SAUL

     Godina 2141.
     Polovina Stormfild parka pretvorena je u dečji vrtić. Stari centrifugalni točak ojačan je da bi se brže okretao i davao je punu desetinu zemaljske teže da bi pomagao da mlade kosti porastu jače. To jeste bilo teško za neke iz stare generacije, pa ipak su često dolazili, kada bi bili slobodni od posla, da slušaju kako visoki prodorni glasovi vrište u igri i smehu.
     Saul se isto tako osećao dok je pažljivo koračao travom oivičenom, zakrivljenom stazom na rubu parka-točka, gde su hologrami odavali privid gradskog predela odmah iza niske žive ograde, s nebom pegavim od toplih vlažnih oblaka. Majke i radnice vrtića brinule su se za rastuću gomilu razgalamljenih bića, gledale kako se igraju, divile se bistrookoj, vitkoj lepoti.
     Deca su spasla Halejevu koloniju... ako ni na koji način, onda olakšanjem duše onih koji su sada znali da više nikada neće videti Zemlju, Mars, asteroide ili neko nepoznato lice.
     Mi smo prvi zvezdani brod, počeo je Saul da shvata, dva ili tri veka prerano.
     Oh, Halej je i dalje bio vezan za Sunčevu kecelju, ali njihov brod-dom sada je bespovratno bio na kursu prema spoljašnjem oblaku, gde su trilioni ledenih lopti lutali u ne toliko praznom potezu između zvezda. Tuđinska teritorija. Živeće ili umirati zahvaljujući sopstvenoj domišljatosti, koristeći sve ono što su poneli sa sobom.
     O toj temi Saul je upravo dovršio značajnu studiju, spisak genetskih rezervi koje stoje na raspolaganju sledećim generacijama. Pitanje je bilo bitno, jer je označavalo razliku između preživljavanja kolonije i dugog, sporog pada prema degeneraciji i smrti.
     Ima dovoljno heterozigota, zaključio je on. Bogat presek tipova koji naseljavaju staru Zemlju. Trebalo bi da obezbedi dovoljno raznolikosti. Naročito sa brojem mutacija koji očekujemo. Veći problem biće održavanje dovoljno velike populacije.
     Halej je za sada imao dovoljno rezervi da se kolonija održi do neodređene budućnosti. Deuterijum dobijan iz leda snabdevaće fuzione reaktore - sada premeštene na površinu da se višak toplote smanji na minimum - sve dok ne budu stekli dovoljno veštine da sklope protonski generator prema jednom od foboskih nacrta. Njihova veština u recikliranju i ekološkom održavanju već je bila upečatljiva, a rašće.
     Ukoliko njima bude pažljivo raspolagano, trilioni tona leda i ugljovodonika mogli su održavati nekoliko stotina ljudi odjednom - zajedno sa njihovim biljkama i životinjama - u životu tokom nekih stotinu generacija.
     Upravo dovoljno vremena. Jer za nekoliko hiljada godina, sunovratna brzina komete počeće da se smanjuje, kako se ova bude primicala novom afelu, tamo gde je Vrelo samo najsjajnija zvezda. A napolju su lagano lebdele stotine milijardi drugih velikih gromada primitivne materije preostale od rođenja Sunčevog sistema. Jednom kada im se trenutna gotovo hiperbolična brzina smanji do pukih metara u sekundi, trebalo bi da se ukaže mnogo prilika da se dograbe druge glave kometa.
     Saul se zaustavio na tački gde se živa ograda postavljena radi bezbednosti otvarala prema obodu zakrivljenog točka. I dalje je razmišljao o slikama koje mu je Virdžinija pokazala pre samo nekoliko minuta na malom proplanku podno njene kućice za čaj... simulacijama onih dana, sada toliko udaljenih, kada će ljudi i mehovi Haleja gurnuti svoj iznureni, istrošeni stari dom u blizinu svežih, novih ledenih čestica u velikom crnilu. Možda će dograbiti dve, tri ili više, i ponovo se odvojiti, na novim kolonijama.
