35. HETOR

     Ne razumem zašto bi iko trebalo da se oseća ponižen ako sedi na zemlji dok mu nepoznata osoba prilazi, ali znam da se u takvom slučaju osećanje poniženosti javi. Obe žene su ustale dok se ta siva prilika primicala, a učinio sam to i ja. Čak se i Boldanders onako krupan digao na noge i tako, pre nego što je pridošlica dospeo na udaljenost podesnu za razgovor, ustadosmo svi sem dr Talosa koji je sedeo na našoj jedinoj stolici i na njoj ostao.
     A ipak, teško bi bilo zamisliti manje upečatljivu priliku. Čovek sitnog rasta, a u prevelikoj odeći, tako da je izgledao još sitniji. Vilica i nejaka i neobrijana; prilazeći nam, smače s glave masnu kapu, otkrivajući ćelu iza koje je ostala samo još jedna talasava linija kose u odstupanju, nalik na krestu nekog matorog i prljavog buržinoa. Znao sam da sam ga već video negde, ali tek trenutak kasnije sam ga prepoznao.
     "Gospodari", reče on. "O, gospodari i gospodarice svega stvorenog, žene svilene kose i čoveče koji upravljaš carstvima i vojskama nn...neprijatelja naše fffotosfere! Kula jaka kao kamen je jaka, jaka kao hr... hr... hrast koji pušta nove listove posle požara! A moj majstor, tamni majstor, pobeda smrti, kralj i noć ga sluša! Dugo sam bio pod ugovorom na brodovima sa srebrnim jedrima, onim sa sto katarki koje kad se pruže dodirnu zzz... z... zvezde, ja, plovim između njihovih sjajnih prečki, a iza glavne srednje preč... p... prečke gore Plejade. Ali nikad ništa od vas! Video nisam. He... He... Hetor se zovem, došao da vam služim, da brišem blato sa vašeg ogrtača, oštrim taj veličanstveni mač, n... n... n... nosim košaru sa očima vaših žrtava koje gledaju gore ka meni, majstore, očima kao mrtvim satelitima Verthandija kad je sunce nestalo. Kad je sunce nnn... nnn... nestalo! Gde su oni onda, sjajni igrači? Još koliko će buktinje istrajati? Ledene r... r... ruke pipaju da ih nađu, ali činije za buktinje su hladnije od svakog leda, hladnije nego meseci Verthandija, hladnije nego mrtve oči! Gde je snaga, onda, koja tuče po jezeru dok se u penu ne pretvori? Carstvo gde je, vojske sunca gde su, sa dugačkim kopljima i zlatnim zastavama? Gde su svilenokose koje smo još prošle noći voleli?"
     "Uverenje je moje da ste vi bili u našoj publici prošle večeri", reče dr Talos. "Savršeno mi je razumljiva vaša želja da ponovo gledate tu predstavu. Ali nećemo vam moći tu želju ispuniti pre nego što padne veče, a do tada ćemo, nadamo se, prevaliti izvesno rastojanje, jer odavde idemo."
     Hetor, čovek koga sam sreo ispred Agilusovog zatvora i koji je tad bio u društvu onog debelog, žene sa gladnim očima i drugih, kao da Talosa nije ni čuo. Zurio je u mene, bacajući poglede povremeno ka Boldandersu i Dorkas. "Povredio te je, a? U grčevima, u grčevima. Video sam te sa krvlju, teče crvena kao pentekosta. K... kakva čast za tebe! Služiš mu i ti, a tvoje zvanje je više od mog."
     Dorkas odmahnu glavom, onda okrete glavu na drugu stranu. Div je samo zurio. Dr Talos reče: "Vi svakako razumete da je ono što ste videli bila samo pozorišna predstava." (Sećam se da sam tad pomislio u kakvoj smo se nezgodi mogli naći kad je Boldanders na kraju skočio među gledaoce, da je glavnina njih bila čvršće svesna činjenice da je to samo priredba.)
     "Razumem ja više nego što v... vi mislite, ja stari kapetan, i stari poručnik, stari k... k... kuvar u svojoj staroj kuhinji, kuva supu, kuva čorbu za umiruće kućne ljubimce! Moj gospodar je stvaran, ali gde su ti vojske? Stvaran, a carstva gde su ti? Z... zar će lažna krv teći iz prave rane? Gde ti je snaga kad k... k... krvi ne bude više, gde je sjaj svilene kose? Uh... va... uhvatiću ja to u čašu od stakla, ja, stari kapetan starog sa... sakatog broda, a posada crna prema srebrnim jedrima, a iza njih vreća uglja."
