16. EPITOM

     Ne više tako neuk kao što sam bio, skočio sam sa platforme i posle dugog, laganog pada, koji je bio više prijatan nego neprijatan, stao da tu svečanu povorku sačekam na pola puta.
     Zatvorenik nije ni podigao pogled. Nisam mogao njegovo lice dobro razabrati, samo sam utvrdio da ga nikad ranije nisam video. Bio je visok bar koliko uzvišeni, a rekao bih - i za pola glave viši od većine njih. Prsa i pleća bili su mu veličanstveno razvijeni, a i ruke, bar koliko sam mogao opaziti. Dok je koračao napred, veliki mišići njegovih butina klizili su kao anakonde ispod kože poluprovidno blede. U njegovoj zlatnoj kosi nije bilo ni traga sedim vlasima; po toj kosi i po vitkosti njegovog struka ocenio sam da nema više od dvadeset pet godina i da je, možda, i mlađi.
     Ono troje koji su za tim sasvim običnim zatvorenikom išli takođe su delovali neupadljivo. Svi su bili osrednje visine i, bar po izgledu, srednjih godina. Muškarac je pod ogrtačem nosio tuniku i pantalone; žene labave haljine koje su se završavale neposredno ispod kolena. Niko od njih troje nije bio naoružan.
     Kad su se približili, izmakao sam se u stranu, i to znatno; a oni na mene ne obratiše nimalo pažnje, osim što me neki mornari pokretima pozvaše da im se pridružim. Nijednog nisam poznavao; njihova lica bila su lica terevenčara koji, obuzeti prekomernim veseljem, pozivaju svakog prolaznika da dođe kod njih.
     Požurio sam tamo. Nisam se još ni snašao, a Purn me zgrabi za ruku. Obuze me drhtaj straha - jer bio mi je toliko blizu, da me je mogao dvaput ubosti nožem - ali na njegovom licu čitala se samo dobrodošlica. Povikao je nešto što nisam dobro čuo i pljesnuo me šakom po leđima. Sledećeg trenutka Guni ga je odgurnula u stranu i poljubila me isto onako valjano kao pri našem prvom susretu.
     "Crve lukavi, eeej", reče ona i poljubi me još jednom, ovog puta ne tako grubo, ali zato dugotrajnije.
     U toj galami nije vredelo da pokušavam da im postavljam pitanja; a ako su oni bili, zaista, voljni da sklope mir, ja sam (nemajući na lađi nijednog prijatelja osim Sidera) bio više nego zadovoljan time.
     Naša svečana povorka prođe, krivudajući, kroz jednu kapiju, onda se uputi nekim širokim hodnikom koji je vodio strmo nadole. Zađosmo u jedan deo broda koji se sasvim razlikovao od svih ostalih koje sam dotad video. Tu su zidovi bili nematerijalni, i to ne u smislu ma kakvog podsećanja na san, nego zato što su, na neki način, stvarali utisak da su tanji nego što bi ijedna hartija mogla biti i da ih samo još tren deli od prskanja; podsetiše me na šarlatanske paviljone i šatore na vašaru u Saltusu, gde sam ubio Morvenu i upoznao zelenog čoveka. Trenutak-dva provedoh stojeći nepomično u toj vrevi, pokušavajući da se dosetim otkud takva pomisao.
     Jedna od dve žene sa ogrtačima popela se na jedno sedište. Pljesnula je rukama za tišinu. Pošto veselje ovih mornara nije bilo podgrejano vinom, ubrzo su je poslušali, a ja sam dobio odgovor na pitanje koje sam sebi postavljao: kroz te tanke zidove čuo sam, mada vrlo slabo, hujanje ledenog vazduha Jesoda. Nema sumnje da sam ga i ranije čuo, ali mi ta činjenica nije odmah doprla u svest.
     "Dragi prijatelji", poče žena. "Mi vam se zahvaljujemo na dobrodošlici, na pomoći koju ste nam ukazali i na svim vašim, tako mnogobrojnim, ljubaznim postupcima prema nama od kada smo se u vašu lađu ukrcali."
