31. SENKA MUČITELJA

     Deo je naše dužnosti da stojimo bez ogrtača, ali sa maskom i sa golim mačem na platformi za pogubljenje dugo pre nego što klijenta izvedu. Neki tvrde da to treba da simbolizuje večito budnu sveprisutnost pravde, ali se meni čini da je pravi razlog taj što gomila treba da ima nekakav fokus i osećanje da predstoji neki događaj.
     Gomila nije puki zbir pojedinaca od kojih je sastavlena. Gomila je životinja svoje vrste, bez jezika i bez stvarne svesti, koja se rodi kada se ljudi skupe, a umre kada se raziđu. Ispred Palate pravde, oko platforme za pogubljenje, stajali su dimarhi, raspoređeni u krug, postrojeni; njihov oficir imao je u rukama pištolj kojim je mogao, verovatno, ubiti pedeset ili šezdeset ljudi pre nego što bi neko uspeo da mu otme to oružje i obori ga na kaldrmu da na njoj pogine. Pa ipak, bolje je kad postoji i fokus i neki otvoreni simbol vlasti.
     Publika koja se okupila da gleda odsecanje glave nije bila ni u kom slučaju sačinjena isključivo od sirotinje, štaviše, sirotinja nije činila ni polovinu prisutnih. Sangvinarno polje je blizu jedne od boljih gradskih četvrti, pa sam video mnogo crvene i žute svile i mnogo lica pranih mirišljavim sapunom tog jutra. (A Dorkas i ja smo se ispljuskali na bunaru u dvorištu.) Takvi ljudi su daleko manje skloni nasilju nego sirotinja, ali ako se ražeste, postanu daleko opasniji zato što nisu navikli da pred silom osećaju strahopoštovanje i zato što su, bez obzira na ono što pričaju demagozi, poprilično hrabriji nego sirotinja.
     I tako sam stajao, oslonivši obe šake na naboranu dršku Terminus Esta; okretao sam se malo tamo i malo ovamo, a onda sam namestio panj tako da moja senka pada preko njega. Hiliarh nije bio na vidiku, ali kasnije sam saznao da je gledao s jednog prozora. Pokušavao sam, uzalud, da pogledom nađem Agiju u gomili; Dorkas je stajala na stepeništu Palate pravde. Taj položaj je, na moj zahtev, onaj sudski službenik obezbedio za nju.
     Onaj debeli čovek koji me je prethodnog dana saletao sada je prišao platformi najbliže što je mogao: vrh jednog naperenog koplja iz neposredne blizine je pretio njegovom nabreklom kaputu. Žena s gladnim očima stajala je s njegove desne strane, a sedokosa s leve; maramicu ove druge imao sam u sari čizme. Nigde nisam video onog niskog koji mi je dao asimus, niti onog mucavca tupog pogleda i čudnog govora. Pogledom sam ih tražio po krovovima, jer bi oni odatle, i pored svog niskog rasta, mogli imati dobar pogled; nisam ih video, što ne znači da nisu bili tamo.
     Četvorica narednika u visokim paradnim šlemovima izvela je Agilusa. U početku nisam uopšte video njih, nego samo pokret gomile koja se ispred njih otvarala kao voda iza Hildegrinovog čamca. Posle nekoliko trenutaka ugledao sam njihove skerletne perjanice, pa sjaktanje oklopa, najzad Agilusovu smeđu kosu i njegovo široko, dečačko lice okrenuto nagore zato što su mu ruke lancima bile vezane tako da su plećke bile potisnute jedna ka drugoj. Setio sam se kako je elegantno izgledao u gardijskom oklopu, sa zlatnim himerom raširenim preko prsa. Izgledalo je tragično da uz njega sada ne mogu biti ljudi iz te vojne jedinice, koja je u izvesnom smislu bila njegova, umesto ovih ožiljcima izbrazdanih običnih vojnika u pomno uglačanom čeliku. Sad je sa njega bilo skinuto sve što je bilo luksuzno, dok sam ga je čekao u onoj istoj fuliginskoj maski u kojoj sam se i borio. Luckaste babe veruju da nas Panjudikator, sudija cele Vaseljene, kažnjava porazima i nagrađuje pobedama: meni se činilo da sam nagrađen daleko više nego što sam želeo.