     Možda bi trebalo da ovde kažem da sam u to vreme vrlo malo pažnje obratio na njegovo nepovezano i žurno pričanje, mada mi moje neizbrisivo pamćenje omogućuje sada da te reči prenesem na hartiju. Hetor je neke reči gutao, neke pevuckao, a pljuvačka je u vidu sitnih kapljica izletala kroz rupe između njegovih zuba. Možda ga je Boldanders, na svoj spori način, razumeo. Siguran sam da je Dorkasi bio toliko odvratan da većinu njegovih reči nije ni čula. Okrenula se kao što se čovek okrene da ne sluša režanje i krcanje kostiju kad alzabo proždire lešinu. Jolenta nikad i nije slušala ništa što se nije ticalo nje same.
     "Evo pred vama te mlade žene i vi jasno vidite da joj nije ništa." Doktor Talos je ustao i ostavio sanduče s parama. "Uvek je zadovoljstvo razgovarati s nekim ko ceni vrednost naših predstava, ali, bojim se, sad imamo posla. Moramo se pakovati. Smem li vam reći do viđenja?"
     Sad kad je njegov jedini sagovornik bio doktor Talos, Hetor opet stavi kapu na glavu, štaviše navuče je tako da mu je maltene pokrila oči. "Pakovanje robe? Niko bolji u tome od mene, ja, stari superkargo, stari svećar i stjuard i uto... to... v... utovarivač. Ko će drugi da vrati zrnevlje na klipove kukuruza, da opet upakuje pile u jaje? Ko da ispresavija moljca svečanih krila, a svako krilo kao solarno jedro i ugura ga opet u raspuklu čauru koja v... v... visi kao s... s... sarkofag? A za ime gospodara, ja ću, za korist gospodara, ja ću. I mm... mm... ma kud da krene ići ću za njim."
     Klimnuo sam zato što nisam znao šta da kažem. Baš u tom času je Boldanders - do čijeg razumevanja su, izgleda, prodrle bar te reči o pakovanju, ako ništa drugo - dohvatio jednu od kulisa sa pozornice i počeo je namotavati na motku. I Hetor se uz neočekivanu pokretljivostu vinuo na pozornicu i počeo da presavija kulisu koja predstavlja inkvizitorovu komoru za saslušanja i da namotava projektorske žice. Doktor Talos mi se okrete kao da hoće reći: Za ovoga, ipak, odgovaraš ti, kao ja za Boldandersa.
     "Ima takvih popriličan broj", rekoh mu. "Nalaze zadovoljstvo u bolu i žele da su blizu bola baš kao što bi normalan čovek želeo da se vrzma oko Dorkas i Jolente."
     Doktor klimnu. "A baš sam se pitao. Moguće je zamisliti idealnog slugu koji služi iz čiste ljubavi prema svom gazdi, ili idealnog seljačinu koji ostaje da kopa blato zato što voli prirodu, ili idealnu frikatrisu koja širi noge deset puta svake noći samo zato što voli kopulaciju. Ali čovek takva stvorenja nikad ne sreće u stvarnosti."
     U roku od otprilike jedne smene vremena bili smo na drumu. Naše malo pozorište se vrlo uredno spakovalo u ogromnu dvokolicu sklopljenu od delova pozornice, a Boldanders, koji je tu skalameriju uhvatio za drške i gurao napred, ponese na leđima još pokoju sitnicu. Napred je pešačio doktor Talos, iza njega Dorkas, Jolenta i ja, a Hetor je išao iza Boldandersa, na daljini od oko sto koraka.
     "Ovaj je kao ja", reče Dorkas, osvrćući se. "A doktor je kao Agija, ali ne toliko loš. Sećaš se? Ona me nije mogla naterati da odem, a ti si je na kraju sprečio da to pokušava."
     Pamtio sam i zapitao je tada zbog čega me je onog dana onako uporno pratila.
     "Vi ste bili jedini ljudi koje sam poznavala. Više sam se plašila samoće nego Agije."
     "Znači, plašila si se Agije?"
     "Jesam, veoma. Plašim je se i sad. Ali... ne znam gde sam ranije boravila, mada mislim da sam boravila u samoći, gde god da sam bila. I to dugo. Nisam želela da se to nastavi. E, sad, ovo nećeš razumeti, niti će ti se dopasti, ali..."
