29. AGILUS

     Kad me je dežurni lekar pregledao i zaključio da mi nikakvo lečenje nije potrebno, zatražio je da napustim lazaret u kome su, rekao je, moj ogrtač i mač uznemiravajuće delovali na njegove pacijente.
     U zgradi nasuprot onoj gde sam jeo s vojskom nađosmo prodavnicu robe koja je vojnicima potrebna. Bilo je tu dosta lažnog nakita i lažnih đinđuva kakve ljudi daju svojim draganama, ali je bilo i ženske odeće; iako su moje novčane zalihe bila znatno umanjene zbog večere u Krčmi izgubljenih ljubavi, koju smo naručili, ali ne i otišli da u njoj uživamo, bio sam u stanju da Dorkas kupim jednu simaru, laku žensku jaknu.
     Ulaz u Palatu pravde nije bio daleko od te prodavnice. Pred ulazom se komešala gomila od oko stotinu ljudi, pa pošto su oni, ugledavši moj fuligin, počeli da pokazuju prstima prema nama i ćuškaju se laktovima, mi se povukosmo ponovo u ono dvorište u kome su se nalazili privezani atovi. Tu nas pronađe službenik iz Palate pravde - čovek upadljivog izgleda, čije je čelo bilo visoko, belo i ispupčeno kao trbuh kakvog bokala. "Vi ste taj karnifeks", reče on. "Rečeno mi je da ste se oporavili u dovoljnoj meri da možete da radite svoj posao."
     Rekoh mu da već danas mogu da uradim sve što je potrebno ako njegov gospodar zatraži.
     "Danas? Ne, ne, nije to moguće. Suđenje će se završiti tek po podne."
     Rekoh mu da on, time što je došao da se uveri da li sam se dovoljno oporavio da izvedem pogubljenje, pokazuje da je sasvim siguran da će taj uhapšenik biti proglašen krivim.
     "A, tu nema sumnje - ni najmanje. Znate, ipak, devet osoba je ubijeno, a počinitelj uhvaćen na licu mesta. Nije niko značajan, tako da ne postoji mogućnost pomilovanja ili žalbe. Tribunal će se ponovo sastati sutra, sredinom jutra, ali vi ćete biti potrebni tek oko podne."
     Pošto nisam imao neposrednog iskustva sa sudijama i sudovima (u Citadeli klijenti su nam uvek dovođeni, a sa onim zvaničnicima koji su se ipak pojavljivali da pitaju o rešavanju nekog slučaja razgovarao je majstor Gerlous) i pošto sam bio pun želje da najzad stvarno uradim ono za šta sam uvežbavan toliko dugo, upitao sam da li bi hiliarh možda poželeo da razmisli o ceremoniji pod buktinjama koja bi se upriličila večeras.
     "To ne bi bilo moguće. On mora da razmisli o svojoj odluci. Kako bi to izgledalo? Veliki broj ljudi i ovako smatra da vojni magistrati sude na brzinu, čak i ćudljivo. A ako ćemo biti iskreni, civilni sudija bi verovatno čekao nedelju dana i time bi ovaj slučaj bio samo ojačan, jer bi onda bilo dovoljno vremena da neko pristupi sa novim dokazima, što niko neće stvarno i učiniti."
     "Onda, sutra po podne", rekoh. "Trebaće nam smeštaj za noćas. Sem toga, ja bih da pregledam skelu i panj, kao i da pripremim svog klijenta. Da li će mi biti potrebna propusnica da mu odem u posetu?"
     Taj sudski službenik onda zapita zar ne možemo ostati u lazaretu, a kad ja odmahnuh glavom, pođosmo sve troje tamo kako bi on raspravio stvar s dežurnim lekarom; ovaj, kao što sam i predskazao, odbi da nas primi. Usledila je dugotrajna prepirka sa ksenagijskim podoficirom, koji je objasnio da je nemoguće da ostanemo u kasarni s vojskom i da ako upotrebimo jednu od soba rezervisanih za oficire s višim činovima, posle niko neće hteti u njoj da boravi. Na kraju su za nas ispraznili jednu magacinsku sobicu bez prozora i uneli u nju dva kreveta i još po koji komad nameštaja (sve vrlo pohabano od duge upotrebe). Ostavio sam Dorkas tu, pa sam krenuo prvo da se uverim da sutra neću u kritičnom trenutku propasti jednom nogom kroz neku trulu dasku ili biti prinuđen da klijenta držim preko kolena i da mu natenane testerišem vrat, a zatim u apsanu da obavim posetu koja je po našim tradicijama potrebna.
