17. OSTRVO

     Kad bih rekao tebi, koja si rođena na Erti i svaki svoj dah na njoj udahnula, da je čamac sletao kao ogromna vodena ptica, ti bi mogla zamisliti nekakvo komično pljuskanje. A jeste sleteo tako, ali bez pljuskanja; jer na Jesod-svetu, kao što videh kroz zid čamca trenutak-dva posle našeg sletanja, vodene ptice su naučile da se spuštaju na talase tako nežno i graciozno, da bi čovek pomislio da je voda za njih samo neki, malo hladniji, vazduh, što i jeste onim ptičicama koje viđamo pokraj vodopada, a koje u vodopad uskoče, uhvate neku sitnu ribu i vrate se, a ti imaš utisak da im je u vodi lepo kao nekoj drugoj ptici u žbunu.
     Tako smo sleteli, spustili smo se na more i pri dodiru počeli svijati krila; i već smo se blago njihali na talasima, iako je izgledalo da još letimo. Neki od moreplovaca počeše da razgovaraju između sebe; možda bi tad i Guni i Purn razgovarali sa mnom da sam im dao priliku. A nisam, jer sam želeo da upijem u sebe sva čudesa koja su mi se ukazala; još jedan moj razlog sastojao se u tome što sam osećao da neću moći da progovorim, a da ne osetim još oštrije da mi je dužnost da kažem onima koji su držali zatvorenika da oni, zapravo, mene traže.
     Zato sam zurio napolje (misleći da gledam kroz zid čamca); osećao sam ukus vetra, tog slavnog jesodskog vetra koji donosi svežu čistoću neslanog mora i miris svih tamošnjih veličanstvenih vrtova, i uz to nosi i život. Uvideh da zidove čamca, koji su već neko vreme bili nevidljivi, sad nije moguće ni opipati; stajali smo kao na nekom uzanom splavu, a krila čamca bila su iznad nas kao svod.
     Kao što se moglo i očekivati, jedna žena mornar gurnula je svoju drugaricu u vodu; drugi mornari je izvukoše, nešto dalje niz dugačko korito našeg čamca. Ona se poče žaliti da je voda hladna; ipak, nije bila toliko hladna da joj učini ikakvu štetu - što utvrdih saginjući se i zavlačeći ruke u talase.
     Onda sastavih šake u zdelu i izvukoh vode najviše što je u njih moglo tako stati, pa se napih vode, vode Jesoda; iako je bila ledena, radovao sam se kad mi je pocurila i niz prsa, jer se setih jedne stare priče iz smeđe knjižice koju sam svojevremeno nosio kao uspomenu na Teklu, priče u kojoj se govorilo o izvesnom čoveku koji je, prelazeći preko pustare pozno jedne noći, video neke muškarce i žene koji su plesali, pa im se pridružio; i kako je, kad se igra završila, pošao sa njima i umio se u jednom izvoru koji ne može nikako biti viđen danju, i kako je pio vodu iz njega.
     I kako je njegova žena, dobivši pouku od izvesne mudre naprave, otišla na to isto mesto sledeće godine u isti dan i tamo čula divlju muziku i glas njenog muža, koji je pevao sam, i zvuk mnogih nogu u plesu - ali nije videla nikog. I kako je postavila toj napravi pitanja o tim stvarima, i dobila odgovor da su pred njenim mužem bile vode sa drugog sveta, i da ih je on pio i njima se umio, i da se on njoj više nikada vratiti neće.
     Nije se ni vratio.

     Držao sam se po strani od tih moreplovaca dok smo išli uzbrdo, belom ulicom koja je vodila od gata za vezivanje čamaca do zgrade na vrhu brda; ovo sam postigao na taj način što sam išao blizu to troje ljudi i njihovog zatvorenika, bliže nego što se iko od mornara usuđivao. Ipak, nisam se odvažio da kažem toj grupi ispred mene ko sam, mada sam bar stotinu puta zaustio (ne stvarajući nikakav zvuk) da to učinim. Kad sam konačno progovorio, samo sam upitao da li će suđenje biti tog ili sledećeg dana.
     Žena koja nam se ranije obraćala baci pogled nazad, ka meni, smeškajući se. "Zar toliko živo želiš da vidiš njegovu krv?" upita ona. "Pa, nećeš je videti. Hierogramat Cadkil danas u svoje Sedište pravde sesti neće, zato ćemo imati samo predispitivanje. To se može obaviti i u njegovom odsustvu ako je potrebno."
     Odmahnuo sam glavom. "Video sam mnogo krvi; veruj mi, moja gospo, da nemam želju da je vidim još."
     "Onda, zašto si došao?" upita ona, osmehujući se i dalje.
     Rekoh joj istinu, mada ne celu. "Zato što sam imao osećanje da je to moja dužnost. Ali, reci mi - šta ako se Cadkil ni sutra ne pojavi na svome sedištu. Hoće li biti dozvoljeno čekati ga ovde? I zar niste svi vi ovde hierogramati? I da li svi govorite našim jezikom? Iznenadio sam se čuvši ga sa tvojih usana."