     Mnogi mornari uzvratiše povicima; neki povici su samo izražavali dobru volju, a drugi su blistali od one rustične učtivosti u poređenju sa kojom postupci dvorana izgledaju tako jeftini.
     "Mnogi od vas su, znam, poreklom i sami sa Urta. Možda bi dobro bilo da utvrdimo koliko je takvih. Mogu li videti dignute ruke? Neka digne ruku, molim, svako ko je rođen na svetu zvanom Urt."
     Gotovo svi prisutni digoše ruke.
     "Znate da smo narode Urta osudili, a znate i zašto. Oni sada smatraju da su zaslužili naš oproštaj i mogućnost da opet zauzmu ono mesto koje su u starim vremenima..."
     Većina plovilaca poče da viče: "Ua!" i da dobacuje razne druge uzvike neslaganja; ovome se pridruži i Purn, ali (primetih) ne i Guni.
     "Zato su poslali jednoga koji sve njih prikazuje sažeto, svoga epitoma, sa zadatkom da zatraži da im se ono vrati. Činjenica da se on uplašio i sakrio od nas ne treba da bude shvaćena kao krivica njegova, ili njihova. Naprotiv, mi smatramo da je on na taj način pokazao svest o krivici svoga sveta; to treba smatrati njegovim dobrim postupkom. Kao što vidite, sad ćemo ga povesti na Jesod, na ocenjivanje. Kao što on mora na optuženičkoj klupi zastupati Urt, tako i drugi moraju, na stepenastim sedištima amfiteatra, predstavljati Urt. Niko od vas nije obavezan da pođe, ali imamo dozvolu vašeg kapetana da povedemo one, iz vaših redova, koji žele da prisustvuju. Oni će biti vraćeni na brod pre nego što on ponovo zaplovi. Oni koji to ne žele, treba sad da nas ostave."
     Nekoliko mornara iz poslednjih redova poče tiho da se udaljava.
     Žena nastavi: "Takođe tražimo da nas napuste svi oni koji nisu rođeni na Urtu."
     Još nekoliko njih ode. Mnogi od preostalih meni nisu baš ličili na ljude.
     "Svi vi koji ste ostali hoćete sa nama?"
     Horski žamor potvrđivanja.
     Ja uzviknuh: "Čekaj!" i pokušah se probiti ka prvom redu gde bi se moje reči mogle čuti. "Ako..."
     Tri stvari se dogodiše istovremeno: Guni, šakom, zatvori moja usta; Purn dohvati obe moje ruke i zavrnu mi ih iza leđa; a ta prostorija, za koju sam mislio da je samo još jedan od delova naše lađe, poče padati sa nama u njoj.
     U padu se izvrnula na jednu stranu, tako da smo se i nas troje i svi mornari našli u jednoj upetljanoj gomili tela; ovaj pad nimalo nije podsećao na one skokove koje sam, među jarbolima, izvodio. Odmah nas je povukla glad jednog sveta; ne verujem da je bila jaka kao glad Urta, ali posle tako mnogo dana provedenih u nejakoj privlačnoj sili broda činilo se da je vrlo jaka.
     Čudovišni vetar zaurla s one strane zidova; u tren oka oni nestadoše. Vetar nije prodro unutra, jer ga je sprečavalo nešto - ali mi nismo mogli videti šta. Na isti način nešto je sprečavalo da popadamo sa tog ravnog letećeg čamca kao bubice kad ih metla baci sa neke klupe - iako smo se nalazili u nebesima jesodskim, bez ičega, osim jednog uzanog poda ispod naših nogu.
     Taj pod se naginjao i propinjao kao destrijer u najluđem jurišu najočajnije bitke u istoriji. Nikad se nijedan teratornis nije obrušio niz planinu vazduha tako brzo kao mi; a kad stigosmo do njenog dna, jurnusmo uvis kao raketa, obrćući se, uz to, oko svoje uzdužne ose, kao što čini jedna vrsta strele dok leti.
