11. OKRŠAJ

     Ležao sam u ništavilu sna, a ipak su neki delovi mene ostajali budni, plutali su po vodama zaliva nesvesnosti, gde se nalaze oni nerođeni, kao i toliko mnogo mrtvih.
     "Znaš li ko sam?"
     Znao sam, mada nisam mogao reći kako. "Ti si kapetan."
     "Jesam. Ko sam?"
     "Gospodaru", rekoh, jer činilo se da sam opet šegrt. "Gospodaru, ne razumem."
     "Ko je ovom brodu kapetan?"
     "Gospodaru, ne znam."
     "Ja sam tvoj sudija. Ova Vaseljena, koja sada cveta, poverena je meni na čuvanje. Zovem se Cadkil."
     "Majstore Cadkil", rekoh, "je li ovo moje isprobavanje?"
     "Ne. A čas se bliži kad ću ja, a ne ti, biti probi podvrgnut. Bio si kralj-ratnik, Severijane. Hoćeš li se boriti za mene? Hoćeš li to po svojoj volji činiti?"
     "Sa zadovoljstvom, gospodaru."
     Moj glas kao da je odjekivao u nekom snu: "Gospodaru... gospodaru... gospodaru..." Nije bilo nikakvog odgovora, izuzev te potmule jeke. Sunce je bilo mrtvo, a ja sam ostao sam u smrzavajućoj tmini.
     "Gospodaru! Gospodaru!"
     Zek me je drmusao za rame.
     Digoh se u sedeći položaj, pomislivši, za trenutak, da on raspolaže većom sposobnošću govora nego što sam bio pretpostavio. "Tiše, budan sam", rekoh.
     On papagajski ponovi: "Tiše."
     "Da li sam u snu pričao, Zek? Mora biti da jesam, čim si ti čuo tu reč. Sećam se da..."
     Zaćutao sam zato što je prineo šaku uvu, savijajući je u "trubu". Oslušnuh i ja i začuh dreku i udarce. Neko izviknu moje ime.
     Zek je projurio kroz vrata ispred mene, ali ne trkom nego vodoravnim skokom. Nisam mnogo zaostajao iza njega; tresnuo sam o jedan zid i dobro ugruvao šake, a onda mi je postalo jasno da se treba, kao on, izvijati i naletati na zidove stopalima napred.
     Jedan ugao, pa još jedan i mi ugledasmo skupinu ljudi spletenih u borbi. Sledećim skokom uleteli smo među njih, ali ja nisam znao koja strana je naša, niti imamo li uopšte stranu.
     Jedan mornar sa nožem u levici skoči na mene. Uhvatih ga onako kako me je svojevremeno majstor Gerlous učio i grunuh ga o zid, pa tek tad videh da je to Purn.
     Nije bilo vremena za izvinjenja ili pitanja. Bodež jednog diva, stvora indigo boje, jurnu ka mojim plućima. Tresnuh oberučke po njegovom debelom šačnom zglobu i prekasno videh drugi bodež; on je to sečivo držao ispod svoje druge ruke. Ono sevnu nagore. Pokušah da se izmaknem izvijanjem, ali uzalud, jer me s leđa gurnuše dva čoveka koja su se međusobno borila; videh nenufar smrti, plav, sa čeličnim srcem.
     Kao da su zakoni prirode za mene bili obustavljeni, on se ne spusti. Div je nastavljao zamah pesnicom i sečivom unazad, toliko da se najzad i trupom previo pozadi; onda začuh kako mu se rame lomi i njegov divlji krik kad su prelomljene kosti počele da ga bodu iznutra.
     Iako mu je šaka bila velika, jabuka drške bodeža virila je iz nje. Dohvatio sam jednom šakom tu jabuku, a drugom jedan kraj poprečne rukozaštitne šipke bodeža i istrgao mu oružje iz ruke - a onda mu ga sjurio u grudni koš. On poče padati unazad, kao stablo, u početku sporo; noge su pod njim ostajale kruto ispravljene. Zek, koji mu je visio sa uzdignute ruke, otrže drugi bodež od njega, na način manje-više isti kako sam to ja učinio.
     Svaki od tih bodeža bio je dovoljno veliki da posluži i kao mali mač i mi smo, onda, pomoću njih i naneli izvesnu štetu. Ja bih naneo i više da se nisam morao isprečiti između Zeka i nekog mornara koji je mislio da je to brljač.
     Takve borbe se završavaju isto onako iznenadno kako i počinju. Jedan krene u bekstvo, pa drugi, a onda moraju i svi ostali, jer ih više nema dovoljno da bi se borili. Tako se desilo i nama. Jedan brljač, sa ludo raščerupanom kosom i zubima atroksa, pokuša da obori moje sečivo, tukući po njemu komadom cevi kao maljem. Presekoh mu šačni zglob napola, ubodoh ga u grlo - i uvideh da, osim Zeka, više nemam saboraca. Pored mene projuri neki mornar, stežući svoju krvareću ruku. Pođoh za njim, izvikujući pozive Zeku.
