12. SLIČNOST

     Rešen da prikrijem zbunjenost, stavio sam nogu Purnu na prsa i dreknuo: "Zašto si pokušao da me ubiješ?"
     Kod nekih ljudi postoji trenutak kad prihvate izvesnost smrti i posle toga nemaju straha. Taj čas sad nastupi kod Purna - bila je to promena nepogrešivo vidljiva, kao otvaranje oka. "Zato što te znam, autarše."
     "Znači, ti si jedan od mojih. Ukrcao si se kad i ja."
     Klimnuo je glavom.
     "A i Guni se ukrcala kad i ti?"
     "Ne, Guni je mornar odavno. Ona ti nije neprijatelj, autarše, ako je to ono što misliš."
     Na moje zaprepašćenje, Zek me pogleda i klimnu glavom. Rekoh: "O tome znam više nego ti, Purne."
     Kao da me nije ni čuo, reče: "Nadao sam se da će me ona poljubiti. Nemaš ti pojma kako to one rade ovde."
     "Poljubila je mene", rekoh mu, "kad smo se sreli."
     "Video sam, a takođe sam video da ti nisi znao šta to znači. Na ovoj lađi od svakog novozaposlenog se očekuje da ima među onima od ranije zaposlenima ljubavnika ili ljubavnicu, osobu od koje će učiti kako se ovde radi. Znak je: poljubac."
     "Bivalo je da žene poljube, pa ubiju."
     "A, ne Guni", uporan je bio Purn. "Bar se meni čini da ona nije takva."
     "Ali ti bi me ubio za to? Za njenu ljubav?"
     "Ja sam potpisao ugovor da te ubijem, autarše. Svako je znao kuda si se zaputio i da ti je namera da sa sobom doneseš Novo Sunce ako uzmogneš, znači da prevrneš Urt naglavačke i ubiješ sav narod."
     Tako sam ošamućen bio ne samo onim što je rekao nego i njegovom vrlo očiglednom iskrenošću, da sam zakoračio unazad. On u trenu skoči na noge. Zek se baci ka njemu. Zekovo dugačko sečivo zaseklo ga je po ruci, ali ne duboko; i Purn pobeže kao vetar.
     Za njim bi se moj drugar stuštio kao lovački pas, ali mu ja doviknuh da to ne čini. "Ubiću ga ako bude pokušao opet da me ubije", rekoh. "A isto možeš i ti učiniti. Ali neću ga goniti zato što je radio ono što je smatrao ispravnim. Čini se da obojica pokušavamo da spasemo Urt."
     Zek je jedan trenutak zurio u mene, a onda je pomakao pleća nagore.
     "A sad hoću da znam o tebi. Brineš me mnogo više nego Purn. Možeš da govoriš."
     Zaklimao je glavom žustro. "Zek govori!"
     "I razumeš šta ti kažem."
     Opet je klimnuo glavom, mada uz izvesno dvoumljenje.
     "Onda mi reci istinu. Zar nisi ti bio onaj koga su Gun, Purn i drugi, uz moju pomoć, zarobili?"
     Zek je zurio, a onda je odmahnuo glavom i zagledao se na drugu stranu, na način koji je pokazivao, vrlo jasno, da on ne želi da nastavi taj razgovor.
     "Uhvatio sam te, zapravo, ja; ali te nisam ubio. Mislim da ti osećaš, možda, zahvalnost zbog toga. Kad je Purn pokušao da me ubije... Zek! Vrati se!"
     Jurnuo je u bekstvo, što je i trebalo da očekujem; a ja, sa ubogaljenom nogom, nisam imao izgleda da ga sustignem. Zbog nekakve neobičnosti u toj lađi, ostao je dugo vidljiv, pojavljivao se iz ovog ili onog pravca, pa opet nestajao, a tiho šljiskanje njegovih bosih nogu čulo se čak i kad nije bio na vidiku. To me je živo podsetilo na jedan san u kome sam video siroče, dečaka sa imenom istim kao što je moje i u istoj odeći koju sam ja kao šegra nosio, kako beži niz hodnike od stakla; pa mi se učini da je i Zekovo lice maločas dobilo (baš kao što je malo siroče Severijan u tom snu na neki način igralo moju ulogu) razmere donekle slične mojim izduženim crtama.