     "Da?"
     "Čak i da si me i ti mrzeo koliko Agija, ipak bih ipak išla za vama."
     "Ne mislim da te je Agija mrzela."
     Dorkas je digla glavu i zagledala mi se u lice; vidim to zaoštreno lice i sad, baš kao da je odraženo na mirnoj površini ovog blistavocrvenog mastila u mastionici preda mnom. Bilo je to lice, možda, malčice ubledelo i izmršavelo i odveć detinjasto za veliku lepotu; ali te oči bejahu delići azurnog neba nekog skrivenog sveta koji čeka da dođe Čovek; oči koje su se i sa Jolentinim mogle takmičiti u lepoti. "Mrzela me je", reče Dorkas blago. "A sad me mrzi još jače. Sećaš se kako si ošamućen bio posle borbe? Odvela sam te, a ti se nisi ni osvrnuo. A ja sam se osvrnula i videla sam njeno lice."
     Jolenta se žalila dr Talosu da joj pešačenje smeta. Iza nas se začu Boldandersov dubok, tup glas: "Nosiću te."
     Jolenta se osvrte. "Šta? Preko svega ostalog?"
     Nije odgovorio.
     "Kad sam kazala da hoću da se vozim, nisam mislila, kao što si, izgleda, ti pomislio, da se vozim kao kad budalu voze na bičevanje."
     U mašti sam video kako džin tužno klima glavom.
     Jolenta se, dakle, plašila da će izgledati smešno, a ovo što ću ja dalje pisati zvučaće odista nepametno iako je istinito. Ti, čitaoče moj, možeš da uživaš na moj račun. Tada mi je palo na um koliko sreće zapravo imam i koliko sam srećno prošao od odlaska iz Citadele. Bio sam siguran da mi je Dorkas prijatelj - ne samo ljubavnica nego i nešto više, istinska saputnica, iako smo samo nekoliko dana bili zajedno. Teški koraci diva iza mene podsećali su me koliko ima ljudi koji lutaju Urtom sasvim sami. Tada sam i shvatio (ili pomislio da sam shvatio) zašto se Boldanders opredelio da sluša doktora Talosa i da prigne svoju ogromnu snagu uz svaki zadatak koji mu taj crvenokosi čovek postavi.
     Nečiji dodir po ramenu prenuo me je iz ovih razmišljanja. Bio je to Hetor, koji nas je tiho sustigao. "Majstore", reče on.
     Rekao sam mu da me ne zove tako i objasnih da sam ja u svojoj gildi samo kalfa i da majstor verovatno nikad neću postati.
     Pokorno je klimnuo glavom. Kroz njegove otvorene usne nazirao sam polomljene sekutiće. "Majstore, kuda idemo?"
     "Kroz kapiju", rekoh ja, a u sebi dopunih da to kažem zato što želim da on krene sa Talosom, a ne sa mnom; istina je bila da sam razmišljao o natprirodnoj lepoti Kandže i o tome kako bi slatko bilo poneti Kandžu u Traks - umesto da se vraćam u centar Nesusa. Mahnuo sam rukom ka Zidu, koji se u daljini uzdizao kao što se zidine obične tvrđave moraju uzdizati pred očima miša. Bio je crn kao olujni oblak, taj Zid, a uz njegov gornji rub zadržavalo se nekoliko oblaka, tu uhvaćenih.
     "Da vam nosim mač, gospodaru."
     Ponuda je zazvučala iskreno, mada me je podsetila na zaveru koju su Agija i njen brat skovali protiv mene, a koja je rođena iz njihove želje da se dočepaju Terminus Esta. Rekoh, najčvršće što sam mogao: "Ne. Ni sad, ni ma kad."
     "Saosećanje me obuzima, gospodaru, kad vidim da idete sa njim na ramenu. Sigurno je veoma težak."
     Počeo sam da objašnjavam, sasvim istinito, da taj mač nije toliko težak koliko izgleda, ali tad obiđosmo jedan brežuljak i ugledasmo na pola lige ispred nas drum, potpuno prav, koji je vodio ka otvoru u Zidu. Drum je bio zakrčen kolima sa životinjskom zapregom, i to ne samo teretnim nego i onim sa oblim platnenim krovom, za putnike; bilo je tu i svakovrsnih drugih vozila. Sve je pokraj tog Zida i ogromne kapije u njemu izgledalo patuljasto, ljudi kao trunčice, životinje kao mravi koji tegle mrvice. Doktor Talos se u hodu okrenuo i produžio da hoda unatraške; mahnuo je ka zidu, ponosito kao da ga je on napravio.
