je Luis osećao protiv čega se borila.
     "Nije trebalo to da uradim", reče Luis Vu. "Odustajem."
     Čak i u najcrnjem očajanju, to je bilo smešno. Ne može se odustati od takvog izbora.
     Sasvim slučajno je krenuo niz stepenice umesto uz njih. Ili se njegov mali mozak setio udara! Što mu je veliki mozak jedva i primetio.
     Vetar je urlao oko njega, nanoseći kišu iz svih pravaca, kada je stigao do platforme. To mu je donekle odvuklo pažnju od razmišljanja o samome sebi. Napuštala ga je bol zbog izgubljenog taspa.
     Jednom se Luis Vu zakleo da će večno živeti.
     Sada, mnogo vremena nakon toga, znao je da takvu odluku prate i obaveze.
     "Moram je izlečiti", reče on. "Kako? Nema fizičkih simptoma povlačenja... ali to joj neće pomoći ako odluči da se baci kroz razbijen prozor. Kako sebe da izlečim?" Jedan mali deo njega još je žalio za taspom i nikada neće prestati.
     Naviknutost nije bila ništa drugo do sećanje ispod praga draži. Ako je negde iskrca sa njenom zalihom droge mladosti i sećanje će izbledeti...
     "Tanj. Potrebna nam je." Zna suviše o odaji sa postrojenjima na Neverovatnom. Ne mogu je izgubiti.
     Jedino razumno bilo je da natera Nesusa da prestane sa taspom. Morao bi da pazi na nju neko vreme. U početku će biti strašno potištena...
     Luisov um iznenada postade svestan onoga što su mu oči već izvesno vreme posmatrale.
     Vozilo se nalazilo dvadeset stopa ispod osmatračke platforme. Kestenjasta strela jasnih linija sa uskim prorezima umesto prozora lebdela je bez pogona na vetru koji je urlao, uhvaćena u elektromagnetsku zamku koju se niko nije setio da isključi.
     On se još jednom zagleda da bi se uverio da iza vetrobrana vidi lice. Zatim potrča uz stepenice dozivajući Pril.
     Nije znao reči. Ali dohvati je za lakat i povuče niz stepenice da joj pokaže. Ona klimnu i vrati se gore gde su se nalazili uređaji policijske zamke.
     Kestenjasta strela krenu pravo naviše, naspram ivice platforme. Iz kola ispuza prvi putnik, pomažući se obema rukama, jer je vetar urlao kao lud.
     Bila je to Tila Braun. Luis nije bio baš mnogo iznenađen.
     Sledeći putnik bio je tako drečavo obučen da on prsnu u smeh. Tilu to iznenadi i uvredi.
     
     Prolazili su pored olujnog oka. Vetar je zavijao stepenicama koje su vodile na platformu za osmatranje. Zviždao je hodnicima prvog sprata i urlao kroz razbijene prozore pri vrhu. Kroz hodnike se slivala kiša.
     Tila, njen pratilac i posada Neverovatnog smestiše se u Luisovoj spavaćoj sobi na mostu. Tilin mišićav saputnik razgovarao je ozbiljno sa Pril u jednom uglu; Pril je jednim okom oprezno motrila na Govornika-Životinjama, dok je drugim posmatrala balkonski prozor. Ostali se okupiše oko Tile i ona im ispriča svoju priču.
     Policijski uređaji su razneli veći deo postrojenja u Tilinom letciklu. Lokator, interkom, sonični nabor i kuhinja - sve je to odjednom izgorelo.
     Tila je još bila živa, jer je sonični nabor imao ugrađeno svojstvo stojećeg talasa. Osetila je iznenadni vetar i istog časa pogodila je retropolje, pre nego što je vetar od dva maha uspeo da joj otkine glavu. Za nekoliko sekundi spustila se ispod gornje granice gradske brzine. Polje zamke upravo se spremalo da joj razori pogon; ali nije stiglo. Vetar je postao podnošljiv u času kada je nadjačao stabilizujuće dejstvo soničnog nabora.
     Ali Tila nije bila stabilna. Za dlaku je izbegla smrt u olujnom oku. Ovaj drugi napad usledio je suviše brzo.
     Spustila je letcikl, tražeći mesto u tami gde bi mogla da pristane.