     Ipak, ovo nije bio san. Bio sam sasvim budan i ničim drogiran; samo izgubljen negde u nebrojenim zavijucima ove lađe. Kakvo je stvorenje, pomislih, Zek? Ne zlo; ali koliko ima na Urtu, među milionima živih vrsta, onih koje se mogu nazvati "zlim" u ma kom stvarnom smislu? Alzabo-zver, bez sumnje; možda i šišmiši krvopije i škorpije; zmija koju zovu "žutobrada" i još pokoja vrsta. Sve u svemu, desetak među milionima. Pamtio sam kakav je bio Zek kad sam ga prvi put video u onom magacinu: imao je boju loja, a svuda po njemu visilo je nešto dronjavo, što nije bilo ni dlaka, ni perje; bio je to stvor sa četiri uda, ali bez repa i svakako bez glave. Kad sam ga video sledeći put, u kavezu, bio je pokriven krznom i imao je glavu sa tupim crtama lica; a ja sam pretpostavio da su moji prvi utisci bili pogrešni, iako ih nijednog trenutka nisam jasno prizvao u sećanje.
     Na Urtu postoje gušteri koji prihvataju boju svoje okoline - kad su među lišćem, zeleni su, među stenama su sivi i tako dalje. Oni to ne rade da bi uhvatili plen, kao što bi se moglo pomisliti, nego da izmaknu očima ptica. Nije li moguće, pomišljao sam, da je na nekom drugom svetu nastala životinja koja prima i oblik? Možda je njegov izvorni oblik (ako bi se uopšte moglo reći da ga ima) neobičniji od one četvoronožne, gotovo okrugle stvari koju sam prvo ugledao u magacinu. Po pravilu, grabljivice ne napadaju svoju vrstu. Kako bi lovljeni mogli bolje da se obezbede, nego da uzmu na sebe izgled grabljivice?
     Ljudska bića su mu sigurno zadala teške probleme: umnost, govor, čak i razliku između kose na glavi i odeće na telu. Onaj trakasti, ali dronjavi pokrivač lako je mogao biti Zekov prvi pokušaj pravljenja odeće, u vreme kad je još verovao da je odeća organski deo njegovih gonilaca. Ubrzo je saznao da nije; da ga mutaći nisu oslobodili kad i sve ostale životinje, mi bismo pre ili kasnije našli golog čoveka u Zekovom ograđenom prostoru. Sad je Zek bio, sa svakog praktičnog stanovišta, čovek, i to čovek na slobodi. Ali nije bilo nimalo čudno što je pobegao od mene - među njegovim najdubljim nagonima svakako je bio i taj da pobegne od onog pripadnika podražavane vrste koji razotkrije njegovu maskiranost.
     Premišljajući o svemu tome, pešačio sam hodnikom u kome me je Zek ostavio. Hodnik se uskoro razgranao u tri hodnika, pa ja za trenutak zastadoh, ne znajući kojim bih krenuo. Činilo se da nema nikakvih razloga da se opredelim za neki određeni od njih; zato izabrah, nasumce, levi.
     Nisam daleko odmakao njime, kad primetih da ne hodam lako. Prva mi je pomisao bila da sam se razboleo, a druga da sam drogiran. Međutim, nisam se osećao ništa lošije nego kad sam polazio iz onog kutka gde me je Guni bila sakrila. Nije me uhvatila vrtoglavica, nisam imao osećanje da bih mogao pasti, niti sam opažao ikakve teškoće u održavanju ravnoteže.
     A ipak, počeo sam da padam još dok su mi te misli prolazile umom. Nije bilo u pitanju neko moje neuspevanje da na vreme primetim da sam izgubio ravnotežu, nego, jednostavno, to da nisam mogao da načinim sledeći korak dovoljno brzo da bih prihvatio svoju težinu; padao sam, međutim, zaista veoma sporo. Noge kao da su mi bile vezane nekom neshvatljivom silom, a kad sam pokušao da pružim ruke ispred sebe, pokaza se da su i one sputane; nisam ih mogao uzdići sa svojih bokova.
     Tako sam, dakle, visio u vazuhu, nepridržan, a zahvaćen vrlo slabom privlačnom snagom brodskih pregrada; ali nisam padao. Zapravo, padao sam tako lagano, da se činilo da nikad neću stići do nepomičnosti na ishabanoj smeđoj stazi hodnika. Negde, u udaljenijem delu broda, zvonilo je zvono.
     Sve ovo je trajalo, bez promene, prilično dugo; ili, bar, tokom jednog vremena koje je meni izgledalo dugo.
     Konačno začuh korake. Iza mene; nisam mogao okrenuti glavu da vidim. Prsti posegnuše ka dugačkom bodežu; ne mogoh ga pomaći, ali stegoh pesnicu oko drške, opirući se. Trzaj; huka nadiruće tame.