     A odatle? Virdžinijina simulacija nije imala granice. Ortov oblak bio je prostran a ljudi su bili prilježni kolonizatori.
     A Ortov oblak našeg sopstvenog Sunca dodiruje se sa kometnim obalama drugih zvezda...
     Slika koju mu je predstavila bila je zastrašujuća. Ona već razmišlja u eonima... biće mi potrebno mnogo duže vreme da se naviknem na takvo razmišljanje. Moj sopstveni stil besmrtnosti drugačiji je. Zadržava osećaj vremena kao ne baš prijatelja.
     On prođe pored Lani Ngujen-Ozborn koja je sedela na klupi u parku ispod patuljastog javora i pazila svog novog sina. Njeno najstarije dete - mala Anđelika - igrala se po travi u blizini.
     Lani se nasmeši i mahnu. Saul se iskezi. Razgovarali su pre samo sat vremena, kada je pošao da se vidi s Virdžinijom. Trebalo je da večera sa Karlovom porodicom tokom te večeri. U međuvremenu, imao je još posla.
     Prizor zemaljskog grada raščisti se kada se njegov deo točka približio nivou tla. On kroči kroz prolaz u zaštitnoj živoj ogradi u mikrogravitaciju Halejevih pećina i pusti se da odlebdi do ograde za kočenje od mekog peska. Oblak čestica dunu okolo kada je sleteo, onda se polako spusti na pod.
     On se odbaci prema izlazu koji je vodio prema njegovoj laboratoriji. Napola živa sfinkterska komora puštala ga je kroz tunele uz blagi vlažni zvuk.
     Pregled genetskog stanja pružio je veoma dobre vesti - iako ga je podsetio na to da mu ni on ni Virdžinija nikada neće doprineti. Svi njegovi kloni bili su sterilni, a njeno fizičko telo još davno je postalo deo ekosfere.
     Možda je to bilo i najbolje. Jer njegovi kloni će biti tu dok generacije budu dolazile i odlazile. Naslednici Karla, Lani, Džefersa i Margerite mešaće gene, slagati i preslagati dok se ne pojavi nova vrsta čovečanstva. Kada bi svi ti modeli 'Saula Linca' takođe imali decu, tokom vekova pokvarili bi proces.
     Bože sakloni! On se nasmeja na tu misao. Davno se privikao na ironiju situacije... mudru konstrukciju svoga blagoslova i kletve.
     Ali sada ga je okupiralo drugo istraživanje. Nešto još važnije. Više zapanjujuće.
     Dole, na kraju jednog malo korišćenog hodnika, Saul izgovori šifrovanu frazu na aramejskom i vrata zasiktaše i otvoriše se. On promaknu pored genetski konstruisanog stražarskog baziliska u svoju ličnu laboratoriju. Postavio je neuralni priključak na mesto još pre nego što mu se telo postavilo u vodoravan položaj na mreži.
     Program... Kamen večnosti... naredi on ličnom kompjuteru. Boje zatitraše i smiriše se.
     Slika na središnjem holo tanku prikazivala je onu duboku tajnu odaju u srcu oblasti čudovnjaka, gde je Sulejman Uld-Harad sreo svoju veru na sopstveni način. Rogati odar od rezbarenog kamena obrtao se na holografskom prikazu.
     Sa desne strane, drugi pokazivač prikazivao je uzorak uzet sa te drevne stene - simetrična fosilna rebra koja su ocrtavala oblike stvorenja jednog veoma drevnog mora.
     Još ekrana talasalo se od podataka, mikroskopskih gro-planova, detaljnih izotopskih profila.