     Naišla je na popločanu aleju okruženu radnjama. Bila je osvetljena: ovalna vrata sijala su narandžastim sjajem. 'Cikl se tvrdo spustio, ali to joj više nije bilo važno. Nalazila se na tlu.
     Upravo je silazila, kada je vozilo ponovo stalo da se podiže. Prevrnula se. Pridigla se na ruke i kolena, odmahujući glavom. Kada je podigla pogled, letcikl se već jedva nazirao.
     Tila je briznula u plač.
     "Mora da si prekršila zakon o parkiranju", reče Luis.
     "Nije me bilo briga zašto se to dogodilo. Osećala sam..."
     Nedostajale su joj reči, ali ona svejedno pokuša: "Želela sam nekom da kažem da sam se izgubila. Ali nije bilo nikog. Tako sam sela na jednu kamenu klupu i zaplakala.
     Plakala sam satima. Plašila sam se da se udaljim, jer sam znala da ćete krenuti za mnom. Zatim... došao je on."
     Tila pokaza glavom na svog pratioca. "Bio je iznenađen što me je tamo našao. Pitao me je nešto... nisam mogla da razumem. Ali pokušao je da me uteši. Bilo mi je drago što je tu, čak iako ništa nije mogao da učini."
     Luis klimnu. Tila bi svakom poverovala. Ona bi nesumnjivo zatražila pomoć ili utehu od prvog stranca koji bi naišao. I pri tom joj se apsolutno ništa ne bi dogodilo.
     Pratilac joj je izgledao neobično.
     Bio je junak. Odmah se videlo. Nije morao da se bori sa zmajevima da bi to dokazao. Dovoljno je bilo osmotriti njegove mišiće, visinu, crni metalni mač. Imao je izražajne crte, neobično slične žičanom licu u zamku zvanom Nebesa. Veoma je učtivo razgovarao sa Pril, verovatno ni ne primećujući da je ona suprotnog pola. Možda zato što je bila tuđa žena?
     Izgledao je sveže obrijan. Ne, to je bilo neverovatno. Činilo se verovatnijim da je bio poluinženjer. Kosa mu je bila duga i pepeljasto plava, ne baš čista, a odlikovao se gustim, plemićkim obrvama. Oko struka je imao opasanu svojevrsnu žensku suknju, načinjenu od kože neke životinje.
     "Nahranio me je", reče Tila. "Brinuo se o meni. Četiri čoveka pokušala su juče da nas zaskoče, a on ih je pobedio samo mačem! Osim toga, za svega nekoliko dana prilično je naučio međunarodni."
     "Stvarno?"
     "Ima mnogo iskustva sa jezicima."
     "Ma nije moguće."
     "Šta?"
     "Ništa. Nastavi."
     "Star je, Luise. Primio je veliku dozu nečega sličnog podmlađujućem začinu pre mnogo vremena. Kaže da ga je dobio od rđavog vrača. Toliko je star da se njegovi deda i baba sećaju pada gradova."
     "Znaš li šta radi?" Ona se đavolasto nasmeši. "Traga. Veoma davno, zakleo se da će pešice stići do podnožja luka. Upravo to i radi. Već stotinama godina ga traži."
     "Podnožje luka?"
     Tila klimnu. Smešila se veoma ljupko; bilo je očigledno da joj se šala dopada, ali u njenim očima postojalo je još nešto.
     Luis je ranije viđao ljubav u Tilinim očima, ali nikada i nežnost.
     "Ponosiš se njime zbog toga! Ti mali idiote, zar ne znaš da ne postoji nikakav Luk?"
     "Znam, Luise."
     "Zašto mu onda ne kažeš?"
     "Ako mu ti kažeš, zamrzeću te. Premnogo vremena proćerdao je u traganju. A to što čini nikom ne šteti. Poznaje nekoliko jednostavnih veština i raznosi ih po Prstenastom svetu na svom putu u smeru okretanja."
     "Kolikim obimom informacija raspolaže? Ne bih rekao da je baš inteligentan."
     "I nije." Rekla je to tako kao da joj i nije važno. "Ali ako ja budem putovala sa njim, mogla bih mnoge ljude da naučim velikom broju stvari."
     "Znao sam da ćeš to reći", uzvrati Luis. Ali ipak ga je zabolelo.
     Da li je znala da boli? Da jeste, ne bi ga gledala.
