VIRDŽINIJA

     Svemirska odela su sve otežavala. Podsećala su Virdžiniju na to koliko se izobličila - s godinama.
     Borila se s trakama za podešavanje, otpuštala neke i pritezala druge na svim mogućim pogrešnim mestima. Dembo! Nije ni čudo da je Saul bio toliko...
     Virdžinija nagazi na tu misao. Sve u svemu, bila je sigurna da njihove nevolje imaju malo veze s njenim nevežbanjem u poslednje vreme.
     Možda ništa nije predviđeno da traje, pomisli ona. Možda se sve dobro na kraju samo uništava.
     Slika crvenog sveta, novi vulkani izbijaju da pozdrave zoru...
     Prvi put od neuspelog lucističkog napada, Karl joj je dao dozvolu da dođe i lično ga vidi. Kada je neko nezamenljiv, to ima i svojih mana. Uz ljudske čuvare i stražarske mehove, koji su u slojevima stajali oko njene laboratorije da bi je zaštitili, u poslednje vreme počela je da se oseća kao kraljica mrava, rob sopstvene kraljevske prirode.
     Iako kraljica mrava bar leže jaja...
     Još jedna rđava misao. Zbog čega su sve te stvari baš sada izbijale na površinu?
     Zbog toga što smo počeli da ubijamo jedni druge, ovde i sada? Da li sam zbog toga toliko potištena?
     Ili je zbog toga što sam usamljena, a nisam više mlada?
     Virdžinija dovrši oblačenje i navuče pohabanu grudnu oznaku preko odela. Nije čak ni imala sopstvenu - nikada se nije baktala s njenom izradom. Ova - sa prikazom klasa žita iznad tri zlatne lopte - pripadala je dr Evansu, hidroponičaru nesumnjivo mrtvom već dvadeset godina. Garderoberka ju je preregistrovala na Virdžiniju, a ova se odlučila da nauči da živi s tim.
     Volela bih da uopšte nije bilo potrebno da lično dolazim ovamo, reče ona kada je počela cikliranje kroz vazdušnu komoru.
     Ali taj posao bio je previše važan da bi se o njemu raspravljalo preko bilo koje kom-linije. Nije u pitanju bio samo strah od prisluškivanja. Želela je da gleda Karlovo lice kada se bude suočila s njime.
     Spoljašnja vrata otvoriše se i prizor je nakratko zaklonila magla kondenzovane pare. Pahuljice izleteše u svemir i ona pogleda preko otvorenog ledenog predela.
     U nekom smislu, bilo je to razočaranje. Njena veza s daljinski upravljanim napravama bila je toliko dobra da joj je vidik na površini bio, u stvari, bolji preko posrednika nego lično. Pažljivo koračanje / površinsko klizanje po prljavoj kori nekako je delovalo posrednije nego upravljanje mehom tu napolju.
     Bio je tu i treptavi osećaj golotinje. Na kraju krajeva, imala je mnogo mehova, ali samo jedno telo. A ono je sada bilo na površini, pod zvezdama koje ne trepću.
     Predeo je ovde, kod Tunela 6, bio izbrazdan manje nego tamo gde su njeni mehovi i Džefersove fabričke ruke izbušili i preorali drevnu kometu. Ovde je najupečatljivija bila ogromna utvrda koja je izgledala nekako kao mešanac između staklenog Ferisovog točka i mreže ispletene od tečne paukove svile.
     Jedan broj svemiraca bio je okupljen u njenom podnožju i odatle pokazivao rukama prema nekoj tački u svetlucavoj tmini. Ona prepozna grudne oznake Karla Ozborna i Endija Kerola, kao i nekoliko drugih - uglavnom pripadnika sekti Nivoa 3 i Opstanka. Virdžinija je mrmljala zapovedne fraze sve dok nije uspela da se prikači na frekvenciju koju su koristili. Bila je dečja igra probiti njihovu šifru.