     Već godinu dana Saul je ponovo bio u vezi sa stručnjacima na Zemaljskoj strani. Kada je potvrđeno da je Halej na gotovo hiperboličkoj putanji, histerija na Zemlji se primirila. Krivica i stid išli su s onim što se puštalo tih dana na kanalima za novosti. Neki darovi koje su kolonisti poslali takođe su produbili osećaj da bi trebalo održavati vezu sve dok se planete ne izmešaju sa previrućim šumom Sunca i dok se svaki razgovor između braće ne okonča siktanjem statičkih smetnji.
     Zemaljski naučnici radili su na njegovim podacima i potvrđivali pojedinosti onoga što je već razrađeno u opštim crtama.
     Pre gotovo pet milijardi godina - u jednom od gasovitih, prašinom bogatih spiralnih rukavaca koji su protkali Mlečni put poput tananih žbica vatrometnog točka - mlada, masivna, vrela zvezda besno je prošla kroz svoj kratki život i eksplodirala u titanskom rasprskavanju supernove. To radeći, zasejala je okolni svemir blistavim oblacima teških elemenata, od ugljenika i kiseonika do plutonijuma i osmijuma... sve zakuvano dok je plavi džin prolazio kroz kratku ali veličanstvenu mladost. Izuzev vodonika i helijuma, svi elementi koji sačinjavaju planete - i ljudska bića - nastali su na taj način, iz velike eksplozije prvobitne topline i svetlosti.
     Supernova nije samo izbljunula velike mlazeve teške materije u svemir. Ona je takođe stvorila mamutske udarne talase, koji su sabijali međuzvezdani gas i prašinu i obrazovali vrtloženja i obrtne nakupine.
     Otpočet je Džinsov kolaps - tako imenovan po velikom astronomu iz dvadesetog veka. Tu i tamo među sabijenim, metalom obogaćenim oblacima kovitlaci su se kondenzovali, zaravnavali, obrazovali blistava središta... sunca.
     A oko tih novih zvezda prikupljali su se sićušni komadi, od stenovitih tela, u većoj blizini, preko ogromnih, gasovitih svetova, do udaljenih, prostranih rojeva majušnih nakupina smrznute pare...
     Sva geohemija je do sada datirala od supernove koja je otpočela obrazovanje Sunčevog sistema. Nikada u ljudske ruke nije dospela materija koja je poticala odnekud izvan tog razdoblja. To jest, do sada.
     Stena koju je Sulejman Uld-Harad pronašao pod Halejevim srcem nije imala nijedan od izotopskih odnosa sa kojima su naučnici bili upoznati. Poticala je iz potpuno drugačije epizode postanja.
     Ovo bi se dopalo Žoaou Kviverijanu, pomisli Saul. Žalio je zbog gubitka dobrog uma u ludilu onih dugih godina beznađa.
     A i Otisu Sergeovu. Nadam se da smo ipak naučili lekciju.
     Završni podaci razmotaše se pred njim, potvrda nekoliko godina nagađanja i truda.
     Dokazano. Stena je poticala iz okeanskih sedimenata položenih davno pre nego što je Zemlja počela da se kovitla i obrazuje iz kosmičkih otpadaka. Male životinje, čijim fosilima je ušao u trag, plivale su po morima ne mnogo različitim od zemaljskih, sastava ne nešto bitno drugačijeg. Ali, živele su pre nego što je Sunce bilo tek samo zvezda koja će zažmirkati po njihovim nebesima pokrivenim oblacima.
     Saul je čitao delove poruke sa Zemlje.
     Radijaciono oštećenje kristalnih sastojaka nagoveštava veliku blizinu eksplozije. Ne više od četvrtine svetlosne godine od supernove.
     On podiže komad stene, sada uglačan od držanja u rukama. Planeta sa koje je ovo došlo mora da je kružila oko manje zvezde koja je imala tu nesreću da se našla u blizini džina kada je ovaj eksplodirao, razneo je u komadiće i rasuo joj parčad po dimnim prstenovima spiralnih rukavaca.
