19. TIŠINA

     U nastaloj zbrci u prvi mah nisam mogao odrediti ko me je oslobodio. Samo sam znao da je priskočilo dvoje, da su mi prišli sa dve strane i da su me, čim sam bio slobodan, dohvatili za ruke i hitro poveli oko Sedišta pravde i niz jedno uzano stepenište. Iza nas ostade silna galama: mornari su vikali i vrzmali se tamo-amo, a prolamali su se alzabovi urlici.
     Stepenište je bilo dugačko i strmo, ali izgrađeno u produžetku linije koja je vodila od krovnog otvora do tog mesta; zato se niz njega slivala slaba svetlost, poslednji treptaji sutonskog sjaja koji se, iako se Sunce Jesoda više nije moglo pojaviti do jutra, odražavao od nekoliko razasutih oblaka.
     Na dnu stupismo u tamu tako jaku da nisam ni shvatio da smo izvan zgrade sve dok ne osetih travu ispod nogu i vetar na obrazu.
     "Hvala vam", rekoh. "Ali ko ste?"
     Nekoliko koraka odatle Afeta odgovori: "To su moji prijatelji. Video si ih na čamcu koji te je preneo sa lađe ovde."
     Dok je to govorila, oni su me pustili. U iskušenju sam da napišem da su istog časa nestali, jer mi je tako izgledalo; ali ne verujem da se to desilo. Pre će biti da su otišli, bez ijedne reči, u noć.
     Afeta uvuče šaku u moju, kao što je i ranije učinila. "Obavezala sam se da ti pokažem čuda."
     Povukoh je dalje od te građevine. "Nisam spreman da gledam čuda. Ni tvoja, ni ma koje druge žene."
     Nasmejala se. Ništa kod žena nije češće lažno nego njihov smeh, zvuk sa čisto društvenom ulogom, poput podrigivanja autohtona na gozbi; ali meni se učinilo da u ovom smehu ima pravog veselja.
     "Ja mislim ono što kažem." Preznojavao sam se, prožet slabošću, zbog pretrpljenog straha, ali moja silna zbunjenost nije imala nikakve veze s time; a ako mi je išta bilo jasno (mada nisam siguran da jeste), onda je to bilo saznanje da ne želim da otpočinjem nekakvu površnu ljubavnu vezu.
     "Šetajmo se, onda - i to dalje od ovog mesta koje toliko želiš da napustiš - i pričajmo. Ovog popodneva imao si mnogo pitanja."
     "Sad nemam nijedno", rekoh. "Moram da razmišljam."
     "Pa, svi mi to moramo", reče ona slatko. "Sve vreme, ili gotovo sve vreme."
     Krenusmo jednom dugačkom, belom ulicom koja je imala, kao reka, meandre, tako da nizbrdica u njoj nikad nije bila strma. Vile od bledog kamena stajale su, kao aveti, duž nje. U većini je vladala tišina, ali iz nekih su dopirali zvuci veselja, zveckanje čaša, talasi muzike, pa i pljesak razigranih stopala; ali nijedan ljudski glas.
     Kad smo pored nekoliko vila prošli, rekoh: "Tvoj narod ne govori kao mi. Kad smo ulazili u salu za ispitivanje rekla si da vi ne govorite našim jezikom, a ni ja vašim. I da tvojim ne govori niko."
     "To sam rekla u prenosnom značenju", odgovori mi ona. "Imamo mi način opštenja. Vi ne koristite taj naš način, a ni mi vaš."
     "Ti hoćeš tkanjem neobičnosti da me upozoriš na nešto", rekoh, razmišljajući o sasvim drugim stvarima.
     "Ma, ne. Vi opštite pomoću zvuka, a mi pomoću tišine."
     "Pokretima, hoćeš reći."
     "Ne, nego tišinom. Ti u grkljanu stvaraš zvuk i oblikuješ ga dejstvom svojih nepca i usana. To činiš već tako dugo da, tako reći, više nisi ni svestan toga; ali kad si bio vrlo mlad, morao si tome da se učiš, kao i svako dete rođeno u tvojoj rasi. Mogli bismo to i mi učiniti ako bismo hteli. Slušaj!"