     Već sledećeg trenutka leteli smo nisko iznad jarbola naše lađe, kao lasta, zatim kao prava lasta, zaokrenuli nadole i počeli hitro letucanje od katarke do katarke, od užeta do užeta, od jedne poprečne grede do druge.
     Pošto je toliko mornara popadalo s nogu, ili napola popadalo, mogao sam videti lica ono troje sa Jesoda koji su nas u leteći čamac uveli. Prvi put sam u celosti sagledao i lice njihovog zarobljenika. Po njihovoj smirenosti primećivalo se da se zabavljaju; njegovo lice bilo je puno uzvišene odlučnosti i hrabrosti. Znao sam da se na mom licu odražava strah; osećao sam se kao u onoj prilici kad su se ascijanski pentadaktili zakovitlali iznad Gvazahtovih skjavona. Osetio sam još nešto, o čemu ću sad pisati.
     Oni koji se nikad nisu borili zamišljaju da je dezerter dok beži silno postiđen. On to nije, jer da je toliko postiđen, ne bi ni dezertirao; sa zanemarivim izuzecima, u bitkama učestvuju kukavice koje se plaše da beže. Baš tako je sad bilo i sa mnom. Stid me je bilo da Purn i Guni primete koliko se plašim, pa sam prisilio crte svog lica da se slože u jedan izraz koji je na pravu odlučnost ličio, sumnje nema, koliko i posmrtna maska nekog starog prijatelja liči na njegov prijateljski osmeh dok je bio živ. Onda sam podigao Guni, mumlajući joj neke gluposti u smislu da se nadam da nije povređena. Ona mi odgovori: "Nagrajisao je onaj jadni dečko na koga sam roknula." Shvatio sam da se i ona postidela na isti način kao ja i da je donela odluku, baš kao i ja, da se drži hrabro, pa makar joj se utroba pretvorila u mleko.
     Dok smo razgovarali, leteći čamac se još jednom vinuo nad katarke, odakle je poleteo ravno napred; raširio je krila, tako da smo imali utisak kao da stojimo na leđima neke velike ptice.
     Ista ona žena koja nam se i ranije obraćala sad reče: "Eto pustolovine koju ćete moći pričati svojim drugarima kad se vratite na lađu. Nema razloga za uzbunjenost. Nikakvih daljih trikova neće biti, a sa ove letilice se pasti ne može."
     Guni prošaputa: "Znala sam da si hteo da joj kažeš, ali zar ne vidiš da su našli pravog?"
     "Ja sam ono što nazivaš pravim", rekoh, "ali ne znam šta se događa. Jesam li ti rekao - ne, nisam. Nosim sa sobom pamćenja svojih prethodnika, štaviše može se kazati da sam jedno biće koje je i ja i oni. Na Jesod je išao i stari autarh koji mi je dao svoj presto. Otišao je kao što sam ja otišao - ili, tačnije, kako sam ja mislio da ću otići."
     Guni odmahnu glavom; videlo se da me sažaljeva. "A ti zamišljaš da se svega toga sećaš?"
     "Sećam se. Pamtim svaki korak njegovog putovanja; osećam bol od onog noža kojim je njemu oduzeta muškost. Nije se uopšte odigravalo ovako; izveden je iz lađe sa odgovarajućim počastima. Izdržao je dugo testiranje na Jesodu i najzad je zaključeno da nije uspeo, a tom zaključku se i on pridružio." Bacao sam poglede ka mestu gde su stajali ona žena i njeni pratioci, nadajući se da sam privukao njihovu pažnju.
     Purn je opet bio uz nas. "Šta, ti još tvrdiš da si stvarno autarh?"
     "Bio sam", rekoh mu. "I, potvrđujem, doneću Novo Sunce ako budem mogao. Hoćeš li me ti zbog toga ubosti nožem?"
     "Neću ovde", reče on. "Verovatno neću uopšte. Ja sam ti jednostavan čovek, vidiš? Poverovah ti. Al' čim su uhvatili pravog, bilo mi je jasno da si mi pričao priče. Ili ti se možda malo pomešalo nešto u glavi. Nikog nikad nisam ubio, pa ne bi' sad da ubijem čoveka zato što izmišlja priče. I, što je još gore, Portolunca - to donosi zlu sreću, sigurno." Poče razgovarati sa Guni kao da nisam prisutan. "Šta misliš, da l' on u to stvarno veruje?"