     Do tada sam hodao pola koraka iza nje, pa mi se ona, zato, obraćala manje-više preko ramena. Sad, sa osmehom još širim, ona zaostade za ostalima i uhvati me ruku pod ruku. "Toliko pitanja. Kako da ih sva upamtim, a kako, tek, da na njih odgovorim?"
     Postideh se i pokušah da promrmljam neko izvinjenje; ali tako me je iznervirao taj dodir njene ruke, topao i tragalački, dok je zalazila u moju ruku, da sam mogao samo mucati.
     "Ipak, potrudiću se, za tebe. Cadkil će biti ovde, sutra. Da li si se plašio da se nećeš moći vratiti svom brisanju i iznošenju dovoljno rano?"
     "Ne, moja gospo", rekoh. "Ostao bih ja zauvek kad bih mogao."
     Na to njen osmeh nestade. "Ostaćeš na ovom ostrvu, sve u svemu, manje od jednog celog dana. Moraš - moramo, ako tako želiš - učiniti koliko je moguće."
     "Želim, želim", odgovorih. Bila je to istina. Rekoh da je to bila sredovečna žena običnog izgleda, a i bila je: nevisoka, sa ponekom borom vidljivom oko očiju i usta; kosu na njenim slepoočnicama dotaklo je inje. Ipak je tu bilo nečega čemu nisam mogao odoleti. Možda samo zbog oreola tog ostrva - tako se nekim običnim ljudima čini da su sve egzultantkinje privlačne. Možda zbog njenih očiju, koje su bile krupne, svetle i imale duboko, duboko plavetnilo njenog mora, starenjem nedodirnuto. Možda je posredi bilo nešto treće što sam osetio nesvesno; u svakom slučaju, bilo je opet kao onda kad sam, tako mnogo mlađi, sreo Agiju - obuzela me je žudnja toliko jaka da mi se učinilo da je produhovljenija od ijedne vere, jer je meso na njoj sagorelo od vreline sopstvene čežnje.
     "... posle predispitivanja", dodade ona.
     "Naravno", odgovorih. "Naravno. Ja sam rob moje gospe." Nisam stvarno znao na šta sam to pristao.
     Jedno široko stepenište od belog kamena, duž čije su se obe strane pružali nizovi vodoskoka, uzdizalo se ispred nas sa vazdušastom lakoćom oblaka nagomilanih jedan na drugi. Ona diže pogled sa zadirkujućim osmehom, koji mi se učini beskonačno privlačan. "Da si ti stvarno moj rob, naredila bih ti da me poneseš uz ovo stepenište, bez obzira na to da li ti je noga sakata ili nije."
     "Rado ću", rekoh, saginjući se kao da nameravam da je podignem.
     "Ne, ne." Krenula je uz stepenište sa devojačkom lakoćom. "Šta bi pomislili tvoji drugari na lađi?"
     "Da mi je ukazana izuzetna počast, gospo."
     Još i sad se osmehujući, ona poče šaputati: "A ne da si napustio Urt i prešao kod nas? Ali imamo još trenutak pre nego što stignemo do suda i, evo, odgovoriću ti najbolje što mogu. Nismo svi hierogramati. Jesu li na Urtu sva deca san-jasina takođe sveti ljudi? Tvojim jezikom ne govorim ni ja, niti iko od nas. A ne govoriš ni ti kao mi."
     "Moja gospo..."
     "Ne razumeš."
     "Ne razumem." Tragao sam za nečim što bih mogao dalje reći, ali ono što mi je kazala zvučalo je tako nemoguće da se činilo da nikakav odgovor ne može da se da.
     "Objasniću posle ispitivanja. Ali sad te moram zamoliti za malu uslugu."
     "Šta god kažeš, moja gospo."
     "Hvala. Ti ćeš, dakle, umesto nas povesti ovoga epitoma na optuženičku klupu."
     Pogledah je zbunjeno.
     "Mi njega stavljamo na probu - a prvo ga ispitujemo - sa pristankom urtskih naroda, koji su ga poslali na Jesod umesto sebe. Da bi se pokazalo da je tako, mora ga voditi neki muškarac ili neka žena sa Urta, te na taj način takođe svoj svet zastupati, kao i on, ali na način manje značajan."
     Klimnuh glavom. "Učiniću to za tebe, moja gospo, ako mi pokažeš gde ga moram odvesti."
     "Dobro." Okrenula se tom muškarcu i drugoj ženi govoreći: "Imamo čuvara." Klimnuše glavom, a ona dohvati zatvorenika za mišicu i dovuče ga (mada joj se on lako mogao odupreti) do mesta gde sam čekao. "Uvešćemo tvoje sadruge, mornare, u Palatu pravde, gde ću objasniti šta treba da se dogodi. Nisam ubeđena da je tebi to potrebno. Ti... kako se zoveš?"
     Oklevao sam, pitajući se da li ona zna kako treba da glasi epitomovo ime.
