VIRDŽINIJA

     Mašinerija je počinjala da pokazuje znake starosti. Prvobitna sjajna politura nestala je još davno, već je bilo teško pročitati imena proizvođača. Izlizala su se gotovo do nečitljivosti, posle trideset godina vernog ribanja.
     Ozimandijas, moje tajno sklonište. Virdžinija baci pogled u zadnji ugao laboratorije, tamo gde je mala Vendi strpljivo sedela i vukla slabi tok struje iz zidne utičnice. Malecki meh za održavanje zapišta jednom i pođe da se diže, ali kada Virdžinija ništa ne reče, on se ponovo spusti.
     Smešno kako neko vreme ne primećuješ stvari a onda te odjednom udare. Prošlo je gotovo dve godine, po zemaljskom vremenu, otkako je Virdžinija otopljena i vraćena na dužnost, pa ipak tokom sveg tog vremena nije obraćala ni najmanje pažnje na Vendi. Bila je previše zauzeta.
     Sada se bavila malim mahom, zadubljena u misli.
     Trideset godina. Čistila je, pazila i čuvala moj dom, držala stvari onako kako sam ih ostavila.
     Možda je Saul u pravu. Možda stvarno dobro radim posao.
     Nasmešila se.
     Pazi se, devojko. Drži se toga i stvarno ćeš početi da zamišljaš sebe kao boginju, poput onih jadnih stvorenja - jedva da su više ljudska - koja su sledila Ingersola u najdublje pećine, i koja se klanjaju mojim mehovima i obraćaju im se mojim imenom.
     Poslednje dve godine bilo je toliko posla, za nju, za Saula i Karla. Palo joj je na pamet da nijednom nije zastala da razmisli šta se desilo svima njima.
     Baš smo ti mi lepa trojka. Niko od nas nije bio ni najmanje bitan u vreme kada je kapetan Kruz bio živ i kada su svi bili jedna velika srećna ekspedicija. Karl je bio tek podoficir, ja sam bila mlađi stručnjak za veštačku inteligenciju, a Saul je bio doktor s čudnom strašću za klice.
     A sada je Karl ono što ovih dana prolazi kao zapovednik. Ja sam Žena Pauk, šaljem svoju mrežu radilica da krpe tunele i kontrolišu ljigu. A Saul...
     Ona zastade, razmišljajući. Od nas, on se najviše izmenio. Gospode, nadam se da neću izgubiti dobrog čoveka zarad božanstva.
     U poslednje vreme bio je sasvim obuzet poslom. Gotovo opsednut. Oklevao je da se poveže s njom u intimni dodir neuralnog pojačanja. Kao da nešto skriva od mene... ili me štiti od nečega što smatra da nikada ne bih razumela.
     Najzad je sve puklo. Prošle nedelje je prasnula i počela da viče osećajući se osujećenom. Od tada, ostavio je nekoliko šturih poruka za nju, njeni mehovi viđali su ga po hodnicima, ali što se namera i ciljeva tiče, mogli su biti i na različitim planetama.
     Svuda oko nje holo displeji slabašno su svetlucali. Čak i neke naprave koje su se ugasile tokom njenog dugog sna, bile su zamenjene sada kada su ona i Džefers pustili autofab da valjano radi gore na Nivou A. Možda prvi put posle njenog buđenja nije sijalo nijedno crveno svetlo upozorenja.
     Ona otkri kako joj se pogled zadržava na Kelmarovoj bioorganskoj mašini, na čije unošenje na brod je potrošila polovinu dozvoljene lične težinske kvote... pre nekoliko vekova. Srce njenog bioorganskog kompjutera.
     "Džonfone", prošapta ona. "Treba mi da malo skrenem misli od mojih nevolja."
     Bilo je stvari koje su radili iz zabave, za šta nije imala vremena već godinama. Ali sada...
     "Da vidimo koliko sam zarđala u vizuelnoj simulaciji", reče ona tiho i pritisnu palcem Kelmarov identifikator otiska. Jedan displej se osvetli.
     Dakle, Virdžinija. Hoće li danas biti nešto više nego rutinske stvari?