     -...ti kažem da mislim da je stvar prokleto mala! Možda su napredovali otkako smo otišli, jasno. Ali čak i taj vreli fuzioni plamenik nije mogao da gura više od dvadeset tona pri toj vrsti ubrzanja toliko dugo.-
     -Je li? Pa, čak i ako jeste samo dvadeset tona, pomisli šta bi sve moglo biti uključeno. Brži logički čipovi za bolje kompjutere i mehove. Hibridno semenje da nam popravi hidro-useve. I tricijumski upaljači! Dvadeset tona takvih stvari značilo bi nam sve.-
     Očigledno su razgovarali o starateljskom paketu. Dok se približavala i obilazila ispucalu oblast u ledu, ona začu kako se meša Karlov glas.
     -Nadaš se da će božićni pokloni naterati luciste da promene mišljenje, Endi?-
     -Ili će nama dati nešto da ih zbrišemo. Svejedno šta od toga. Bilo šta što će da ih strese s južnog pola, da možemo da se vratimo jupiterijanskom manevru i sačuvamo prvobitnu misiju. Jes' da je marsovsko izbacivanje u redu kao rezerva. Ali kapetan Kruz bi voleo da smo...-
     Reči se prekinuše kada Endi Kerol primeti kako se Karl okrenuo da pozdravi Virdžiniju.
     -Ozborn, otvori kanal Herbertovoj. Zdravo, Virdžinija.-
     Njegovo umrljano svemirsko odelo bilo je mešavina delova poskidanih sa drugih. Preko njega bila je obavijena prljava bela tkanina ukrašena slikom crvenog raka. Vizir mu se izbistri i ona mu ugleda lice. Seda kosa na slepoočnicama i linije na čelu nisu lišili Karla čvrstih vilica i mladićkog šarma.
     -Baš lepo što si došla gore, Virdžinija. Ima nešto posebno što bismo želeli da te zamolimo da učiniš za nas.-
     Ona klimnu, onda se seti da je okrenuta dalekom Suncu. Iako ovo sada nije bilo mnogo više od veoma sjajne zvezde, njen vizir se možda ipak automatski zamračio i sakrio pokret.
     "Pomoći ću koliko god mogu", počela je. "Ali..."
     -Sjajno. Jer počeli smo da se brinemo zbog prvog starateljskog paketa sa Zemlje. Nećemo da nešto pođe kako ne treba, kad stigne.-
     "Šta bi moglo da pođe kako ne treba?"
     -Š'a misliš o tome da recimo padne u pogrešne ruke?- predloži Kerol.
     Karl sleže ramenima.
     -Kviverijan poriče odgovornost za napad dole na ekvatoru. Kaže, ono su bili odmetnici i postupali su bez dopuštenja. Pa ipak, vidim na šta misliš. Ne čini mi se da bi valjalo kada bi se starateljski paket greškom spustio na južni pol. Možda bi bilo bolje poslati meha da doprati teretnu letelicu unutra.-
     Virdžinija je shvatila. Ne bi valjalo kada bi nam oteli spasilački paket. Onda bi nam lucisti postavili potpunu barijeru. Vladali bi celokupnom situacijom.
     "Lepo. Počeću da razrađujem pojedinosti sa Džefersom", reče ona. "Ali ima još nešto o čemu bih volela da porazgovaram s tobom."
     -Naravno. Šta to?- Kada je zavrtela glavom i zaćutala, on se okrenu ostalima.
     -Odmah se vraćam, momci. Pogledajte da li možete da podesite tu antenu bolje, važi? Hoću da dobro uhvatimo tu stvar kada nam se primakne.-
     -Važi, Karle.-
     On je odvede iza velike hrpe ostataka rudarskih iskopina. Postavio se tako da ga ona vidi da to čini, pa je digao ruku i isključio primopredajnik. Ona klimnu i učini isto. On se naže nad nju da se dodirnu šlemovima.
     "Šta te grize, Virdžinija? Izgledaš tako... ukočeno. Da li je zbog Saula? Čuo sam..."