     Velika je, bar subjektivno, razlika između ulaska u poznati i ulaska u nepoznati zatvor. Da sam tada stupio u našu ublijetu, osetio bih se kao da, bukvalno, stižem kući - možda da tu umrem, ali, svejedno, kući. Iako bih, u jednom apstraktnom pogledu, bio svestan da naši zavojiti metalni hodnici i siva vrata sadrže užas za one muškarce i žene koji su tu zatočeni, ja ne bih, lično, osećao ništa od tog užasa, a ako bi mi neko od njih nagovestio da bi trebalo da ga osećam, hitro bih ukazao na razne udobnosti - čiste čaršave, dovoljnu količinu ćebadi, redovnu ishranu, dobro osvetljenje, privatnost koja se praktično nikad ne narušava i tako dalje.
     A sad, dok sam silazio uzanim, krivudavim, kamenim stepeništem u kaznionicu stotinu puta manju od naše, moja osećanja bila su upravo suprotna od onih koja bi me u ublijeti obuzela. Taj mrak, taj smrad pritisli su me kao težina. Pomisao da bih se u slučaju neke nezgode i ja mogao tu naći kao uhapšenik (zbog nekog pogrešno shvaćenog naređenja, na primer, ili zbog neke neočekivane zlobe sudsog službenika) vraćala mi se uvek nanovo, bez obzira na to koliko sam je puta odgurivao u stranu.
     Začuo sam jecaje neke žene, pa, pošto je službenik pominjao muškarca, pomislih da je to iz neke druge ćelije, a ne iz njegove. A njegova je ćelija, tako su mi rekli, bila treća zdesna. Brojao sam: prva, druga, treća. Vrata su bila od najobičnijeg drveta, okovanog gvožđem, ali su brave bile (to je vojna delotvornost!) podmazane. Na zvuk otključavanja ono jecanje unutra zastade, pa maltene i prestade.
     Unutra je, na slami, ležao jedan nagi muškarac. Oko vrata je imao gvozdeni obruč vezan lancem za zid. Nad njega se nadnosila neka žena, takođe naga. Dugačka smeđa kosa padala koja joj je padala oko lica kao da ih je ujedinjavala. Okrenula se da me pogleda i ja videh da je to Agija.
     Ona zašišta: "Agiluse!" i čovek se diže u sedeći položaj. Njihova lica bila su toliko slična, da bi slika bila otprilike ista i da je Agija uz svoje lice namestila ogledalo.
     "To si bio ti", rekoh. "Ali to nije moguće." Dok sam to izgovarao, prisećao sam se Agijinog ponašanja na Sangvinarnom polju i one crne trake koju sam video iznad hiparhovog uha.
     "Ti", reče Agija. "Zato što si ti preživeo, dok on mora da umre."
     Mogao sam jedino da odgovorim: "Da li je ovo stvarno Agilus?"
     "Nego ko je?" Glas mog klijenta bio je za oktavu niži, ali manje postojan od glasa njegove sestre bliznakinje. "Ne shvataš ni sad, a?"
     Mogao sam jedino odmahnuti glavom.
     "Ono je bila Agija, u prodavnici. U kostimu Septetrionske garde. Dok sam razgovarao s tobom, ušla je na zadnja vrata i kad ti nisi ni hteo da razgovaraš o prodaji mača, dao sam joj znak."
     Agija reče: "Nisam mogla da govorim - ti bi poznao da je to ženski glas - ali sam prsnim oklopom sakrila grudi, a rukavicama ruke. Hodanje u muškom stilu nije tako teško kao što muškarci misle."
     "Jesi li ti ikad pogledala taj mač? Trebalo bi da je sečivo potpisano." Agilusove ruke se za trenutak digoše kao da bi i sad uzeo taj mač kada bi samo mogao. Agija reče ravnim glasom: "I jeste. Tako mi Jupiterovca. Videla sam to u krčmi."
     Visoko na zidu iznad njih postojao je prozorčić kroz koji sada, iznenada, dopre zrak svetlosti kao da se sunce pojavilo iza oblaka ili iza izbočine nekog krova da svojim sjajem okupa njih dvoje. Gledao sam jedno, pa drugo pozlaćeno lice. "Pokušali ste da me ubijete. Samo radi mog mača."
