23. LAĐA

     Dok smo padali, nisam mogao da govorim. Stiskao sam Guninu i Afetinu šaku, bojeći se ne da bi se one mogle izgubiti, nego da bih se ja mogao izgubiti; u mom umu nije ostalo mesta ni za jednu pomisao osim te.
     Najzad smo usporili, ili je, bar, izgledalo da se naš pad ne ubrzava. Prisetih se svojih skokova među katarkama, jer bezumna glad za materijom bila je i ovde, činilo se, ublažena. Videh svoj izraz olakšanja i na licu Guni, koja se okrenula da pita Afetu gde smo.
     "U našem svetu - ili u našoj lađi, ako više voliš taj naziv; lađa jeste, iako samo kruži oko našeg Sunca i nisu joj potrebna jedra."
     U jednom zidu te provalije otvorila su se vrata; imali smo, i dalje, osećaj da padamo, ali vrata su ostajala tačno u našoj visini. Afeta nas povuče tamo, u jedan mračni, uzani hodnik koji blagosiljah čim osetih čvrsti pod ispod svojih stopala. Guni uspe da kaže: "Mi na našoj lađi nemamo vodu po palubi."
     "A gde je imate?" upita Afeta rasejano. Tek tad primetih koliko je njen glas jači ovde, gde je bilo puno buke, puno zujanja nalik na pčele (kako sam dobro pamtio pčele!), puno dalekog klopotanja i škljocanja, kao da destrijeri galopiraju nekim daščanim drumom dok skakavci zvrje neviđeni u krošnjama drveća koje ovde, svakako, nije moglo uspevati.
     "Pa, unutra", reče Guni, "u rezervoarima."
     "Izaći na površinu takvog sveta, to mora biti grozno. Ovde, međutim, mi sa velikom radošću čekamo izlaske."
     Ka nama je dolazila, energičnim koracima, jedna žena koja je u znatnoj meri ličila na Afetu. Prevaljivala je put znatno brže nego što su je ti koraci mogli nositi, tako da je za tren projurila pored nas. Okrenuh se da za njom gledam; setio sam se, odjednom, načina na koji je zeleni čovek zamicao niz hodnike vremena. Kad je nestala sa vidika, rekoh: "A vi ne izlazite na površinu često, je li? Trebalo je to da pogodim; svi ste tako bledi."
     "Za nas je to nagrada koju zaslužimo dugim i napornim radom. Na vašem Urtu žene koje izgledaju kao ja ne moraju ništa da rade - tako sam, bar, čula."
     "Neke moraju", reče Guni.
     Hodnik se račvao jednom, pa još jednom. I mi smo, hodajući, odmicali ogromnom brzinom; meni se činilo da naš hodnik opisuje dugačku silaznu krivinu, u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na časovniku. Afeta je ranije rekla da njen narod voli spiralu; moguće je da su voleli i heliks, navojnu liniju oko valjka namotanu.
     Baš kao što se talas naglo digne ispred pramca katarke koju oluja baca, digoše se, ispred nas, dvokrilna vrata potamnelo srebrne boje. Zaustavili smo se na način koji je nagoveštavao da se nikada nismo ni kretali brže od običnog hoda. Afeta mahnu rukom ka vratima, koja počeše ječati kao klijent; trebalo je da se otvore zaokretom unazad od nas, ali to su uspela tek kad ih gurnusmo i Afeta i ja.
     Guni diže pogled ka gornjoj gredi iznad tih vrata i reče tonom kao da čita nešto napisano tamo: "Nade nema za one koji ovde uđu." "Ne, ne", promrmlja Afeta. "Postoji sva nada." Zujanje i kloparanje ostadoše uza nas.
     Upitah: "Da li ću ovde biti naučen kako da dovedem Novo Sunce?"
     "Neće biti potrebno da te neko uči", reče mi ona. "To znanje je u tebi kao trudnoća; trudan si njime i rodićeš ga čim se Belom vodoskoku primakneš u dovoljnoj meri da toga postaneš svestan."
     Nasmejao bih se toj njenoj stilskoj figuri; ali prostor u koji smo ušli bio je potpuno prazan, da mi je sva volja da se zabavljam iščilela. Bila je to dvorana šira od Sale za ispitivanje, sa srebrnim zidovima koji su se u visini spajali, opisujući onu krivinu koju iscrtava kamen bačen u vazduh; ali bila je prazna, baš nikog i ničeg u njoj nije bilo osim nas, koji smo šaputali stojeći na ulazu.
     "Nade - nema", ponovi Guni i ja videh da je odveć uplašena da bi obraćala pažnju na Afetu i mene. Obgrlih je jednom rukom oko ramena (mada je taj gest primenjen na ženu visoku koliko i ja izgledao čudno) i pokušah da je tešim, razmišljajući bez prestanka, dok sam to činio, da bi ona uistinu bila glupa kad bi prihvatila takvo tešenje od čoveka koji, očigledno, ovde ne može da učini ništa više nego što može ona sama.