     Oslušnuo sam i čuo neko tiho grgoljenje koje kao da nije dopiralo od nje, nego iz okolnog vazduha; kao da je između nas stao neki nevidljivi mutavac koji se sad trudi da nešto grakne. "Šta to bi?" rekoh.
     "Aha, vidiš, ipak imaš pitanja. To što si čuo bio je moj glas. Mi tako ponekad zovemo druge ako smo povređeni ili nam je potrebna pomoć."
     "Ne razumem", rekoh. "A i ne želim razumeti. Moram biti sam sa svojim mislima."
     Mnoštvo vodoskoka bilo je oko tih palata i mnogobrojno drveće, drveće koje mi je izgledalo visoko, čudno i divno čak i u mraku. Vode vodoskoka nisu bile namirisane, kao u mnogim vodoskocima u Kući Apsoluta, ali je miris čistih voda jesodskih bio slađi od ijednog mirisa.
     Cveće je i ovde raslo; video sam ga i iz čamca, a tek mi je predstojalo da ga vidim ujutro. Većina cvetova sad je sklopila svoja srca i zaklonila ih senjacima sopstvenih latica; raskriljeni su bili samo cvetovi blede mesečeve puzavice, iako meseca nije bilo.
     Najzad se ulica završila kod prohladnog mora. Tu su bili privezani čamci ostrva Jesod, oni koje sam i iz vazduha, ranije, video. Bilo je tu mnogo sveta; muškarci i žene su odlazili do čamaca, vraćali se i šetali po obali. Poneki čamac se i otiskivao na mračnu, pljuskavu vodu; povremeno je pristizao i poneki novi, čija sam raznobojna jedra teško uspevao da vidim u mraku. Samo retko se pokazivalo poneko svetlo.
     Rekoh: "Jednom sam bio tako nerazuman da sam poverovao da je Tekla još živa. To je bio trik kojim su me hteli namamiti u rudnik čovekomajmuna. To je izvela Agija; a njenog brata videh noćas."
     "Ti ne shvataš šta se tebi desilo", reče mi Afeta. Zvučala je postiđeno. "Zato sam ovde - da ti objasnim. Ali neću ti objašnjavati dok ne budeš spreman, dok me sam ne pitaš."
     "A ako nikad ne pitam?"
     "U tom slučaju ja nikad neću objasniti. Ali možda bi bilo bolje ako bi znao, osobito ako jesi Novo Sunce."
     "Da li je Urt vama zaista toliko važan?"
     Odmahnula je glavom. "Onda, zašto traćite vreme na njega i na mene?"
     "Zato što nam je važna vaša rasa. Bilo bi daleko manje mukotrpno ako bismo je mogli uzeti u postupak celu, odjednom, ali vi ste rasejani na nekoliko desetina hiljada svetova, pa ne možemo."
     Ne rekoh ništa.
     "Svetovi su međusobno veoma udaljeni. Ako se jedan od naših brodova kreće od jednog sveta ka drugome brzinom svetlosti, putovanje potraje mnogo vekova. Ako brod krene brže, jedreći ukoso na vetrovima sunaca, vreme poteče unazad, tako da on stigne pre sopstvenoga polaska."
     "To mora biti veoma nepovoljno za vas", rekoh. Ukočeno sam gledao preko vode.
     "Za nas, ne za mene lično. Ako misliš da sam na neki način kraljica ili starateljka tvog Urta, odbaci tu misao. Nisam. Ali ipak, zamisli da želimo da igramo šah na tabli čija su polja splavovi u tom moru. Povlačimo poteze, ali dok mi to činimo, splavovi se njišu i uplovljavaju, tiho, u nove rasporede; da bismo činili poteze, moramo veslati sa jednog splava na drugi, a to traje toliko dugo."
     "Protiv koga igrate?" rekoh.
     "Protiv entropije."
     Osvrtoh se da je pogledam. "Kažu da tu igru svako uvek izgubi."
     "Znamo."
     "Da li je Tekla zaista živa? Živa izvan mene?"
     "Ovde? Da."
     "Ako bih je poveo na Urt, da li bi tamo bila živa?"
     "To neće biti dozvoljeno."