     Agilus reče: "Nadao sam se da ćeš ga ostaviti - zar se ne sećaš? Pokušavao sam da te ubedim da ga ostaviš, da pobegneš prerušen. Dao bih ti odeću i najviše para što bih mogao."
     "Severijane, zar ne razumeš? Taj mač je vredeo deset puta više nego naša prodavnica, a mi sem prodavnice nikakvu drugu imovinu nismo imali."
     "Vas dvoje ste i ranije ovo činili. Mora biti da jeste. Sve je išlo odveć glatko. Legalno ubistvo, bez leša koji bi se, sa dodatnim tegom, bacio u Đol."
     "Pogubićeš Agilusa, zar ne? Sigurno si zato došao - ali dok nisi otvorio ta vrata, nisi znao da smo mi u pitanu. Šta smo učinili što nećeš i ti učiniti?"
     Glas njenog brata se, sa manje borbenosti, pridruži njenom. "Borba je bila poštena. Bili smo jednako naoružani, uslove si prihvatio. Hoćeš li meni omogućiti takvu borbu sutra?"
     "Znao si da će, kad padne veče, toplota mojih ruku podsticati avern koji će me onda ubosti u lice. Imao si rukavice, bilo je dovoljno da samo čekaš. Zapravo, nisi morao ni da čekaš jer ti si te listove i ranije često bacao."
     Agilus se osmehnu. "Prema tome, dosetka sa rukavicama bila je ipak sporedna." Raširio je ruke. "Pobedio sam. Ali zapravo si pobedio ti nekom prikrivenom veštinom koju ne razumemo ni moja sestra ni ja. E, ti si meni već tri puta učinio nepravdu, a po jednom starom zakonu čovek kome je tri puta učinjena nepravda može da zatraži ma kakav ustupak od svog protivnika. Priznajem da taj stari zakon više nije na snazi, ali moja draga mi kaže da imaš naklonost prema minulim vremenima u kojima je vaša gilda bila veličanstvena, a vaša Citadela središte Komonvelta. Tražim ustupak. Pusti me na slobodu."
     Agija ustade, otresajući slamu sa svojih kolena i oblih butina. Kao da tek sada primećuje da je naga, dohvati svoju plavozelenu brokatnu haljinu i pritisnu je uz sebe.
     Rekoh: "A kako sam ti to učinio nepravde, Agiluse? Meni se čii da si ti nanosio nepravde meni, ili si, bar, to pokušavao."
     "Prvo, uvlačenjem u zamak. Nosio si po gradu nasledstvo koje vredi koliko jedna vila, ne znajući šta to imaš. Kao vlasnik imao si dužnost da znaš, a tvoje neznanje može da me staje života sutra ako me ne oslobodiš noćas. Drugo, odbijanjem da razmatraš ma kakve ponude o kupovini. U našem društvu, koje je trgovačko, čovek može da odredi svoju cenu koliko god visoko hoće, ali ne hteti prodavati uopšte, to je izdaja. Agija i ja smo nosili kitnjasti oklop varvarina, a ti - varvarsko srce u sebi. Treće, upotrebom trika koji ti je doneo pobedu u našem okršaju. Za razliku od tebe, našao sam se u okršaju sa silama koje su svojim razmerama prevazišle moju mogućnost shvatanja. Uhvatila me je panika, što bi se svakom čoveku desilo, i evo gde sam. Pozivam te da me oslobodiš."
     Smeh je naišao neželjeno, donoseći za sobom ukus žuči. "Ti tražiš da učinim za tebe, koga imam sve razloge da prezirem, ono što nisam hteo ni za Teklu koju sam voleo maltene više nego svoj život. Ne. Budala jesam, a ako to ranije i nisam bio, tvoja draga sestra je od mene svakako napravila budalu. Ali nisam tolika budala."
     Agija ispusti svoju haljinu i baci se ka meni toliko žestoko da u prvom trenutku pomislih da me napada. Međutim, pokrila je moja usta poljubcima, zgrabila me za obe šake i jednu pritisnula na svoju dojku, a drugu na svoj kadifeni bok. A na kuku je još bilo trunčica trule slame, kao i na njenim leđima na koja sam sledećeg trenutka premestio obe šake.