     Guni nastavi: "Imali smo mi jednu mornarku koja je imala običaj da to kaže. Večito se nadala da će ići kući, ali nijednom ne otplovismo natrag u ono vreme iz koga je došla; pričala je i pričala tako, a onda je umrla."
     Upitah Afetu kako se dogodilo da ja u sebi nosim to znanje, a to ne znam.
     "Dao ti ga je Cadkil dok si spavao."
     "Hoćeš li reći da je dolazio u tvoju odaju noćas?" Ovo mi je izletelo pre nego što sam shvatio da ću tim rečima naneti Guni bol. Osetih stezanje Guninih mišića; izmakla se iz mog zagrljaja.
     "Nije", reče mi Afeta. "Bilo je to, rekla bih, na lađi. Ne mogu ti tačan trenutak reći."
     Prisetih se kako se Zek naginjao nad mene u onom skrivenom kutku koji je Guni bila pronašla za nas - a to je Cadkil bio, pretvoren u divljaka, onakvog kakvi smo mi, njegovi uzori, nekad bili.
     "Hajdemo", reče Afeta. Povede nas napred. Pogrešan je bio moj utisak da u toj odaji nema ničega; jedan široki deo poda bio je crn. Neke trunčice srebra, koje su se oljuštile sa povijene tavanice, pale su baš tu, gda su bile najviše vidljive.
     "Oboje imate one ogrlice koje mornari nose?"
     Ne bez izvesnog zaprepašćenja, potražih rukom svoju ogrlicu i klimnuh glavom. Isto učini i Guni.
     "Stavite ih oko vrata. Uskoro ćete biti bez vazduha."
     Tek tad mi je bilo jasno šta je ta iskričava tama. Izvukao sam ogrlicu, pitajući se, priznaću, da li svaka od tih njenih povezanih prizama još deluje, stavio je sebi oko vrata i pošao napred da pogledam. Sa mnom pođe i moj ogrtač od vazduha, tako da nisam osetio nimalo vetra; videh, međutim, kako Gunina kosa leprša na oluji koju ja nisam mogao osetiti i pruža se ispred nje, što je prestalo tek kad je postavila svoju ogrlicu na mesto. Afetina kosa nije lepršala kao kosa onih žena koje su pripadnice ljudskog roda, nego sva zajedno, kao zastava.
     To crno - to je svemirska praznina bila; dok sam hodao ka njoj, uzdigla se kao da oseća moje prilaženje i postala, još pre nego što sam joj sasvim prišao, loptasta.
     Pokušah se zaustaviti.
     Već sledećeg trenutka uz mene je bila i Guni, koja se takođe borila da se zaustavi i koja me dohvati za ruku. Lopta je bila kao zid. U njenom središtu bila je naša lađa; izgledala je baš kao na onoj slici.
     Napisao sam te reči: "Pokušah se zaustaviti". Ali to je bilo teško, a ubrzo je opiranje postalo sasvim nemoguće. Možda je ta praznina sadržala neku silu privlačenja, kao svet. Možda je pritisak vazduha na statični omotač oko mene bio toliki da me je potiskivao napred.
     Ili je, možda, lađa delovala nekom silom na nas dvoje. Kad bih se usuđivao, napisao bih da me je vukla moja sudbina; međutim, nije mogla ista sudbina vući i Guni, mada je moguće da ju je njena, sasvim različita sudbina, vukla ka tom istom mestu. Jer, ako je u pitanju bio samo vetar, ili beslovesna glad materije za materijom, zašto nije i Afeta povučena s nama?
     Ostaviću tebi da te stvari objašnjavaš. Bio sam povučen, Guni takođe; videh je kako leti iza mene kroz prazninu. Prevrtala se i uvijala baš kao i čitava Vaseljena, a ja sam je video onako kako bi jedan list, prolećnom olujom zakovitlan, mogao videti neki drugi list. Negde iza nas, ili ispred, ili iznad ili ispod nas, bio je široki krug svetlosti, koja se vrtela, pomamno vrtela oko sopstvenog središta, bilo je to nešto kao Luna, ako se može zamisliti mesec sačinjen od najblistavije beline. Jedanput ili dvaput je Guni preletela, mlatarajući, preko tog kruga, a onda se izgubila u dijamantima ukrašenoj tami. (A jednom mi se učinilo - još i sad mi se tako čini kad tu mahnitu uspomenu prizovem - da sam video kako se, sa tog meseca, naginje Afetino lice.)
     Pri sledećem ludom kovitlaju videh da je Guni još tu, a da je izgubljena ta svetleća tačka beline koja nestade negde među milijardama zurećih sunaca. Guni je bila nedaleko od mene i ja videh kako okreće glavu da me pogleda.