     "Sigurna sam da veruje", reče ona. Trenutak potom dodade: "A moglo bi čak i da bude istina. Slušaj ti mene, Severijane, jer ja sam odavno na lađi. Ovo mi je drugo putovanje na Jesod, zato pretpostavljam da sam bila u posadi i kad su vodili tvog starog autarha; doduše, ja ga nikad nisam videla, a na kopno sam sišla tek kasnije. Tebi je poznato da ova lađa prolazi napred i nazad kroz vreme, kao igla za krpljenje - zar ne? Zar ti to još nije jasno?"
     "Jeste", rekoh, "počinjem to da uviđam."
     "Onda dozvoli da te pitam nešto. Zar nije moguće da smo prevozili dvojicu autarha? Tebe i jednoga od tvojih naslednika? Pa razmisli: šta ako se vratimo na Urt. Moraćeš pre ili kasnije da odabereš sebi naslednika. Zar ne bi on mogao biti taj? Ili neko koga on odabere? A ako je tako, što bi ti prolazio kroz probu, pa, kad bude gotova, gubio izvesne stvari koje nisi voljan da izgubiš?"
     "Hoćeš reći da moji postupci ne mogu uticati na budućnost."
     "Ne, ako je budućnost već tu, u prednjem delu ovog brodskog čamca."
     Pričali smo kao da ostali mornari nisu tu, ali takvo ponašanje nikad nije sasvim bezbedno - čovek to može raditi samo ako oni na koje ne obraćamo pažnju pristaju to da trpe. Jedan od tih mornara na koje se nisam osvrtao dohvati me za rame i povuče me pola koraka prema sebi da bih mogao bolje pogledati kroz staklasti zid našeg čamca.
     "Gledaj!" reče on. "Gledaj ono, ej!" Ali ja sam, tokom sledećeg otkucaja sopstvenog srca, gledao samo njega, iznenadno svestan da on, koji meni nije značio ništa, sebi znači sve, a da sam ja njemu samo još jedno prisutno lice, i to nestručno lice s kojim će on svoju radost podeliti da bi je udvostručio.
     Tad sam pogledao napolje, zato što bi izgledalo kao da činim nekakvo izneveravanje, ako ne bih osmotrio šta je tamo. Videh da zaokrećemo, usporavajući, i da opisujemo široki krug iznad jednog ostrva okruženog beskrajnim morem plave, bistre vode. To ostrvo bilo je, to se jasno videlo, samo jedan vrh brda uzdignut nad talase, zaogrnut zelenilom vrtova i belinom mermera, oivičen čamcima.
     Nije se tu moglo videti ništa onako zadivljujuće kao Zid Nesusa, čak ni kao Veliki dvor. Ipak, i ovo ostrvo bilo je na svoj način zadivljujuće, zato što je na njemu sve, bez izuzetka, bilo lepo i zato što je ostrvo sadržavalo radost koja se uzdizala više nego Zid, visoko kao vrh olujnog oblaka.
     Onda mi, dok sam posmatrao to ostrvo i lica muškaraca i žena oko mene, gruba i okrutna, pade na um da postoji još nešto što ne vidim. Jedna uspomena se poče uzdizati: poslala ju je neka od onih mutnih prilika koje, po mom utisku, stoje iza starog autarha, neka od tih predačkih prilika koje mi nikad nisu jasno vidljive, a ponekad bivaju i sasvim nevidljive. A to je bila misao o jednoj divnoj devici, obučenoj u svilu mnogobrojnih preliva, iskićenu biserima. Pevala je na avenijama Nesusa i šetala se oko nesuskih vodoskoka sve do noći. Niko se nije usuđivao da je zlostavlja, jer je njen zaštitnik, iako nevidljiv, bacao senku svuda oko nje, čineći je nepovredivom.