     "Severijane, volim te! Čeznula sam za tobom kad smo bili zajedno i pokušala sam da ti se podam pet-šest puta. Zar se ne sećaš - Vrt uživanja? Koliko sam želela da te tamo odvedem. Bili bismo oboje u najvećem zanosu, ali nisi hteo da pođeš. Budi bar jednom pošten." (Kazala je to kao da je poštenje neka abnormalnost, nešto kao manija.) "Zar me ne voliš? Uzmi me ovde... sada. Agilus će okrenuti lice zidu, obećavam ti." Njeni prsti su kliznuli između mog opasača i stomaka; nisam bio uopšte svestan da je drugom rukom podigla preklop moje jahačke torbice... dok nisam čuo šuškanje papira u njoj.
     Pljesnuo sam je po šačnom zglobu, možda jače nego što je trebalo, a ona se bacila na mene, noktima u oči, kao što je Tekla s vremena na vreme činila kad nije više mogla da podnese misli o zatočeništvu i bolu. Odgurnuo sam je, ovog puta ne u ma kakvu stolicu, nego ka zidu. Udarila je glavom o kamen; iako je udarac mogao biti ublažen bujnom kosom, začuo se zvuk oštar kao od udarca zidarevog čekića. Sva snaga kao da je tog časa izišla iz njenih kolena; sasuljala se niz zid i sela na slamu. Ni sanjao nisam da je Agija sposobna da očajno plače, ali upravo je to počela.
     "Šta je to uradila?" upita Agilus. U njegovom pitanju nije bilo nikakvih osećanja osim radoznalosti.
     "Morao si je videti. Probala je da mi zavuče ruku u torbu." Pokupio sam i izvukao iz njene pregrade sve novčiće koje sam još imao: dva bronzana oričoka i sedam bakarnih aesa. "Ili je možda mislila da ukrade ono pismo koje imam za arhona Traksa. O tom pismu sam joj pričao jedanput, ali ne nosim ga ovde."
     "Novčiće je htela, siguran sam. Meni su dali da jedem, ali ona je sigurno užasno gladna."
     Podigao sam Agiju, gurnuo joj haljinu u ruke, otvorio vrata i izveo je napolje. Još je bila ošamućena, ali kad joj dadoh jedan oričok, ona ga baci dole i pljunu na njega.
     Kad sam po drugi put ušao u ćeliju, Agilus je sedeo prekrštenih nogu, leđa oslonjenih o zid. "Ne postavljaj mi pitanja o Agiji", reče. "Sve što podozrevaš, istina je - zar to nije dovoljno? Ja ću sutra biti mrtav, a ona će se udati za onog matorog koji se zacopao u nju, ili za nekog drugog. Ja sam želeo da ona i ranije o učini. Taj ne bi mogao da je spreči da viđa mene, svog brata. A sad mene neće biti, pa ona ni tu brigu neće imati."
     "Tačno", rekoh, "umrećeš sutra. O tome sam i došao da razgovaram s tobom. Da li ti je stalo do toga kako ćeš na gubilištu izgledati?"
     Zurio je u svoje šake, vitke i prilično mekane, koje su ležale u onom uskom zraku sunca koji je pre nekoliko trenutaka dao njegovoj i Agijinoj glavi oreole. "Da", reče on. "Ona bi mogla doći. Nadam se da neće, ali, da, stalo mi je."
     Rekao sam mu tada (kao što su me učili) da ujutru ne treba mnogo da jede da mu ne bi pripala muka kad dođe čas; upozorio sam ga da isprazni bešiku koja će se opustiti u trenutku udarca. Takođe sam ga uvežbao u onoj tehnici laži koju prenosimo svima što moraju umreti: treba verovati da čas još nije sasvim došao, iako zapravo jeste došao. Ta tehnika omogućava čoveku da umre sa nešto manje straha. Ne znam da li mi je poverovao, ali se nadam da jeste; ako je ijedna laž ikad bila opravdana pred vidom Pankreatorovim, ova svakako jeste.
     Kad sam odlazio od Agilusa, oričok više nije bio na podu. Na tom mestu u odvratno prljavu površinu kamena bio je ugreban jedan crtež - ivicom samog oričoka, sigurno. Moglo je to biti iskeženo lice Juruparijevo, ili možda neka karta, a oko crteža je bio venac nekih slova meni nepoznatih. Čizmom sam to sasvim izbrisao.