     "Nalazili smo se u aleji, juče ili prekjuče, kada mi je najzad sinulo da ste pratili moj letcikl, a ne mene. Ispričao mi je o Hal... Hal... o boginji i lebdećoj kuli koja hvata kola. I tako smo otišli tamo.
     Stajali smo u blizini oltara, čekajući da primetimo vaše letcikle. Ali zgrada je onda počela da se raspada. Nakon toga, Tragač..."
     "Tragač?"
     "Tako on zove samoga sebe. Kada ga neko upita zašto, on objasni da putuje ka podnožju luka i ispriča o svojim pustolovinama na putu... shvataš?"
     "Aha."
     "Počeo je da isprobava motore svih starih kola. Ispričao mi je da su vozači obično isključivali motore kada bi ih uhvatilo polje saobraćajne policije, da im ne bi izgoreli."
     Luis, Govornik i Nesus se zgledaše. Polovina tih lebdećih kola možda je još bila u ispravnom stanju!
     "Pronašli smo ispravna kola", reče Tila. "Krenuli smo za vama, ali mora da smo vas promašili u mraku. Srećom, saobraćajna policija nas je uhvatila zbog prekoračenja brzine."
     "Srećom. Učinilo mi se da sam sinoć čuo sonični prasak, ali nisam siguran", reče Luis.
     Tragač je u međuvremenu prestao da govori. Udobno se odmarao oslonjen o zid guvernerove spavaće sobe, posmatrajući Govornika-Životinjama s ustima napola razvučenim u osmeh. Govornik izdrža njegov pogled. Luis je stekao utisak da su se obojica pitala ko bi bio bolji u odmeravanju snaga.
     Pril pogleda kroz prozor balkona i na licu joj se pojavi užas. Kada se urlik vetra pretvorio u vrisak, ona zadrhta.
     Možda je već videla formacije slične olujnom oku. Male rupe od asteroida, koje su brzo bivale zapušene i koje su se pojavljivale uvek na nekom drugom mestu; snimali su ih za video-vesti, ili kako se to već zvalo na Prstenastom svetu. Ta pojava uvek je izazivala strah. Vazduh za disanje koji otiče u međuzvezdani prostor. Snažni uragan sa slivnikom na dnu, podjednako neumitnim kao i slivnik u kadi, ukoliko vas uhvati njegov vrtlog.
     Vetar u jednom trenutku snažnije zaurla. Tila se namršti u znak zabrinutosti. "Nadam se da je zgrada dovoljno čvrsta", reče ona.
     Luis se zapanji. Koliko se promenila! Doduše, olujno oko ju je ozbiljno ugrozilo, kada se prošli put...
     "Potrebna mi je tvoja pomoć", reče ona. "Znaš, želim Tragača."
     "Aha."
     "Želi i on mene, ali na neobičan način shvata čast. Pokušala sam da mu kažem za tebe kada je trebalo da ga privolim da se popne na lebdeću zgradu. Bilo mu je vrlo neprijatno prestao je da spava sa mnom. Misli da me ti poseduješ, Luise."
     "Ropstvo?"
     "Ropstvo za žene, čini mi se. Reći ćeš mu da me ne poseduješ, je l' da?"
     Luis oseti bol u grlu. "Mogao bih da izbegnem objašnjavanje ako mu te jednostavno prodam. Je li to ono što želiš?"
     "Jeste. Hoću da putujem po Prstenastom svetu s njim. Volim ga, Luise."
     "Naravno da ga voliš. Stvoreni ste jedno za drugo", reče Luis Vu. "Sudbina je htela da se sretnete. Stotine milijardi parova koji su gajili ista takva osećanja jedno za drugo..."
     Sumnjičavo ga je posmatrala. "Nisi... sarkastičan, zar ne, Luise?"
     "Pre mesec dana nisi razlikovala sarkazam od staklenog tranzistora. Ne, začudo nisam sarkastičan. Stotinu milijardi parova nije važno, jer nije bilo deo nepravednog lutkarskog eksperimenta uzgajanja."
     Svi pogledi se upreše u njega. Čak se i Tragač zabuljio, pokušavajući da razabere šta je posredi.
     Ali Luis je video samo Tilu Braun.