     "Ne", prekide ga ona žurno. Lice mu je bilo preblizu. Kroz dvostruki razdvojni sloj kristala kao da je prolazio topli dah. "Ne, nije to, Karle."
     Ili bar nije razlog zbog koga sam se popela ovamo.
     "Ali nešto se dešava između vas dvoje", bio je uporan.
     Klimnula je: brz, kratak trzaj. "Ništa, stvarno. Naprosto, pa, jedna od onih stvari. Vreme..."
     "Vreme menja sve nas, Virdžinija. Nikada se nisam izvinio oboma zbog načina na koji sam se ponašao pre toliko godina. Bio sam idiot." U očima mu je bila ozbiljnost.
     "Bio si mlad, Karle. Svi smo bili mlađi."
     Izuzev Saula. Uz savršeni imuno-sistem, zar neće živeti večno? Da li je možda to izvor trvenja između nas?
     Karl spusti pogled načas, onda je pogleda u oči. "To ne znači da su moja osnovna osećanja drugačija, Virdžinija. Ukoliko si spremna za promenu..." Karl ostavi rečenicu nedovršenom, a Virdžinija je odjednom mogla da vidi nešto dublje od ozbiljnosti, dublje čak i od čvrstine zapovesti. Njena ruka u rukavici diže se, dodirnu staklo.
     "Oh, Karle. Toliko si patio."
     On sleže ramenima, zahvaćen protivrečnim osećanjima. "Došla si da me vidiš zbog..." U glasu mu zatitra nada.
     Virdžinija zavrte glavom, treptanjem odbaci slabost koja joj je ugrožavala odlučnost. "Karle..." Ona proguta. "Karle, hoću da znam zbog čega nameravaš da nas sve pobiješ."
     "Uh." Piljio je. "Kako... na šta misliš?"
     Ruka joj se spusti. "Oh, uvek si bio očajan lažov, Karle. Bar prema meni. Ostali su izgleda progutali tvoj čin Judinog jagnjeta, i misle da Zemlja stvarno planira spasavanje, sve to sranje o bliskom proletanju kraj Marsa, onda dalje prema Jupiteru i Veneri, zatim nazad do Marsa i karantina..."
     "Šta si..."
     "Ali, kad bolje promislim o tome, Džefers i njegova družina podržali bi te čak i da znaju istinu, zar ne?"
     Karl prekide kontakt, napravi korak unazad još pre nego što je završila. Usne su mu bile čvrsto stegnute. Kada je progovorio, pokreti njegovih usta kao da su prenosili bolnu, mada nemu, gorčinu. Virdžinija pokaza prema ušima. Uz nestrpljivo otresanje glave on im ponovo sastavi šlemove, uz tresak.
     "Šta ćeš da radiš?" upita on.
     Bar joj Karl nije vređao inteligenciju daljim pretvaranjem. Znao je da je pustila simulaciju na desetine različitih načina pre nego što ga je tako optužila.
     "Šta ću ja da radim?" upita Virdžinija. "Najpre, dajem ti priliku da objasniš. Želim da znam zbog čega guraš tu prevaru zemaljske kontrole i šalješ nas u direktni sudar s Marsom!"
     Karlove oči načas se sklopiše. "Postoji sektašenje i tamo kod kuće. Bilo je... pogodbi. Morali smo da napravimo dogovor da bismo dobili starateljske pakete."
     "Tako da možemo da tresnemo u neku planetu kroz četrdeset godina?" Virdžinija nije mogla da se uzdrži od gorkog smeha.
     "Četrdeset dugih godina, Virdžinija. Čak i sa Saulovim serumima, moraćemo da držimo toliko mnogo ljudi u budnom stanju da ćemo do tog vremena svi biti stari."
     "Ima dece, Karle."
     "One jadne bebe koje rađaju ortovci? One jedva zaslužuju da se nazovu ljudskim bićima, Virdžinija. Znaš to. Svejedno, i one i svi mi ostali živećemo bolje i udobnije s dobrima koja ćemo dobiti iz tih raketa sa Zemlje."