     "Hajde, pa zar je to tako velika tajna?"
     Bližilo se, u svakom slučaju, vreme kad ću morati da priznam, ali sam se nadao da prvo čujem to ispitivanje, da bih, kad dođem na red, bio bolje pripremljen i imao veće izglede na uspeh. Kad smo zastali na tremu sa stubovima, rekoh: "Severijan se zovem, moja gospo. Da li je dozvoljeno pitati za tvoje ime?"
     Njen osmeh bio je isto onako neodoljiv kao kad sam je prvi put video. "Nama nisu potrebne takve stvari i ne koristimo ih među sobom, ali sad kad sam poznata nekome ko imena koristi, moje ime će biti Afeta." Videći moju nevericu, dodala je: "Ništa ne brini, oni kojima budeš pomenuo moje ime znaće o kome govoriš."
     "Hvala ti, moja gospo."
     "Sad ga vodi. Lučni svod ispod koga treba proći nalazi se desno od tebe." Pokazala je prstom. "Kreni i naći ćeš dugački hodnik u obliku elipse, iz koga ne možeš odlutati jer u njemu ni sa jedne strane ne postoje vrata. Odvedi ga do kraja, a onda u Salu za ispitivanje. Pogledaj njegove šake, vidiš li kakvi su okovi na njih namešteni?"
     "Da, moja gospo."
     "U toj sali videćeš jedan prsten za koji treba da pričvrstiš te okove. Odvedi ga donde i sputaj ga na taj način - postoji jedna klizeća alka, shvatićeš odmah - a onda zauzmi mesto među svedocima. Kad ispitivanje bude okončano, sačekaj me, pokazaću ti sva čudesa našeg ostrva."
     Po njenom tonu bilo je jasno šta ima na umu. Klanjajući se, rekoh: "Moja gospo, toga sam potpuno nedostojan."
     "To ću ja proceniti. Idi sad. Uradi kako sam ti rekla, pa ćeš dobiti rečenu nagradu."
     Još jednom sam se naklonio. Onda se okrenuh i dohvatih diva za mišicu. Već sam rekao da je bio višeg rasta nego ma koji uzvišeni; uistinu, bio je visok maltene kao Boldanders. Nije imao toliku težinu, ali je bio mlad i pun siline (tako sam mlad ja bio, pomislih, onog dana kad sam, noseći Terminus Est, izišao kroz Kapiju leševa iz Citadele). Morao se poguriti da bi prošao ispod tog svoda, ali išao je sa mnom kao što jednogodišnji ovan ide na pijacu sa dečakom-pastirom koji je tu životinju smatrao svojim miljenikom, ali koji je sad naumio da je proda nekoj porodici koja će ovna uškopiti da bi se ugojio za neku gozbu.
     Hodnik je imao oblik onog jajeta koje mađioničari nameste da na stolu stoji uspravno: vrh je, iznad naših glava, bio visok i maltene šiljat; zidovi su imali oblik širokih krivina, a staza kojom smo hodali bila je ravna. Tačno je gospa Alfeta kazala da u tom hodniku ne postoje vrata, ali postojali su, s obe strane, prozori. Oni su me zbunili, jer sam pretpostavio da hodnik vodi kružno oko sudnice, koja bi se morala nalaziti u sredini zgrade.
     Gledao sam, dok smo hodali, i kroz leve i kroz desne prozore, prvo nagnan radoznalošću u vezi sa ostrvom Jesoda, onda začuđen kako ono može toliko ličiti na Urt, najzad i zapanjen. Jer planine sa snežnim vrhovima i ravne stepe ustupile su mesto čudnim prizorima, kao da svaki prozor gleda u drugu građevinu. Video sam jednu široku, praznu dvoranu obloženu ogledalima i drugu još širu sa uspravnim policama na kojima je bilo mnoštvo knjiga u neredu, zatim jednu uzanu ćeliju sa visokim, rešetkama zaprečenim prozorom i sa slamom razasutom po podu, onda mračni, uzani hodnik sa mnoghobrojnim metalnim vratima sa obe strane.
     Okrećući se klijentu, rekoh: "Ovi su čekali mene, to je jasno. Vidim Agilusovu ćeliju, ublijetu ispod kule Matahinke i tako dalje. Ali oni misle da si ti ja, Zek."
     Kao da sam, izgovarajući njegovo ime, razbio neku čaroliju, on se naglo okrete ka meni, zabacivši dugačku kosu unazad i pokazavši plamteće oči. Upinjao se da raskine okove i zato su se mišići na njegovim rukama izdigli kao da žele da pocepaju kožu. Maltene bez razmišljanja, zakoračih pored jedne njegove noge i bacih ga preko svog kuka, na način kako me je to majstor Gerlous naučio tako davno.
     Pao je na beli kamen kao bik kad padne u areni, a od tog pada kao da se zatresla cela građevina; ali već sledećeg trenutka bio je na nogama, iako su mu ruke ostale sputane iza leđa; pojurio je hodnikom.