     Ona zavrte glavom. "Hajde da se malo zabavljamo, kao što smo nekada radili."
     Virdžiniji je trebalo nekoliko trenutaka da prebaci prekidač i podesi kalibraciju pre nego što je nabacila izlizani disk svog neuralnog priključka. Toliko se navikla na neposredni protok podataka, na upravljanje ili programiranje udaljenih mehova kao da su deo njenog tela, da joj je bilo potrebno nekoliko minuta da se vrati na eksperimentalni, 'sintetički' mod koji je nekada predstavljao njen posebni način postizanja dvosmerne veze s Džonfonom.
     Ali Džonfon se sećao. Trebalo je samo da poželi, i duga svetlosti je briznula... umetnička paleta sjaja.
     Zaboravila sam na boje! Kako sam mogla da se toliko dugo lišavam ovoga?
     Virdžinija krenu da konstruiše ružičaste oblake nad mirnim plavozelenim morem. Nacrtala je nekoliko raznobojnih lopti i žonglirala ih u veštačkim rukama, nešto što nikada nije bila u stanju da učini u 'stvarnoj' ravni.
     Danas smo u dobroj formi, Virdžinija.
     Ona se nasmeši. "Aha, jesmo, Džonfone. Moraću da uđem u tebe i vidim šta si uradio s tim softverom za simulaciju."
     Imao sam posla. Tokom bolesti pažnja mi je bila previše skrenuta da bih ti rekao za to. Međutim, bilo je zanimljivih rezultata. Ja sam otvorena knjiga za tebe, kad god si spremna.
     "Kasnije. Trenutno želim samo da se malo igram."
     Džonfon nije napredovao samo u vizuelnoj simulaciji. Samo njeno uvežbano uvo hvatalo je male znake u njegovim rečima, frazama, odmeravanju vremena, koji su govorili da je on i dalje daleko od inteligentnog bića. Inače, taj glas mogao bi lako pripadati živoj osobi.
     Igrala se slikama; učinila je da se prostrano, mesečinom osvetljeno more otvori pred njom. Jato riba poletuša. Dijatomeje se iskre na uzburkanom tragu tajanstvene senke, neposredno ispod površine.
     Prijalo je. Ovde, u mašini, nije bilo nejasnih, zbunjujućih kriza koje su ih sve opsedale napolju. Ovde je ništa nije moglo preplašiti. Bilo je i previše nalik domu.
     Gospode, kako mi nedostaju Havaji.
     Izradila je delfina u vodi; ovaj zaćereta i razigrano je poprska. Simulacija je bila toliko životna da je gotovo osetila kapljice.
     Koliko već ima otkako smo Saul i ja vodili ljubav povezani na ovakav način?
     Ona potisnu tu misao.
     Hoćemo li danas oprobati kalupljenje ličnosti, Virdžinija?
     Ona zavrte glavom. "Ne, Džonfone. Posle toliko vremena, nisam još spremna da to oprobam. Ali reći ću ti šta hoću. Da pustimo simulaciju manevra gravitacionog odbacivanja koju je poslala zemaljska kontrola. Ona na koju se Karl pozvao i naveo veće da je izglasa. Da li si očitao primerak koji sam ti juče ubacila."
     Da, Virdžinija. Da li želiš grafikon? Brojeve? Ili punu čulnu stimulaciju uz ekstrapolaciju?
     "Sva čula, Džonfone. Želim da pojašem kometu... da vidim kako će izgledati kroz četrdeset godina, kada otvorimo pregratke za spavanje i nađemo se u blizini doma."
     Dom, pomisli ona. Izmenjen za osamdeset godina. Hoće li nas se bar samo sećati?
     Virdžiniji je izgledalo da gotovo može da oseti navalu superohlađenih elektrona dok je njen dvojnik obavljao pripreme.
     Spreman za otpočinjanje simulacije, Virdžinija. Molim te, imenuj početne uslove.
     "Počni s guranjem, uz ekvatorijalne lansere izbacivače upotrebljene prema programu zemaljske kontrole."
     Zavalila se u sedištu kada su oblaci i more nestali. I delfin nestade, uz prkosni cvrkut u poslednjem trenutku.