     Još koji trenutak i on se pope na platformu. Počela je kratka ceremonija. Kada je bila gotova, vojnici su ga primorali da klekne, a ja sam podigao mač da njime zauvek zaklonim sunce. Kad je mač onako oštar kako treba da bude i kad je udarac izveden korektno, izvršilac oseti samo jedan neznatni zastoj dok se kičmeni stub razdvaja, zatim oštrica čvrsto zagrize u panj. Zakleo bih se da sam u vazduhu, koji je bio kišom opran, osetio miris Agilusove krvi pre nego što se njegova glava sručila u koš. Gomila je ustuknula, onda nahrupila napred ka spuštenim kopljima. Razgovetno sam čuo kako je onaj debeljko jeknuo, tačno na onaj način kako bi mogao nad nekom plaćenom ženskom, preznojen, u trenutku vrhunca. Iz daljine dopre vrisak u kome se Agijin glas prepoznavao nepogrešivo kao lice obasjano munjom. Nešto u boji tog vriska nagovestilo mi je da nije uopšte gledala, ali da je ipak znala kad je njen brat-blizanac umro.
     Ono posle često je veća petljavina nego li samo odsecanje glave. Pokažeš glavu gomili i pustiš je da opet padne u košaru. Međutim, obezglavljeno telo (koje može ispuštati velike količine krvi još dugo posle prestanka rada srca) mora biti odneto na način istovremeno i dostojanstven i sramotan. Štaviše, ne samo "odneto" nego i sklonjeno na neko određeno mesto gde ga neće niko napastvovati. Ako je smaknut uzvišeni, onda, po običajima, njegovo telo može biti položeno preko sedla njegovog ata i odmah predato njegovoj porodici. Osobama nižeg društvenog statusa mora se naći počivalište do kojeg ne mogu prodreti žderači mrtvih; a na početku tog prenošenja, bar dok se ne zamakne iz vidika gledalaca, potrebno je to telo vući po tlu. Ne može ga vući dželat, jer on mora da nosi i glavu i svoje oružje, a među ostalim učesnicima - to su vojnici, sudski službenici i tako dalje - retko se nađe neko voljan da se time bavi. (U Citadeli nije bilo poteškoća te vrste, jer su to obavljale dve kalfe.)
     Ovo je hiliarh, konjanik po obuci, a nesumnjivo i po sklonostima, rešio na taj način što je naredio da se leš vuče pomoću tovarnog konja. Samo, nisu se posavetovali sa samom životinjom, a ona se, pošto je pripadala više radničkoj nego ratničkoj sorti, uplašila od krvi, pa je nagrnula da beži. Proveli smo se, rekao bih, zanimljivo, ali smo na kraju istovarili jadnog Agilusa u jedno četvorougaono dvorište do koga publika nije imala pristupa.
     Tamo me nađe sudski službnik - onaj isti - dok sam čistio svoje čizme. Videći ga, pomislio sam da je došao da mi isplati honorar, međutim on saopšti da hiliarh želi da mi plati lično. To je za mene značilo, a tako sam i kazao, izuzetnu počast.
     "Sve je gledao", reče taj portriv. "I veoma je zadovoljan. Naložio mi je da vam kažem da ste vi i žena koja s vama putuje dobro došli da ovde prenoćite ako želite."
     "Mi ćemo u suton otići", rekoh mu. "Mislim da će to biti bezbednije."
     Za trenutak se dao u misli, a onda je klimnuo glavom, što je pokazalo da je pametniji nego što sam pretpostavljao. "Prestupnik je imao, valjda, porodicu, prijatelje - mada vi o njemu sigurno ništa ne znate, kao ni ja. Ipak, to je teškoća s kojom se vi, mora biti, susrećete često."
     "Upozorili su me iskusniji članovi moje gilde", rekoh.