     "Mislim da neki od vas ovo nikad nisu videli. Severijane? Dame? Jeste li ikad bili ovako blizu?"
     Čak i Jolenta je odmahnula glavom, a ja rekoh: "Ne. Svoj život sam proveo tako blizu središta grada, da je Zid bio tek tamna linija na severnom obzorju, vidljiva samo iz jedne sobe sa staklenim krovom na samom vrhu naše kule. Zaprepašćen sam, priznajem."
     "Naši preci su zidali kako valja i treba, zar ne? Pomisli - posle toliko hiljadugodišta za dalji rast grada ostaje još sav onaj otvoreni prostor preko koga smo se danas kretali. Gle, Boldanders odmahuje glavom. Zar ne uviđaš, dragi moj pacijente, da će sve ove šikare i prijatne livade kojima putovasmo danas biti zamenjene jednog dana zgradama i ulicama?"
     Boldanders reče: "Nisu bile za rast Nesusa."
     "Ma nisu, ma otkud bi. Ej, bio si ti lično prisutan kad se odlučivalo, pa znaš čemu su bile namenjene." Doktor namignu nama ostalima. "Boldanders je stariji od mene i zato veruje da sve zna. Ponekad."
     Ubrzo smo dospeli na stotinak metara od tog druma i Jolentina pažnja se usredsredi na tamošnji saobraćaj. Ako se tu može iznajmiti neka nosiljka, to mi moraš naći", reče ona dr Talosu. "Neću moći večeras da glumim ako budem morala da pešačim ceo dan."
     On odmahnu glavom. "Zaboravljaš, ja para nemam. Ako vidiš neku nosiljku i poželiš da je iznajmiš, slobodan si, dabome, da to učiniš. Ako ne budeš mogla da glumiš večeras, tvoja mlađa zamenica će preuzeti tvoju ulogu."
     "Zamenica?"
     Doktor gestom pokaza prema Dorkas. "Siguran sam da je ona puna želja da se oproba u vodećoj ulozi i da će to obaviti slavno. Šta misliš zbog čega sam joj dopustio da nam se pridruži i da uzme deo dobiti? Biće potrebne manje promene teksta nego kad imamo dve žene."
     "Ona odlazi sa Severijanom, budalo. Zar nije jutros rekao da će se vratiti da potraži..." Jolenta se naglim pokretom okrete ka meni, lepša nego ikad zato što se naljutila. "Kako si ih nazvao? Pelise?"
     "Pelerinke", rekoh ja. Tek što sam to izgovorio, jedan čovek koji je jahao meričipa ivicom te gomile životinja i ljudi zateže uzde i dovede svog konjića pred nas. "Ako Pelerinke tražite", reče on, "put vas vodi na istu stranu kao i mene, kroz kapiju, a ne nazad u grad. Prošle su noćas ovim putem."
     Ubrzao sam korak i kad mi je zadnji deo njegovog sedla bio nadohvat ruke, upitao sam ga da li je u to siguran.
     "Uznemirili su me drugi gosti u krčmi gde sam bio, kad su jurnuli napolje da ih one sa druma blagosiljaju", reče čovek na meričipu. "Pogledao sam kroz prozor i video njihovu procesiju. Poslužitelji su im nosili statue boginja osvetljene svećama, ali postavljene naglavce, a sveštenice su išle u odeždama koje su same pocepale." Njihovo lice, izduženo, izmučeno, ali šaljivo, sad pokaza ironični osmeh. "Ne znam šta nije bilo u redu, ali, njihov odlazak je bio upečatljiv i nedvosmislen - kao što je, znate, rekao medved o izletnicima."
     Doktor Talos šapnu Jolenti: "Mislim da će ovaj anđeo agonije i tvoja pomoćnica ostati uz nas još neko vreme."
     Pokazalo se da je samo upola pogrešio. Vi, koji ste možda već mnogo puta videli Zid i možda često prolazili kroz pojedine njegove kapije, sigurno nećete imati strpljenja da pratite moje reči, ali, pre nego što nastavim ovu pripovest o svome životu, moram, radi svog mira, da kažem ponešto o Zidu.