     Da li je te noći bilo posmatrača? pitao se on. Da li je inteligencija mogla dići pogled, znajući šta dolazi, da li je pravila mahnite planove ili utučeno čekala?
     Verovatnoća je bila protiv toga. Verovatno je planeta imala samo životinje i vegetaciju, a kraj je došao brzo, bez nagoveštaja. To nije činilo događaj manje zastrašujućim, ili manje biblijski užasnim.
     Sva domorodačka stvorenja, od mikroba do pametnih životinjica... sva su izginula u samom procesu koji je najdirektnije doveo do Zemljine sopstvene avanture.
     Kakva vaseljena, pomislio je.
     Sada je bila gotovo sporedna tema da je to istovremeno pomagalo da se objasni prisustvo života na Haleju. Najpre gotovo u neverici, naučnički umovi Zemlje najzad su zaključili da su delovi biosfere raznete planete morali biti preneti udarnim talasom da bi se smrzli u dubokom svemiru. Komadići stene - i čak nekada žive materije - poslužili bi kao idealne klice oko kojih su se mogli okupiti gasovi spoljašnjih ivica novog Sunčevog sistema. Halej se očevidno kondenzovao oko komada stare planete, na onaj način na koji se kišne kapi pribiraju oko lebdećih trunki prašine na vlažnom nebu Zemlje.
     Nikakvo čudo da su tragovi bili bogatiji što se dublje zalazilo u kometu. Već je postojala matrica oko koje su se prikupljale prebiotične komponente presolarne magline.
     Saul se upita koliko se drugih kometa obrazovalo oko takvih klica. Ne mnogo, zamišljao je. Imali smo sreće, pretpostavljam, pomisli on ironično.
     Ili su stare priče o kometama koje donose katastrofe bile istinite? Da li je bilo moguće da se Zemlja 'osvežavala', s vremena na vreme, novim dozama drevne biologije koja je lebdela niz atmosferu svaki put kada je neka kometa prošla blizu nje? To bi pomoglo da se objasni zbog čega su životni oblici toliko podudarni. Zemaljski život neprekidno je ugrađivao nove komade i deliće iz skladišta dubokog svemira.
     U nekom smislu, stara uništena planeta i dalje je živela. Delovi predrevnog organskog koda lebdeli su u svima njima, a naročito u kolonizatorima Haleja. Posle svih smrti i straha ranih dana, bilo je ironično što će se ispostaviti da je to blagoslov na duge staze, jer je doprineo raznolikosti koja će im biti potrebna u vekovima što su pred njima.
     Možda ljudi Haleja više čak nisu bili 'ljudski', ne u klasičnom smislu. Ne na onaj način na koji su se razvijali ljudi na Zemlji i pripremali za sopstvenu eksploziju po Galaksiji.
     Oni će otići do zvezda. Skakaće od jedne blistave tačke do druge, obitavati tamo gde teža čvrsto zakrivljuje prostor a sunca kuvaju teške stenovite svetove.
     S druge strane, mi ćemo putovati polaganije. Ali imaćemo pravu vasionu... onaj prostor između.
     Prisetivši se simulacije koju mu je dala Virdžinija, Saul se nasmeši.
     Preko neuralnog priključka on oseti nežni dodir prisustva. Ponovo prisluškuješ, draga? projektovao je on.
     Da, ljubavi. Mogao bi baš i da se privikneš na to. U ovom smo zajedno, i to na duge staze.
     Da. Nasmešio se. Jer kada ovo telo koje nosi bude davno nestalo, njegova sećanja putovaće sa drugim klonom... i nastavljati da vole Virdžiniju. Jevrejin Lutalica i Gospa u Mašini... biće izvor koristi ljudima i služiti ih dokle god bude ikoga ko ih želi u okolini.
     Besmrtnost je služba, pomisli on.
     Držali su jedno drugo u hladnim, elektronskim rukama. I oboma se učinilo da čuju, slabašan i vilinski, u daljini, tihi, potvrdni smeh.