     "Udobnost!"
     "Da, i to nešto vredi. Ali ima jedan bitniji razlog."
     "Šta to?"
     "Iskreno, Virdžinija, zar ne vidiš da je to jedini način da nešto dobro proistekne iz čitavog ovog fijaska?"
     Zavrtela je glavom. "Kakvo dobro će biti ako svi izginemo?"
     "Pa, sa zemaljske tačke gledišta, kraj pretnje. A sa te tačke razumem lucistički način posmatranja."
     "Razumeš?"
     "Da. Naravno. Učiniće sve da zaštite rodni svet od Halejevih oblika, i ne možeš im zameriti zbog toga."
     "A sa naše tačke gledišta?"
     On sleže ramenima. "Donosimo iskru novog života na mrtvi svet, možda. Svojom smrću možemo otpočeti dugi proces oživljavanja Marsa."
     Virdžinija nije mogla da se uzdrži da se ne isceri. "Počinješ da zvučiš kao Džefers."
     "Možda i počinjem." On skrenu pogled. Glas mu se spusti. "Možda bih pokušao da smislim nešto drugo, koliko god malo verovatno, samo kada bi..." Glas mu se utiša.
     "Kada bi šta, Karle?"
     "Nema veze. Nije bitno."
     "Karle! Moraš da mi kažeš."
     On zavrte glavom. "Saul mi je rekao pre izvesnog vremena da radi na sistemu za kloniranje. Za deset godina, ili tu negde, mogli bismo biti u stanju da proizvedemo generaciju zdrave dece, neznatno izmenjene da bi bila zdrava i dobro se razvijala u niskoj teži. Možda zapravo ima nečega u onoj zamisli o kojoj govore Sergeovljevi iberi: da kažemo Zemlji da se goni u pakao i da pokušamo da kolonizujemo Triton."
     Virdžinija zažmirka shvativši šta bi ga moglo pridobiti za prihvatanje takvog plana. "Misliš naročito na... mene, zar ne?"
     "Da. Ti, ja, deca koju bismo samo ti i ja mogli imati zajedno. Ja... to bi me moglo ubediti da prihvatim drugu tačku gledišta, ako bi to izgledalo moguće."
     Unutar Virdžinijinog uma i srca besnela je zima. Bila je to obamrla nesposobnost, odbijanje da to shvati. Nejasno je shvatala da je to Karlova jedinstvena verzija neuroza kakve su do tada svi stekli - ništa gora od normalnih, ali vrlo neobična. Bila je to kletva hipertrofiranog romantizma. Čežnjivi šiparac u njemu bio je, u određenom pogledu, zamrznut u vremenu.
     Znala je da bi prosta ispovest mogla to rešiti... iskreno priznanje da, koliko god silna tehnička čuda obezbeđuje nauka, ona nikada neće imati dece ni s jednim čovekom. Vaseljena je to još davno odlučila.
     Ali obamrlost je bila prevelika. Previše nalik ledenom bremenu koje nije mogla podići, čak ni iz ljubavi prema dragom prijatelju.
     "Nikome neću reći za Mars, Karle."
     "Nećeš?" Zažmirkao je. "Ali ja..."
     "Ubedio si me da si u pravu. Biće bolje na ovaj način... umreti, donoseći život mrtvom svetu. Bolje od besmislenog istrebljenja, na način kako smo započeli."
     Ona se povuče i ponovo uključi primopredajnik. "Reci mi kada i gde želiš da presretneš prvi starateljski paket i daj mi pomoćnu ekipu. Smesta ću početi da pravim simulacije za susret.
     Vidimo se, Karle."
     Pokušala je da ga ne gleda u oči dok se okretala, ali je osećala njegov pogled na leđima dok je birala uzak, samotan prolaz nazad, do svoje kripte, daleko pod hladnim zvezdama."