     O visini njegovoj već sam govorio. Malo koja vrsta ptice, rekao bih, može da ga preleti. Možda orao i veliki planinski teratornis, možda i divlje guske i ptice njima bliske, ali malo koja druga ptičja vrsta. Dok smo prilazili njegovoj osnovici, bio sam već pripremljen na njegovu visinu: toliko liga smo prevalili jasno ga videći, a ko god ga vidi i vidi oblake koji se kreću preko njegovog lica kao talasići preko bare, mora biti svestan i njegove visine. Zid je od crnog metala, kao zidine Citadele, pa mi se iz tog razloga učinio manje strašan nego što bi inače bio - u gradu sam bio okružen kamenim i ciglenim zgradama, pa ovaj susret sa materijalom meni poznatim od najranijeg detinjstva nije bio neprijatan.
     Ipak, ulazak u tu kapiju bio je kao silaženje u rudnik; nisam se mogao uzdržati da ne uzdrhtim. Primetio sam da su se i svi ostali oko mene, osim dr Talosa i Boldandersa, osećali, činilo se, kao i ja. Dorkas je čvršće stisnula moju šaku, Hetor je pognuo glavu. Jolenta kao da je odmeravala da li bi je doktor, sa kojim se trenutak pre toga svađala, mogao uzeti u zaštitu ako se nešto desi; dodirnula je njegovu mišicu, ali pošto on na to nije obratio nikakvu pažnju i pošto je nastavio da hoda šepureći se i lupajući štapom po pločniku baš kao što je činio i na sunčevoj svetlosti, Jolenta ga ostavi i, na moje zaprepašćenje, dohvati kaiš uzengije tog jahača na meričipu.
     Bočne strane kapije uzdizale su se visoko iznad nas; u njima su se, na velikim rastojanjima, nalazili prozori od nekog materijala debljeg, ali providnijeg, nego što je staklo. Videli smo kako se iza tih prozora kreću prilike muškaraca i žena, kao i izvesnih stvorova koji nisu ni muškarci ni žene. Mislim da su to bili kakogeni, degenerici, bića kojima avern dođe kao nama neven ili hrizantema. Bile su tu i neke zveri u kojima je bilo suviše ljudskog, tako da su nas rogate glave gledale očima previše mudrim, ili su usta za koja se činilo da nešto govore pokazivala zube nalik na eksere ili kuke. Pitao sam dr Talosa šta su ta bića.
     "Vojnici", reče on. "Panduri autarhovi."
     Jolenta, koja se od straha čvrsto pribila bočnom stranom jedne svoje velike dojke uz butinu jahača na meričipu, prošapta: "Čiji je znoj zlato njegovim podanicima."
     "Šta, u samom Zidu, doktore?"
     "Kao miševi. Iako je ogromno debeo, Zid je sav kao saće iznutra... tako su mi pričali. U njegovim tunelima i galerijama sve vrvi od nebrojene vojske, koja je pripravna da ga brani kao što termiti na pampama na severu brane svoja zemljana gnezda koja su visoka kao vo. Ovo je Boldandersu i meni četvrti prolazak, jer, kao što ti rekosmo, jednom smo već ušli u Nesus kroz ovu kapiju, otišli ka jugu, pa izišli godinu dana kasnije kroz kapiju zvanu Neveselnica. Drugi put smo ušli u grad kroz kapiju Zahvalnicu i, evo, sad izlazimo sa to malo zarade. Svaki put smo gledali zidove kapije i videli ovo što ti sad vidiš, gledala su nas lica autarhovih robova. Nesumnjivo mnogi od njih vrebaju neće li naići neki određeni, pojedinačni prestupnik, a ako bi takvog ugledali, izleteli bi da ga ščepaju."
     Na ovo, jahač na meričipu (koji se zvao, kao što doznadoh kasnije, Jonas) reče: "Izvini što te prekidam, optimate, ali čuo sam i nehotice to što si rekao. Mogu ti reći još štošta o toj stvari, ako želiš."
     Doktor Talos me pogleda iskričavim očima. "O, pa to bi bilo prijatno, ali moramo prvo nešto ugovoriti. Govorićemo isključivo o Zidu i njegovim stanovnicima. Što će reći, ništa nećemo pitati o tebi. A i ti ćeš biti tako ljubazan da ne pitaš ništa o nama."