     "Srušili smo se na Prstenasti svet", reče on blago, "zato što je Prstenasti svet idealno prebivalište za tebe. Trebalo je da naučiš stvari koje, očigledno, nisi mogla naučiti na Zemlji, ili bilo gde u poznatom svemiru. Možda su postojali i drugi povodi... bolji podmlađujući začin, na primer, ili više životnog prostora... ali glavni razlog što si ovde je učenje."
     "Čega?"
     "Bola, razume se. Straha. Gubitka. Sasvim si drugačija žena od kada si došla ovamo. Ranije si bila neka vrsta... apstrakcije. Da li si ikada nabila palac?"
     "Zar se i to može? Čini mi se da nisam."
     Ona se zagleda u njega. Prisetila se.
     "Lažov se srušio da bi te doveo ovamo. Prevalili smo nekoliko stotina hiljada milja da bismo te doveli Tragaču. Tvoj letcikl doveo te je upravo iznad njega i baš u tom trenutku uleteo je u polje saobraćajne policije, jer Tragač je čovek koga si rođena da voliš."
     Tila se nasmeja na ovo, ali joj Luis ne uzvrati osmehom, nego reče: "Tvoja sreća iziskivala je određeno vreme da ga upoznaš. Zbog toga smo Govornik-Životinjama i ja visili naglavce..."
     "Luise!"
     "...iznad devedeset stopa praznog prostora dobrih dvadeset časova. Ali ima nešto još gore."
     Kzin zatutnja. "Zavisi od tačke gledanja."
     Luis nije obratio pažnju na njega. "Tila, ti si se zaljubila u mene jer si tako imala razloga da se pridružiš ekspediciji na Prstenasti svet. Više me ne voliš, jer ti to više nije potrebno. Ti si ovde. I ja sam te voleo iz istog razloga, jer me je sreća Tile Braun iskoristila kao lutku...
     Ali prava lutka si ti. Ti ćeš ostatak života provesti kao lutka sopstvene sreće. Sam svemir zna da li poseduješ slobodnu volju. Imaćeš dovoljno nevolja koristeći je."
     Tila je bila veoma bleda; sedela je ispravljenih i ukrućenih ramena. Nije plakala jedino zato što se očigledno savlađivala. Ranije nije mogla da se savlada.
     Što se tiče Tragača, on je kleknuo, posmatrajući njih dvoje i prevlačeći palcem duž oštrice crnog, gvozdenog mača. Verovatno je bio svestan toga da je Tila nesrećna. Mora da je mislio da ona pripada Luisu Vuu.
     A Luis se okrete prema lutkaru. Nije se iznenadio što je video Nesusa smotanog u loptu, glava zavučenih u stomak, isključenog iz cele Vaseljene.
     Luis uhvati lutkara za članak stražnje noge. Otkri da veoma lako može prevrnuti lutkara na leđa. Nesus nije bio mnogo teži od Luisa Vua.
     To mu se nije dopalo. Članak je podrhtavao u Luisovoj ruci.
     "Ti si sve ovo zamesio", reče Luis Vu, "svojom čudovišnom sebičnošću. Ta sebičnost me brine gotovo isto onoliko koliko i stravične greške koje si počinio. Nikako ne mogu da shvatim kako možeš biti tako moćan, tako odlučan i tako glup. Da li ti je najzad postalo jasno da je sve što nam se ovde dogodilo predstavljalo samo uzgrednu posledicu Tiline sreće?"
     Lopta koja je bila Nesus sklupča se još čvršće. Tragač je zadivljeno posmatrao.
     "Posle svega možeš se vratiti na svetove lutkara i reći svojoj sabraći da je petljanje oko uzgajanja riskantan posao. Kaži im da dovoljan broj Tila Braun može dovesti do silne zbrke u zakonima verovatnoće. Čak i fundamentalna fizika predstavlja samo verovatnoću na nivou atoma. Saopšti im da je Vaseljena odveć složena igračka da bi se njome igralo jedno razumno oprezno biće.
     Kaži im to pošto se vratiš kući", reče Luis Vu. "Ali prethodno se odmotaj - i to smesta. Potrebna mi je žica senkovitog kvadrata i moraš mi je nabaviti. Gotovo smo prošli pored olujnog oka. Izlazi odatle, Nesuse..."
     Lutkar se odmota i ustade. "Postideo si me, Luise", poče on.
     "Usuđuješ se to ovde da kažeš?"
     Lutkar zaćuta, a onda se okrete prema balkonskom prozoru i zagleda u oluju.