     "Onda neću pitati da li mogu ovde da ostanem sa njom. Na to pitanje si već odgovorila. Manje od jednog celog dana, sve u svemu; tako si rekla."
     "A da li bi ostao ovde s njom ako bi to bilo moguće?"
     O tome sam razmišljao jedan trenutak. "A Urt da ostavim da se smrzne u tami? Ne. Tekla nije bila dobra žena, ali..."
     "Po čijoj meri nije bila dobra?" upita Afeta. Sačekala je i, videvši da neću odgovoriti, nastavila: "Istinski pitam. Ti možda misliš da nema ničeg što je meni nepoznato, ali nije tako."
     "Po svojoj sopstvenoj. Nameravao sam reći da je ona - zapravo, da su svi uzvišeni, osim jednog vrlo malenog broja - osećali izvesnu odgovornost. Svojevremeno me je zaprepašćivala činjenica da ona, koja je dobila tako veliko obrazovanje, za njega tako malo mari. To je bilo u onim vremenima kad smo pričali u njenoj ćeliji. Mnogo kasnije, kad sam iza sebe imao već nekoliko godina autarhovanja, uvideo sam da je to bilo zato što je imala u vidu nešto bolje, nešto čemu se učila celog života. Jednu grubu etologiju; ali ne mogu se tačno izraziti."
     "Pokušaj, molim te. Rado bih čula."
     "Tekla bi do smrti branila svakog ko bi bio bez svoje volje, neizbežno, u zavisnosti od nje. Zato je Huna uhvatila Zeka za mene danas po podne. Huna je u meni videla nešto od Tekle, mada je sigurno znala da ja nisam stvarno Tekla."
     "A ipak, rekao si da Tekla nije bila dobra."
     "Daleko više treba za dobrotu. A to je i ona znala."
     Zastadoh u govoru, posmatrajući bele sevove koje su talasi stvarali u tami onostran čamaca; htedoh misli da priberem. "Pokušavam da kažem da sam od nje učio o toj - toj odgovornosti; zapravo, da je to nešto što sam prihvatio kad sam prihvatio i nju. Kad bih, sada, izdao Urt radi Tekle, bio bih gori, a ne bolji od nje. Ona želi da budem bolji, baš kao što i svako ko je zaljubljen želi da voljena osoba bude bolja od njega."
     "Nastavi", reče Afeta.
     "Teklu sam želeo zato što je bila toliko bolja od mene, i kao član društva i moralno, a ona je želela mene zato što sam bio toliko bolji od nje i od njenih prijatelja, samim tim što sam obavljao jedan potreban posao. Većina uzvišenih na Urtu to ne čini. Imaju znatnu vlast i glume da su važni; autarhu kažu da vladaju nad svojim kmetovima, a kmetovima kažu da vladaju Komonveltom. Ali, zapravo, ne rade ništa i u srcu znaju da je tako. Plaše se da svoju vlast upotrebe; ili se, bar, najbolji među njima plaše da je upotrebe zato što znaju da je ne mogu upotrebiti mudro."
     Nekoliko morskih ptica, blede boje, sa ogromnim očima i kljunovima nalik na mačeve, kružilo je iznad nas; posle nekog vremena videh kako jedna riba iskače. "O čemu sam pričao?" rekoh.
     "O razlozima zbog kojih ne možeš ostaviti svoj svet da se smrzne u mraku."
     Setih se, međutim, nečeg drugog. "Rekla si da ne govoriš mojim jezikom."
     "Mislim da sam rekla da ne govorim nijednim jezikom, jer mi i nemamo jezik. Pogledaj."
     Zinula je i okrenula usta nagore, ka meni, ali mrak je bio takav da nisam mogla videti da li me vara. "Onda, kako te čujem?" upitah. Shvativši šta želi, poljubih je i tim poljupcem se sasvim uverih da je to žena moje rase.
     "Znaš li našu priču?" upita dok smo se razdvajali.
     Ispričah joj ono što mi je akvastor Malrubius rekao jedne druge noći, na jednoj drugoj plaži; da su, u prethodnoj manvantari, ljudi tog ciklusa oblikovali, od drugih rasa, drugove za sebe i da su, kad je njihova Vaseljena uništena, pobegli ovamo, na Jesod; da i sad vladaju našim svemirom, preko hierodula, rase koju su sami stvorili.