     Jesam rekao da ćemo otići u suton, ali ipak smo sačekali da se sasvim spusti noć, delom radi bezbednosti, a delom i zato što je mudrije večerati pre odlaska.
     Naravno, nismo mogli krenuti pravo ka Zidu i ka Traksu. Kapija je morala biti već zatvorena (da i ne pominjem da sam o mestu gde se nalazila imao vrlo nejasnu predstavu), a svi su mi rekli da između garnizona i Zida ne postoji nijedna krčma. Morali smo se, dakle, prvo izgubiti, a onda pronaći mesto gde bismo prenoćili i sa koga bismo sutra bez teškoća stigli do kapije. Od portriva sam dobio podrobna uputstva, pa smo krenuli vedra srca; doduše, skrenuli smo u sporedne ulice, ali to smo tek kasnije uvideli. Hiliarh je pokušao da mi stavi novac u ruke umesto da ga (kao što to običaj nalaže) baci na tlo pred moje noge; ubedio sam ga da to ne čini u interesu svog sopstvenog ugleda. Dorkasi sam detaljno prepričao taj događaj koji mi je laskao i gotovo me u istoj meri razonodio. Pošto sam ispričao, Dorkas me, kao praktična osoba, upita: "Znači, dobro ti je platio?"
     "Više nego dvostruko od onog iznosa koji je trebalo da plati za uslugu jednom usamljenom kalfi. Majstorski honorar. A dobio sam, naravno, i napojnicu u vezi s ceremonijom. Znaš li da sad, iako sam nemilice trošio dok je Agija bila uz mene, imam više para nego kad sam krenuo iz naše kule? Dolazim do zaključka da ću, upražnjavajući misteriju naše gilde, moći da nas izdržavam dok budemo putovali."
     Dorkas kao da jače priteže smeđi ogrtač oko sebe. "Ja sam se nadala da ti više uopšte nećeš morati time da se baviš. Ili, bar, ne neko duže vreme. Toliko ti je pozlilo posle onoga, a i ne zameram ti."
     "Bili su to samo živci - plašio sam se da nešto ne krene naopako."
     "Bilo ti ga je žao. Znam da je tako."
     "Verovatno i jeste. Bio je Agijin brat i, rekao bih, nalik na nju u svakom pogledu osim po polu."
     "Nedostaje ti Agija, je li tako? Da li ti se toliko sviđala?"
     "Poznavao sam je samo jedan dan - a to je manje nego što već poznajem tebe. Da je ispalo po njenoj volji, ja bih sad bio mrtav. Jedan od ona dva averna bio bi moj kraj."
     "Ali onaj list te nije ubio."
     Jasno pamtim ton kojim mi je to rekla; zapravo, ako sklopim oči, opet čujem njen glas i opet doživljavam onaj šok koji me je obuzeo kad sam shvatio da je upravo to ona misao koju sam izbegavao još od kada sam, pridižući se u sedeći položaj, ugledao Agilusa kako i dalje drži svoj avern. List me nije ubio, ali ja sam okrenuo um na drugu stranu da u to svoje preživljenje ne gledam, baš kao što smrtno bolestan čovek uspeva, koristeći hiljadu trikova, da nikad ne pogleda smrti pravo u oči; ili, još tačnije, kao što žena koja je sama u velikoj kući izbegava da gleda u ogledala i radije se zamajava mnoštvom beznačajnih poslova da ne bi ni krajičkom oka ugledala ono biće čije korake ponekad čuje na stepeništu.
     Ostao sam živ, a trebalo je da umrem. Progonio me je sopstveni život. Zavukao sam šaku pod ogrtač i pogladio se po koži, u prvi mah pipkajući obazrivo. Tu se nalazilo nešto nalik na ožiljak, pokriveno krasticom zgrušane krvi, ali nije bolelo niti krvarilo. "Pa ti listovi ne ubijaju, i to je sve", rekoh.
     "Rekla je da ubijaju."