     Ako su nas gonili, nisu to činili osobito žustro. Pobegosmo jednim krivudavim hodničićem, pa kroz neku odzvanjajuću halu punu utihle mašinerije, pa još jednim hodnikom (prateći trag onih za kojima smo išli; na podu i na zidovima videla se krv, jednom smo naišli i na telo nekog mornara) i najzad u jednu manju dvoranu, sa alatom i radnim stolovima; tu videsmo petoricu mornara, koji su jedan drugom previjali rane, i to propraćali obiljem uzdaha i psovki.
     "Ko si ti?" upita jedan. Poče mi pretiti svojim dirk-bodežom.
     Purn reče: "Znam ga. To je putnik." Krvava gaza bila je obmotana oko njegove desne šake i pričvršćena trakom.
     "A ovo?" Mornar sa bodežom pokaza ka Zeku.
     Rekoh: "Pipni ga - ubiću te."
     "Nije to putnik", reče mornar dvoumeći se.
     "Ne dugujem ti nikakvo objašnjenje i neću ti ga ni dati. Ako niste ubeđeni da nas dvojica možemo pobiti sve vas, probajte."
     Jedan mornar koji ranije nije progovarao reče: "Dosta, Modane. Ako gospodin jemči za njega..."
     "Hoću. Jemčim."
     "E, pa to je onda dovoljno. Video sam te kad si ubijao brljače, a i tvoj dlakavi prijatelj je radio isto. Kako vam možemo pomoći?"
     "Možete mi reći zašto su brljači ubijali vas, ako vam je to poznato. Meni je rečeno da ih na brodu uvek ima izvestan broj. Nije moguće da su uvek tako nasrtljivi."
     Mornarevo lice, do tog časa otvoreno i prijateljsko, zatvorilo se - mada se činilo da se ništa u njegovom izrazu nije promenilo. "Ja sam čuo da se priča, sire, da je na ovom putovanju ukrcan neko za koga im je rečeno da ga ubiju, ali ne mogu ga naći. Ne znam ništa više od toga. A ako ti znaš, onda znaš više od mene, kao što reče onaj vepar kasapinu."
     "Ko im daje naređenja?"
     On mi je već okrenuo leđa. Počeh pogledom prelaziti preko ostalih i Purn najzad reče: "Ne znamo. Ako postoji kapetan brljača, za njega dosad nismo čuli."
     "Vidim. Hteo bih da razgovaram sa nekim oficirom - i to ne sa nižim, kao što je Sidero, nego sa nekim od viših oficira."
     Mornar zvani Modan reče: "E, pa, blagosloven da si, gospodine, i mi bismo rado to isto. Misliš da smo mi skočili na one brljače, mi bez vođe i bez pravog oružja? Bili smo radna ekipa, devet ljudi, kad oni skočiše na nas. Sad više nećemo da radimo ako nemamo koplja i marince okolo."
     Ostali izraziše saglasnost klimanjem glave.
     Rekoh: "Sigurno mi možete reći gde bi bili dobri izgledi da nađem višeg oficira."
     Modan slegnu ramenima. "Ka pramcu ili ka krmi, sire. To je sve što ti ja mogu reći. Većinom su oni na jednom od ta dva mesta, jer su im najbolja za osmatranje i upravljanje plovidbom, zato što jedra ne zaprečuju aparate toliko. Na jednom od ta dva mesta."
     Prisetih se kako sam, u svom mahnitom letenju između jedara, hvatao konopce prednjeg jarbola, onog koso ispruženog napred.
     "Zar mi ovde nismo prilično daleko odmakli ka pramcu?"
     "Jesmo, sire."
     "Kako, onda, da mu se još više približim?"
     "Onamo." Pokazao je pokretom. "I idi za svojim nosem, kao što onaj majmun reče slonu."
     "A ti mi ne možeš reći određeno kojim putem da idem?"
     "Mogao bih, sire, ali to ne bi bilo dobro ponašanje. Mogu li ja tebi dati jedan savet, gospodine?"
     "To sam i tražio."
     "Ostani s nama dok ne stignemo do nekog bezbednijeg mesta. Višeg oficira tražiš. Predaćemo te pravome kad budemo mogli. Pođi sam, pa će te brljači ubiti sigurno."
     Purn reče: "Kad iziđeš tim vratima, desno, onda samo pravo sve dok ne dođeš do stepenica za palubu. Penji se njima, pa kreni najširim prolazom. Ne zaustavljaj se."
     "Hvala", rekoh. "Hajdemo, Zek."
     Krznati čovek klimnu, a kad se nađosmo napolju, cimnu glavom i reče: "Zao čovek."
     "Znam, Zek. Moramo naći mesto za skrivanje. Razumeš? Ti pregledaj onu stranu hodnika, a ja ću ovu. Budi tih."