     Dođe crnilo; prenosilo je osećaj dubine koji se protezao prema napolje, tamo gde su zvezde blistale u mirijadama. A podno zvezdanog predela obrazovala se jedna slika... sivilo isprugano belinom naspram crnoga. Bio je to do sada već dobro upoznati prizor prašnjavog leda na površini komete.
     Džonfon joj pokaza nove lansere, optimistički prikazane kao završene na Halejevom ekvatoru. Biće to dobro argatovanje, sagraditi nove ubrzivače da zamene one koje su zauzeli lucisti. Nikada to ne bismo mogli da učinimo bez tehnologija sa Fobosa.
     Nanizani u prsten oko ekvatora izduženog sferoida, topovi uskih cevi počeše ispaljivanje - izbacivali su u svemir lopte nascentnog nikl-gvožđa, velikim delom brzine svetlosti - i lagano, neprimetno menjali količinu kretanja drevne ledene lopte za koju su bili učvršćeni.
     Nije bilo osećaja pokreta, ali Virdžinija to pozna po majušnim simuliranim figurana koje su skakale i mahale rukama po površini. Bio je to lep potez Džonfona, što ih je ubacio. Jer izgledaće upravo tako - slavodobitni radnici u svemirskim odelima koji će skakati od radosti kada najzad budu počeli da guraju kometu u novu orbitu.
     Koristeći blage signale, isto toliko prirodne kao kretanje ruke, Virdžinija pusti da joj osećaj prisutnosti zalebdi naviše, da bi bolje posmatrala simulaciju. Kako se guranje nastavljalo, sledila je promenljivi put ledenog jezgra kroz vakuum.
     Afel, sada udaljen četiri godine, drevna Halejeva orbita malo-pomalo se menjala. Lanseri su joj neznatno krali od ugaonog momenta i terali da otpočne dugi pad prema Suncu nekoliko dana pre nego što bi kometa to normalno učinila. Njena brzina prema unutrašnjosti najpre je bila mala, ali je rasla.
     Virdžinija je znala da ta simulacija u suštini nije ništa tačnija od onih koje je koristio Karl, samo je životnija. Volela je kada se sve predstavlja slikama. Naprosto, nije bilo isto sa dijagramima i brojkama.
     Jahala je kometu. Zvezde su se lagano okretale dok se vremenska razmera širila i dok su godine treptale kraj nje. Ona i Halej padali su zajedno prema sabirnoj tački u središtu Sunčevog sistema.
     Najpre je bilo vrlo malo promena na površini jezgra komete. Izbrazdana prašnjava kora svetlucala je u tankim žilama, nalik na Mlečni put koji se iskrio u visini.
     Ali Vrelo je raslo. Halej je padao prema njemu a Sunčeva vatra dizala se da ga sretne.
     Drevni led sublimovao je pod rastućom toplinom. Najpre ugljen-monoksid, dok se jezgro primicalo, u prolazu kraj orbite Jupitera, a kasnije ugljen-dioksid. Pare su u begu dizale crnu finu prašinu, da ova sretne sve jači Sunčev sjaj. Poče da se obrazuje tanušna izmaglica.
     Predstava je bila životna. Virdžinija je posmatrala kako počinju da se obrazuju slabašni titravi repovi od prašine i jona, poput sablasnih stegova koji se razmotavaju u rastućoj svetlosti.
     U najmanje deset prilika obrtna lopta padala je na taj način, još od onog vremena kada je prošla preblizu Jupitera i bila ugrabljena prema središnjem delu Sunčevog sistema. Od tada bila je vezana za Sunce na kraćem povocu od većine kometa.
     Svemir je prostran, pust, i od toga bliskog okrznuća džinovske planete kometa nikada nije naletela na drugi fizički objekat koji nije bila u stanju da upije. Čestice prašine, parčad stenovitih otpadaka, sve bi to nabasalo na hitru putanju Haleja i platilo cenu.
     Ali guranje se postaralo da dođe do još jednog susreta. Nešto manje od Jupitera, ali preveliko da bude upijeno, proći će ovog puta neverovatno blizu, dok Halejevo jezgro hita prema unutrašnjosti.