     Neznanac zabaci otrcani šešir na potiljak i ja videh da umesto desne šake ima čelični mehanizam sa zglavkovima. "Ti me razumeš i bolje nego što ja to želim, kao što reče onaj čovek gledajući u ogledalo. Priznajem da sam se nadao da ću vas pitati zbog čega putujete sa karnifeksom i zašto ova dama, najlepša koju sam ikad video, pešači po prašini."
     Jolenta ispusti kaiš njegove uzengije i reče: "Po tvom izgledu, gudmane, reklo bi se da si siromah i ne više mlad. Tebi baš ne dolikuje da se raspituješ o meni."
     Čak i u senci kapije video sam kako se crvenilo polako penje u neznančeve obraze. Sve što je kazala bilo je istinito. Odeća mu je bila iznošena i prljava od putovanja, mada ne onoliko prljava koliko Hetorova. Lice, od vetra ogrubelo i izbrazdano. Sledećih desetak koraka nije odgovorio, ali je onda ipak počeo. Glas mu bejaše ravan, ni visok ni dubok, ali obojen nekim sivim humorom.
     "U vremenima starim gospodari ovog sveta nisu se plašili nikoga sem sopstvenog naroda, pa su za odbranu digli veliku tvrđavu na jednom bregu severno od grada. A grad se u to vreme nije zvao Nesus, jer reka još nije bila zatrovana. Mnogi ljudi se zbog zidanja te citadele naljutiše, jer držali su da im je pravo da svoje lordove neometano poubijaju ako zažele. Međutim, drugi odoše međuzvezdanim brodovima na daleka putovanja i vratiše se sa blagom i znanjem. Dođe i dan povratka jedne žene koja ništa nije među zvezdama stekla osim jedne šake crnog zrnevlja."
     "A-ha", reče Talos. "Ti si profesionalni pripovedač. Šteta što nam to nisi odmah na početku rekao, jer i mi smo, kao što si mogao primetiti, manje-više u toj profesiji."
     Jonas odmahnu glavom. "Ne, ovo je jedina priča koju znam - ili maltene jedina." Spustio je pogled ka Jolenti. "Mogu li nastaviti, o ti najdivnija od svih žena?"
     Tad mi je pažnju skrenula pojava dnevnog svetla ispred nas, kao i uzbuna među vozilima koja su u zakrčenom tunelu pokušavala da se okrenu i vrate natrag; kočijaši su makljali svoje životinje i pokušavali bičem da otvore prolaz.
     "...zrnevlje je vladarima ljudi pokazala i rekla im da će ga, ako je ne budu slušalu, baciti u more i time izazvati kraj sveta. Gospodari narediše da ta žena bude uhvaćena i razneta na komadiće, jer njihova je vlast bila stotinu puta potpunija nego što je prevlast našega autarha."
     "Nek doživi da Novo sunce vidi", promrmlja Jolenta.
     Dorkas me čvršće uhvati za ruku i reče: "Šta su se oni toliko uzbunili?" Onda je vrisnula i zarila lice u šake, jer ju je po obrazu okrznuo gvozdeni vrh nečijeg biča. Jurnuh pored glave meričipa i zgrabih za zglavak stopala kočijaša koji ju je udario, a koji je vozio jednu kočiju. Povukoh ga na tlo. Dotle je već sva kapija ječala od dernjave i psovanja, prolamali su se krici ranjenih, njištale su i mukale prestravljene životinje; ako je neznanac svoju priču nastavio, ja ga nisam čuo.
     Kočijaš koga sam oborio poginuo je, po svemu sudeći, istog trena. Želeo sam da ostavim utisak na Dorkas i plan mi je bio da na njemu prikažem jedno mučenje koje mi opisujemo nazivom dve kajsije ; međutim on je pao pod noge putnika i pod teške točkove kola. Nisu mu se ni krici čuli.
     Ovde se zaustavljam, pošto sam te, čitaoče, preneo od jedne do druge kapije - od one zaključane i maglom umotane na ulazu u naš nekropolis do ove oblačićima ovenčane, koja je možda najveća postojeća i najveća u celoj istoriji. Prolazeći kroz prvu, stupio sam na stazu koja me je dovela do ove druge. A kad sam u tu drugu stupio, počeo je za mene, sumnje nema, sasvim drugačiji put. Tokom dugog vremena, počev od tada, bio je to put izvan Neuništivog grada, put kroz šume i polja, planine i džungle severa.
     Ovde se zaustavljam da predahnem. Ako ne želiš da stupaš dalje sa mnom, čitaoče, ne zameram ti. Jer taj put nije lak.