     "Rekla je ona mnogo raznih laži." Peli smo se uz jedan blagi brežuljak okupan bledozelenom mesečinom. Ispred nas je bila katranski crna linija Zida koja je izgledala, kao što planine ponekad izgledaju, bliža nego što je stvarno bila i bliža nego što bi ikako mogla biti. Iza nas su svetlosti Nesusa stvarale lažnu zoru koja je proticanjem noći malo po malo zamirala. Na vrhu brežuljka sam se zaustavio da bih se tim svetlostima divio, a Dorkas me uze za ruku. "Toliko domova. Koliko ima ljudi u gradu?"
     "To niko ne zna."
     "A mi ćemo sve njih ostaviti za sobom. Je l' daleko od Traksa, Severijane?"
     "Daleko je, kao što sam ti već i rekao. To je u podnožju prvog slapa. Ne prisiljavam te da ideš. To znaš."
     "Hoću da idem. Ali pretpostavimo... Severijane, samo pretpostavimo da kasnije poželim da se vratim. Da li bi pokušao da me zaustaviš?"
     Rekoh: "Bilo bi opasno da sama kreneš na takav put, pa bih možda pokušao da te nagovorim da odustaneš. Ali ne bih te držao vezanu niti u zatočeništvu ako si na to mislila."
     "Kažeš da si napisao kopiju beleške koju je neko ostavio za mene u onoj krčmi. Sećaš se? Ali nisi mi je pokazao. Daj da je vidim sad."
     "Ispričao sam ti tačno šta piše, a ova cedulja koju imam nije prava, kazao sam ti. Agija je bacila original. Sigurno je neko - Hildegrin možda - pokuša da me upozori." Jahačku torbicu sam već otvorio, prstima napipao cedulju i dotakao još nešto, nešto hladno, čudnog oblika.
     "Šta je?" upita Dorkas videći moj izraz lica.
     Izvukao sam to. Bilo je veće, ali ne mnogo veće od oričoka i samo malčice deblje. Taj hladni materijal (koji god da je bio) uzvraćao je ledenim zracima mesečine na taj način što je ka njima sipao zrake nebeskog sjaja. Činilo mi se da držim u ruci svetlosni signal koji se iz celog Nesusa može videti, pa sam brže-bolje gurnuo taj predmet nazad u torbicu i zaklopio je.
     Dorkas me je za mišicu stiskala tako čvrsto kao da je posredi narukvica od slonovače i zlata koja je izrasla do veličine žene. "Šta je to bilo?" prošaputala je.
     Stresao sam glavom da razbistrim misli. "Nije moje. Nisam ni znao da je kod mene. Dragulj, dragi kamen..."
     "To ne bi mogao biti. Zar nisi osetio toplotu? Evo, vidi, na tvom maču - to je dragi kamen. A ono što si maločas izvadio, šta je to bilo?"
     Pogledah tamni opal na jabuci drške Terminus Esta. Svetlucao je na mesečini, ali na onaj predmet koji sam maločas izvukao iz torbice nije nalikovao ništa više nego što damski lornjon nalikuje na sunce. "Kandža pomiritelja", rekoh. "Agija ju je tu stavila. Svakako je to učinila kad smo porušili oltar da ne bi Kandža kod nje bila pronađena ako nas pretresu. Ona i Agilus bi je opet prisvojili posle Agilusove pobede, a kad ja nisam poginuo, Agija je pokušala da mi je ukrade u njegovoj ćeliji."
     Dorkas više nije gledala ka meni. Njeno lice se uzdizalo i okretalo ka gradu i ka nebeskom sjaju koji je stvaralo bezbroj svetiljki upaljenih u njemu. "Severijane", reče ona, "Ovo ne može biti."
     Nad gradom je visila, kao leteća planina u nekom snu, jedna džinovska zgrada - zgrada sa kulama, sa potpornim kosinama, sa lučno povijenim krovom. Iz njenih prozora kuljala je grimizna svetlost. Pokušao sam da progovorim, da osporim postojanje tog čuda upravo dok sam u njega zurio, ali pre nego što sam stigao ijedan slog da uobličim, građevina je iščezla kao mehur u vodoskoku, ostavljajući za sobom samo kaskadu iskrica.