     I eno ga! Tačkica crvenkaste svetlosti, pravo ispred.
     Mars, pomisli Virdžinija. Tačno na vreme. Spreman za malčice karambola?
     Džonfon prepozna retoričko pitanje. Mašina je ionako bila previše zauzeta da bi odgovorila dok se bliski susret primicao.
     Bio je to kompromis zemaljske kontrole, njihov plan da ih spasu a da ne rizikuju zarazu rodnog sveta.
     Moram priznati da nisam od njih ni toliko očekivala.
     Razume se, pritisak javnosti, tamo sa Zemaljske strane, bio je glavni razlog za starateljski paket, kome je sada nedostajalo samo nekoliko meseci do susreta s njihovom izolovanom ispostavom ljudske vrste. Ipak, posle svih ovih godina Virdžinija je postala cinična u pogledu toga koliko je zemaljsku kontrolu zaista briga.
     Očekivala bih da nam narede da počinimo samoubistvo 'časno' i tiho, kao što to treba da učine dobri mali prenosnici kuge.
     Crvena planeta uzdizala se, ogromna. Virdžinija zatraži od Džonfona da zumira detalje i da uspori kretnje dok se ona i kometa približavaju susretu.
     Ona skliznu ispred Haleja da pogleda planetu. Ledeni južni pol mrtvog sveta prvi je izbio na vidik.
     Crveni pesak vitlao se nad Sidonijom. Davno usnuli vulkani Štita bili su bradavice koje su virile gotovo u potpunosti iz tanke atmosfere, a na bokovima bili su im bokori tanušnih suvih oblaka.
     Fobos se dizao iza diska malog sveta. Sićušni mesec bio je kamen izbrazdan ožiljcima i sav blistav od svetlosti; valjao se pored Virdžinije a zatim zašao za oštro okerno obzorje.
     Fini ljudi, pomisli ona na ljude sa Stanice Fobos. Šteta što im nikada nisu dozvolili da postanu prava kolonija. Možda u tome možemo da im pomognemo.
     Ona pogleda unazad i vide da se kometa primiče, onako kako će je videti ljudi i žene sa Fobosa kroz trideset osam godina.
     To bi trebalo da bude prava predstava za te ljude... Halej se sunovraćuje pored njih gotovo dovoljno blizu da ga dotaknu. Mars mora da prođe kroz najgušći deo repa da bi njegova slabašna teža dohvatila naše čamce za spasavanje s aerodinamičkim ljuskama. Pa ipak, planeti i kometi ne može se dopustiti da dođu toliko blizu jedno drugome da nam vrtloženja skrenu letelice s pravca.
     U simulaciji, Halej je predstavljao veličanstven prizor. Ni deo spektakla kakav će prikazati bliže Suncu, razume se; ali dvostruki repovi počeli su da se razmotavaju a koma je blistala poput čupavog oblaka svitaca.
     Simulacija je bila izvrsna. Džonfon je čak prikazao kako se svetla Fobosa gase dok radnici stavljaju zaštitne poklopce i sklanjaju se. Nekoliko dana biće previše meteorida da bi se rizikovalo izlaženje na otvoreno. Ali bila je to mala cena za spasavanje tri stotine duša. Ili se Virdžinija bar nadala da će se tako osećati.
     Tri stotine ljudi u karantinu na Marsu... to stvarno mora biti dovoljno da se osnuje kolonija. Nikada nije sanjarila o tome da se nastani u rđastocrvenoj pustinji, ali taj plan bio je bolji od svih drugih mogućnosti. A biće lepo ponovo osetiti silu teže, koračati, možda čak plivati u bazenu pod kupolom.
     Nije baš Maui, ali mogla bih se navići na misao da budem Marsovka.
     Razmak se smanji. Halejeva površina kao da je previrala dok su vrele tačke izbacivale vodoskoke gasa i prašine u svemir, i pojačavale bleštanje kome.
     Da li je to varka perspektive? Ili ćemo stvarno proći toliko blizu kao što izgleda?
     Iskre su vrcale dok su se majušni objekti izdvajali iz kometine glave u bezvučnim eksplozijama.