     A nije ni lađa bila izgubljena; bila je, zapravo, već tako blizu da sam mogao videti ponekog mornara tu i tamo na jedrima. Možda smo još padali. Nesumnjivo smo leteli velikom brzinom, jer je i lađa, sigurno, već jurila od jednog sveta ka drugom. Ipak, sve te brzine bile su nevidljive, kao što vetar nestaje kad brzi ksebek poleti po vrhovima talasa, ispred bure, na okeanu Urta. Tako smo lenjo plutali, da bih, da nisam imao poverenja u Afetu i hijerarhe, brinuo da li ćemo ikad do lađe stići, ili ćemo se izgubiti zauvek u toj beskonačnoj noći.
     Nismo odlutali. Video nas je jedan mornar; gledali smo ga, onda, kako skače od jednog do drugog svog druga i svakome prilazi tako blizu da su im se ogrtači od vazduha mogli dotaći, a oni razgovarati.
     Onda jedan, koji je nekakav tovar nosio, dođe, uvežbanim skokovima, na jarbol najbliži nama, stade na njegovu najvišu poprečnu gredu, uze iz svog zavežljaja luk i jednu strelu, zateže luk i odape strelu ka nama; za strelom se vukla nedogledno dugačka nit ne deblja od konca.
     Strela je proletela između Guni i mene i videh da nema nade da je dohvatim; ali je Guni imala više sreće, a kad je dohvatila tu nit i kad ju je taj stameni mornar počeo vući ka lađi, Guni šibnu pomoću niti kao kočijaš bičem, tako da jedan dugački talas pođe, kao neko živo biće, od nje ka meni. Nit mi se, na taj način, u jednom trenutku dovoljno približila i ja je uhvatih.
     Nisam tu lađu voleo kad sam bio putnik i mornar na njoj, ali sada me je i sama pomisao na povratak na nju ispunjavala zadovoljstvom. Svesno sam znao, dok su me namotavanjem niti vukli ka toj katarki, da moj zadatak nije ni približno završen, da Novo Sunce neće doći ako ga ja ne dovedem i da ću, dovodeći ga, biti odgovoran i za celokupno razaranje koje će time nastati, a ne samo zaslužan za obnovu Urta. Sigurno na taj način oseća odgovornost svaki običan muškarac kad dovede sina na svet: zna da je odgovoran za porodiljske muke svoje žene i da bi mogao biti odgovoran i za njenu moguću smrt, pa se plaši, sa razlogom, da će mu svet na kraju izreći, sa milion jezika, osudu.
     Ipak, iako sam sve to znao, moje srce je mislilo da nije tako: mislilo je da sam ja, čovek koji je tako očajnički priželjkivao da uspe i koji je sve svoje sile usmerio ka uspehu, pretrpeo poraz; da će mi sada biti dozvoljeno da se vratim na Tron Feniksa, kao što sam to već jednom učinio u osobi moga prethodnika i da ću posle toga uživati u svoj onoj raskoši i vlasti koju taj presto daje, a ponajviše u onoj slasti deljenja pravde i nagrađivanja vrline, koja je konačno vladalačko zadovoljstvo. I da ću, imajući sve to, biti još i oslobođen, najzad, moje neutažive žeđi za telima žena, žeđi koja je donela toliko muka i meni i njima.
     Otud je moje srce bilo van sebe od radosti, pa sam sletao ka toj ogromnoj šumi katarki i jedara i ka tim kontinentima srebrnih jedara, kao ma koji mornar koji je preživeo brodolom i koji se sad pentra iz mora na neku cvetnu obalu, pomognut prijateljskim rukama koje ga izvlače; stojeći, sa Guni, najzad, na poprečnoj gredi, zagrlio sam tog mornara kao što bih Rohea ili Drotea zagrlio i cerio sam se pri tom, siguran sam, baš budalasto; počeh onda skakati nadole, zajedno sa njim i njegovim drugarima, ništa obazrivije nego oni, pokretima koji su bili slobodni kao da se središte mog silnog olakšanja nije nalazilo u mome srcu, nego u mojim rukama i nogama.
     Tek kad me je konačni skok doneo na palubu, otkrio sam da takve misli nisu puke metafore. Moja sakata noga, ona koja mi je zadala toliko bola pri doskoku sa katarki u ono vreme kad sam bacio olovni kofer sa beleškama o mom ranijem životu, sad me nije zabolela ni najmanje, nego je, čak, izgledalo da je jaka jednako kao i druga. Prevukao sam šakama od butine do kolena (tako da su Guni i mornari koji su se oko nas okupili pomislili da sam zadobio neku povredu) i otkrio da su mišići na njoj jednako obilni i čvrsti kao i na desnoj.
     Onda sam skočio od radosti i tim skokom ostavio i palubu i sve njih daleko dole, pa sam se prevrnuo desetak puta preko glave kao novčić kad ga kockar baca igrajući "pismo-glava". Ali na palubu sam se vratio otrežnjen, jer sam pri jednom od tih prevrtanja primetio jednu zvezdu od svih ostalih sjajniju.