     Kad sam završio, Afeta odmahnu glavom. "Ima još mnogo više da se sazna."
     Rekoh da nikad nisam ni pretpostavljao da nema, ali da je ovo, što sam upravo izgovorio, celo moje znanje. Dodao sam: "Rekla si da ste deca hierogramata. Ko su oni, a ko ste vi?"
     "Oni su ti o kojima si govorio, oni napravljeni da bi ličili na vas; napravila ih je jedna rasa koja je vašoj srodna. A što se nas tiče, mi smo ono što sam ti rekla da jesmo."
     Zaćutala je, te ja posle nekog vremena rekoh: "Nastavi."
     "Severijane, da li ti je poznato značenje te reči koju si upotrebio? Reči 'hierogramat'?"
     Rekoh joj da mi je neko rekao, jednom prilikom, da ona označava one koji beleže naređenja Inkreatorova.
     "Ta tvrdnja je tačna - ta jedna", reče ona. Opet zastade u govoru. "Možda mi osećamo i previše strahopoštovanja. Oni koje mi ne imenujemo, ti srodnici koje sam pomenula, još i sad bude u nama takva osećanja, mada od svih njihovih dela ostaju samo još hierogramati i ništa više. Kažeš da su želeli društvo. Kako je bilo moguće da oni oblikuju neke sadruge sebi, kad su sami neprestano odmicali ka sve većim visinama?"
     Priznadoh da to ne znam; pa, pošto se činilo da ona nije sklona da mi kaže nešto više, opisah ono krilato biće koje sam video među stranicama knjige Oca Inirea i zapitah da li je to bio hierogramat.
     Ona reče da je bio. "Ali neću više o njima govoriti. Pitao si o nama; mi smo njihove larve. Znaš li šta je larva?"
     "Pa, naravno", rekoh. "Maskirani duh."
     Afeta klimnu glavom. "Mi u sebi nosimo njihov duh i, kao što si rekao, moramo biti pod maskom sve dok ne stignemo do njihovog visokog stanja - mada to nije bukvalno maska, poput one koju hieroduli nose, nego je to sam naš telesni izgled, ova sličnost sa vašom rasom, zato što je to rasa koju su naši roditelji, hierogramati, odabrali kao onu za kojom će u početku ići. Ipak, mi nismo hierogramati, a nismo stvarno ni kao vi. Slušao si moj glas već dugo, autarše. Oslušni, umesto toga, ovaj svet, Jesod, i kaži mi šta čuješ, osim mojih reči, kad ti se obraćam. Slušaj! Šta čuješ?"
     Nisam razumeo. "Pa, ništa", rekoh. "Ali ti si žena koja pripada ljudskoj rasi."
     "Ne čuješ ništa zato što mi govorimo pomoću tišine, baš kao što vi govorite pomoću zvuka. Koje god zvuke nađemo, mi ih oblikujemo, poništavamo nepotrebne i iskazujemo svoje misli pomoću onih koji preostanu. Zato sam te dovela ovde, gde talasi uvek romore; zato i imamo toliko vodoskoka i toliko drveća kroz čije lišće šumi vetar sa našeg mora."
     Jedva sam je čuo. Uzdizalo se nešto ogromno i blistavo - mesec? Sunce? - nešto oblikom suludo, ali svetlošću natopljeno. Kao da se neko zlatno seme uzvinulo u atmosferu ovog neobičnog sveta, podignuto uz pomoć milijarde crnih niti. Naša lađa je to bila; a Sunce zvano Jesod, iako je obzorje bilo iznad njega, tuklo je po tom ogromnom koritu punom silinom, tako da od svetlosti, ka nama odbijene, kao da svanu novi dan.
     "Gledaj!" pozvah Afetu.
     "Gledaj! Gledaj!" uzvrati mi ona uzvikom, pokazujući prstom ka svojim ustima. Pogledao sam i video da je ono što sam, ljubeći je maločas, smatrao njenim jezikom, bila zapravo samo jedna grudvica tkiva koja je virila iz njenih nepca.