     Splavovi za spasavanje. Oklopljeni protiv prašine i vreline, pregraci za spasavanje s aerodinamičnim ljuskama odvojiće se od Haleja. Majušne, mehovima upravljane rakete povećavale su razmak i vodile hibernisane koloniste prema njihovom prvom vatrenom susretu s atmosferom crvene planete.
     Virdžinija se više povuče, dajući simulaciji mesta.
     Čitava Zemlja će posmatrati ovo. Ljudi sa Fobosa neće biti jedini koji će dobiti predstavu i po.
     Oblačna Halejeva koma kao da je dodirivala planetu. Virdžinija zažmirka.
     Nešto nije u redu. Kako može da...
     Koma poče da se izobličuje, sabijena soničnim udarnim talasima kada je gasna lopta dodirnula retku atmosferu planete. Jonizovani gas izvi se prema napolje, sve dalje od slabog Marsovog magnetnog polja.
     Iskričava tačka samog jezgra, trilion tona leda, gurala je dalje; nije je ometalo ništa tako beznačajno kao što su to gas ili magnetizam. Išla je ispred svog oblaka i počinjala da blešti još jarkije.
     NE...
     Udarni talasi gasnih lukova umnožavali su se u sve šire kupe. Osetivši da bi ona želela da sledi događanja, Džonfon uspori susret dok je Halejevo jezgro razbacivalo majušne letelice za spasavanje poput zrnaca polenovog praha, i jurišalo ususret tački najbližeg prolaska.
     Najbliži prolazak.
     Jezgro se rasprsnu na dvoje! Zatim ponovo. Četiri odlomka sunovratiše se dole pod uglom, putanja kroz Marsovu atmosferu sada im je buktala. Onda su udarili u mali svet.
     Jedan komad kao da se odbio od diska planete, poput čekića koji kuje bleštave iskre u svemir. Perjanice prašine zakovitlaše se tamo gde je milju široki ugriz nakratko dodirnuo tle.
     Krupni odlomak direktno pogodi Mons Olimpus, odseče levu stranu velikog vulkana u titanskoj, zaslepljujućoj eksploziji.
     Simulacija ili ne, Virdžinija je žmirkanjem terala zasenjenost tim bleskom. Do trenutka kada je ponovo mogla da gleda, niz prodornih udara pretvarao se u sve šire narandžaste oblake. Tanka atmosfera talasala se i komešala kao plitak bazen u koji su ispaljeni meci.
     Potresi uzdrmaše drevni pesak. Pod Marsom, večni led pucao je i topio se. Virdžiniji se činilo da može da oseti kako se magma komeša.
     Bila je previše zapanjena da čini išta drugo osim da posmatra, u neverici. Potražila je male aerodinamičke školjke i pronašla jednu, dve; obrtale su se i padale prema Suncu. Druge bi na tren zablistale, kada bi naletele na uskovitlane oblake prašine, sevnule i nestale.
     Neke su naprosto nestale.
     To je trebalo da bude gravitacioni karambol! Blizak prolazak! Zemaljska kontrola o ovome nije ništa govorila!
     Karl nikada ništa o ovome nije pomenuo!
     Nesvesno je zatražila da se njeno simulirano ja skloni od svetlosti - dalje od usplamtelog, Suncem osvetljenog lica kamenite pećnice.
     Mars nestade u daljini dok je bežala u svemir, u njegovoj senci. Gledana s tamne strane, planeta je bila tanki srp crvenog vetra, obojen ognjem. S jedne strane srpa uzdizala se ružičasta lomača: bog rata odgovarao je na nasilje nebesa ponovnim buđenjem vulkana.
     Netražen, nedobrodošao, na um joj pade Šelijev stih:

     Silniče, pogledaj moje delo, i očajavaj!

     Virdžinija se odvoji; ruke su joj se tresle dok je čupala kontaktni disk. Ali u njenom umu prizor se produžavao. Mašta je nastavljala da simulira ono što je trebalo da se dogodi kroz trideset osam godina, predstavljala je Sunce kakvo će se dići onog jutra posle tog susreta, da zasija nad parom ispunjenim, oblačnim danom na Marsu.
     A kasnije će, sasvim nakratko, pasti kiša.