     Činilo mi se da sam ispao iz svog toplog kreveta od krpa. Pipao sam nastojeći da ga nađem, ali nađoh samo hladni pod. Nije na podu bilo neudobno - ležao sam odveć lako za to. Maltene sam plutao. Ipak, bilo je hladno, toliko hladno da sam isto tako mogao plutati i po jednoj od onih plitkih barica koje se stvaraju ponekad na ledu Đola, kad nastupi jedno od onih kratkotrajnih doba topline, ponekad čak i usred zime.
     Poželeo sam da legnem na svoje krpe. Ako ne uspem opet da ih nađem, Guni neće naći mene. Tražio sam, pipao, zalud.
     Tražeći ih, ispružio sam um. Ne mogu objasniti kako; činilo se da nije nimalo teško ispuniti ceo brod svojim umom. Upoznao sam brodske pregrade kroz koje smo puzili kao što pacovi u kući puze kroz zidove kojima su sobe ograđene: moćne pećine su to bile, krcato pune čudnovate robe. Rudnik čovekomajmuna sadržavao je poluge srebra i zlata; ali svaki magacin ove lađe (a magacina je bilo mnogo više od sedam) bio je daleko silniji, a u njemu sva, pa i najmanja blaga - doneta sa dalekih zvezda.
     Upoznao sam taj brod, njegove čudne mehanizme i one još neobičnije koji nisu bili uistinu mehanizmi, a ni živa bića, niti ma šta drugo za šta mi imamo reči. Bilo je u brodu mnogo ljudi i još mnogo drugih osoba koje nisu ljudi - i sve te osobe su spavale, radile, volele se, borile se. Sve sam ih znao, ali neke sam i prepoznao, a mnoge druge nisam.
     I jarbole sam upoznao, jarbole stotinu puta više nego što iznosi debljina trupa lađe; i velika jedra, raširena kao mora, objekte koji su u dve dimenzije ogromni, a u trećoj jedva da i postoje. Svojevremeno me je uplašila jedna slika na kojoj je ta lađa bila prikazana. Sad lađu upoznah nekim čulom boljim od vida i okružih je kao ona mene. Svoj krevet od dronjaka nađoh, ali do njega stići ne mogah.

     Od bola dođoh sebi. Možda bol zato i postoji, ili je on možda samo lanac iskovan da nas veže za večitu sadašnjost, iskovan u nekoj kovačnici o kojoj možemo samo nagađati, rukama nekog kovača koga ne znamo. U svakom slučaju, osećao sam da se moja svest urušava u sebe kao što čini materija u srcu zvezde, kao zgrada kad se kamenje opet sa kamenjem sastavlja da bude kao što je u dubini Urta bilo u početku, kao što se urna, kad je razbijena, urušava. Nadnosile su se nad mene prilike, dronjcima ogrnute; mnoge od njih bile su ljudske.
     Od svih najveća bila je i najdronjavija, što mi se činilo neobično sve dok ne uvideh da taj možda i ne može da nađe odeću koja bi mu veličinom odgovarala i da zato nastavlja da nosi ono što je nosio nekada, na lađi kad je bio. Ali sa sve novim i novim zakrpama.
     On me je zgrabio i povukao da ustanem, u čemu su mu pomagali još neki, mada mu nikakva pomoć nije bila potrebna. Boriti se s njim - to je bio vrhunac ludosti, bilo ih je najmanje desetorica i svi su bili naoružani. A ipak, borio sam se, udarajući i bivajući udaran u jednoj tuči u kojoj pobediti nisam mogao. Od kad sam bacio svoj rukopis u prazninu, kao da su me stalno proganjali s mesta na mesto, kao da nikad nisam bio sam sebi gospodar duže od nekoliko trenutaka neprekidno. Sad sam bio spreman da tresnem svakog ko pokušava da uspostavi vlast nada mnom, a ako bih bio u vlasti svoje sudbine, i po sudbini bih udario.
     Ali nije vredelo. Vođu sam povredio, čini mi se, otprilike onoliko koliko bi mene povredilo razbesnelo ratovanje nekog dečka od deset godina. Savio mi je ruke iza leđa, a neko drugi ih tamo priveza žicom i gurnu me da krenem napred. Tako gonjen, teturao sam se napred i najzad me gurnuše u jednu uzanu sobu gde je stajao autarh Severijan, kome su njegovi dvorjani pridodali nadimak Veliki, kraljevski obučen u svoju žutu odeždu i ogrtač bogato ukrašen draguljima, sa skiptrom vlasti u ruci.