     Jedan trenutak je upitno zurio u mene, ali jasno se videlo da razume. Ni lanac daljine nisam odmakao tim hodnikom, kad me on povuče za zdravu ruku i pokaza ka jednoj maloj magacinskoj prostoriji. Iako je glavnina mesta u njoj bila zauzeta buradima i sanducima, bilo ga je dovoljno i za nas dvojicu. Namestio sam vrata tako da je ostala pukotina tanka kao vlas kose, da kroz nju gledamo, a onda sedosmo na dva sanduka.
     Bio sam siguran da će mornari uskoro otići iz one radionice u kojoj smo ih našli - čim previju rane i dođu do daha - jer nije bilo ničega što bi, tamo, dalje radili. Međutim, ostali su tako dugo da sam maltene poverovao da smo ih promašili - da su se vratili na poprište borbe, ili da su sišli niz neki bočni prolaz koji smo prevideli. Sigurno su se dugo raspravljali pre nego što su krenuli.
     Bilo kako bilo, pojaviše se, najzad. Dotakao sam usne prstom da upozorim Zeka, mada ne verujem da je to bilo potrebno. Kad su prošla sva petorica i kad se činilo da je verovatno da su nam izmakli već pedeset ili više elova, dakle aršina, išunjali smo se napolje.
     Nisam mogao znati koliko dugo ćemo ih morati pratiti pre nego što se Purn nađe na njihovom začelju, niti da li će se ikad naći na začelju; u najgorem slučaju, bio sam spreman da naše nade zasnujem na našoj hrabrosti i njihovoj plašljivosti i da ga otmem iz njihove grupe.
     Sreća je bila sa nama - Purn je ubrzo zaostao nekoliko koraka. Od kada sam postao autarh, mnogo puta sam, na severu, predvodio juriše. Sad sam odglumio da predvodim jedan takav juriš, vikao sam da za mnom krenu panduri, koji su se sastojali samo od Zeka. Pojurili smo na te mornare kao da smo na čelu nekakve vojske; a oni se okrenuše i pobegoše, svi odjednom.
     Nadao sam se da ću napasti Purna s leđa i da ću zahvaljujući tome poštedeti svoju opečenu ruku u najvećoj mogućoj meri. Zek mi je uštedeo trud tako što je jednim dugim letećim skokom grunuo Purnu u kolena. Ja mu samo stavih vrh bodeža pod grlo. Činilo se da je prestravljen, a imao je i razloga za to: nameravao sam da ga ubijem čim iz njega iscedim što je moguće više obaveštenja.
     Tokom jednog ili dva daha ostadosmo nepomični, slušajući kako se udaljavaju koraci one četvorice koji su pobegli. Zek je istrgao Purnov nož iz futrole i sad je čekao, sa po jednim oružjem u svakoj ruci, besno zureći, ispod svojih napred isturenih obrva, u palog mornara.
     "Umrećeš odmah ako pokušaš da bežiš", šapnuh Purnu. "Odgovaraj, pa ćeš možda poživeti neko vreme. Desna šaka ti je u zavoju. Kako je povređena?"
     Iako je ležao ravno, na leđima, i imao moj bodež prislonjen na vrat, njegove oči su mi prkosile. Bio mi je dobro znan takav pogled; imao sam prilike da vidim, mnogo puta, slamanje takvog stava.
     "Nemam toliko vremena da bih ga na tebe traćio", rekoh mu i bocnuh ga nožem taman toliko da krv poteče. "Ako nećeš da odgovaraš, to jasno kaži, pa da te ubijem i da to završimo."
     "U borbi sa brljačima. Bio si tamo. Video si. Pokušao sam da te sredim, dabome, to je baš istina. Mislio sam da si jedan od njih. Pošto je s tobom bio ovaj brljač..." Njegov pogled na trenutak polete ka Zeku. "Budući da je ovo bilo s tobom, svako bi to pomislio. Nisi povređen, nikakva šteta nije učinjena."
     "'Kao što je ona otrovnica rekla krmači.' Tako je imao običaj da govori čovek zvani Jonas. Bio je i on mornar, Purne, ali u laži hitar koliko i ti. Ta šaka je već bila u zavojima kad smo se Zek i ja pridružili borbi. Skidaj ih."
     To je nevoljno i učinio. Ranu je obradio neki vešt pijavičar, svakako u onoj bolnici koju je Guni pomenula; rascep u njegovom mesu bio je zašiven, ali se ipak jasno videlo o kakvoj vrsti rane je reč.
     Dok sam se saginjao da je pogledam, sagao se i Zek; onda je povukao usne unazad, sa zuba, kao što pripitomljeni čovekoliki majmuni ponekad rade. Tad sam uvideo da je ono neumereno nagađanje, koga sam se pokušavao otarasiti, zapravo čista istina: Zek je bio onaj dronjavi, skakutavi aport koga smo ulovili u magacinu.