24. KAPETAN

     Uskoro nas odvedoše dole. Istinu da kažem, bio sam i te kako radostan zbog toga. Teško je objasniti takva moja osećanja - toliko teško, da sam u iskušenju da tu temu sasvim izostavim. Ipak, mislim da bi moglo i lako biti, da si samo onako mlad kao što si nekad bio.
     Beba u kolevci u početku ne zna da postoji razlika između njenog tela i drveta kojim je okružena, ili krpa na kojima leži. Tačnije rečeno, bebi se čini da je i njeno telo jednako tuđe kao i sve ostalo. Ona otkrije nogicu i divi se činjenici da je tako čudnovata stvar - deo nje.
     Tako je i sa mnom bilo. Ugledao sam tu zvezdu i videći je znao sam - iako je bila silno udaljena - da je i ona deo mene, mada čudna kao i bebino stopalo, tajanstvena kao sopstvena genijalnost čoveku koji ju je pre nekoliko trenutaka otkrio. Ne želim time da kažem da se moja svest, ili bilo čija svest, nalazila u toj zvezdi; ili, bar, ne tada. Ipak, bio sam svestan svoga postojanja u dve tačke, kao čovek koji stoji do pojasa u moru, tako da su za njega i talasi i vetar podjednako nepotpuni, u jednakoj meri su nešto manje nego celina njegove okoline.
     Hodao sam, dakle, sa Guni i mornarima, vedar, dignute glave. Ali nisam govorio, a nisam se ni dosetio da skinem ogrlicu sve dok ne primetih da su Guni i mornari poskidali svoje.
     Kakav sam nalet žalosti doživeo tada! Onaj jesodski vazduh, na koji sam se za jedan dan privikao, napustio me je; a atmosfera urtovskoj slična - ali i različita i lošija od urtovske - jurnu da napuni moja pluća. Mora biti da je prva vatra zapaljena u nekom eonu sada nezamislivo udaljenom. Ja sam se, u tom trenutku, osetio onako kako se morao osećati neki od drevnih, pri kraju svog životnog veka, kad se više niko osim najstarijih nije sećao čistih vetrova iz davnih jutara. Pogledah Guni i videh da me ona gleda. Oboje smo znali osećanja onog drugog, iako o tome ni reč nismo rekli, ni tada, ni ikada.
     Koliko daleko smo zašli u lavirintske prolaze lađe, ne mogu reći. Zavio sam se u omotače svojih misli toliko da nisam brojao korake; činilo mi se da su vreme na toj lađi i vreme koje na Urtu postoji jedno vreme, iste vrste, ali da je na Jesodu teklo vreme neke druge vrste, opruženo do granice večnosti, ali ipak takvo da se završilo za tren oka. Razmišljajući o tome, i o zvezdi, i o stotinu daljih čuda, gazio sam tupo napred; nisam, zapravo, ni znao gde se nalazim, dok ne primetih da je većina mornara otišla i da su njihova mesta zauzeli hieroduli maskirani u ljude. Toliko daleko sam bio odlutao u himerična premišljanja, da sam se odmah počeo zabavljati nagađanjima da li su, možda, oni koje sam smatrao mornarima bili, od početka, maskirani hieroduli i da li je to Guni od početka znala; ali čim sam bacio svoj um natrag, do trenutka našeg malopređašnjeg doskoka na palubu, našao sam da to nije tako bilo, mada je sama pomisao bila zanimljiva. U našoj jadnoj brajatskoj Vaseljeni neobične pomisli retko kad bivaju istinite. Mornari su se, jednostavno, tiho izvukli, a da ja to nisam primetio; hieroduli - višeg rasta i svečanije obučeni - zauzeli su njihova mesta.
     Tek što sam počeo da ih proučavam, stadosmo pred jednim velikim vratima koja su, izgledom, podsećala na ona na Jesodu kroz koja smo Guni i ja, sa Afetom, prošli samo jednu smenu vremena pre toga. Ovim vratima, međutim, nije bilo potrebno moje rame, jer su se otvorila sama od sebe, lagano i masivno, otkrivajući dugi vidik mermernih lukova - svaki bar po stotinu lakata visok - po kojima je plesala svetlost kakva nikad nije viđena ni na jednom svetu što kruži oko neke zvezde: bila je to svetlost naizmenično srebrna, zlatna i berilinska, a sevala je kao da sam vazduh sadrži bogatstva rasprsnuta u krhotine.
     Guni i preostala nekolicina mornara ustuknuše uplašeno pred svim tim, tako da su ih hieroduli morali uterivati unutra, naređenjima, pa čak i udarcima; ja sam, međutim, zakoračio sasvim slobodno, verujući da, posle tolikih godina na Feniksovom prestolu, prepoznajem pompu i čudesa kojima mi, vladari, zadivljujemo siromahe i neznalice.
     Vrata se iza nas sklopiše sa treskom. Privukao sam Guni sebi i počeo je ubeđivati, najveštije što sam mogao, da se nema čega bojati, ili da, bar, po mom mišljenju nema razloga ili nema mnogo razloga da se ičeg boji i da ću učiniti sve što je u mojoj moći da je zaštitim ako se neka opasnost pojavi. Čuvši ovo, jedan od preostalih mornara (bio je to onaj koji nam je dobacio nit) reče: "Većina onih koji dođu ovde ne vrate se. Ovo su kapetanicine prostorije."
     On nije izgledao osobito uplašen. Rekoh mu to.
     "Ja idem sa plimom. Čovek treba da ima na umu da većina ljudi ovde dođe da dobije kaznu. Desilo se nekoliko puta da je ona nekome dala i pohvalu ovde, a ne pred njegovim drugarima. Više hrabrosti ima onaj ko nema šta da krije nego onaj ko se natreska prepečenog vina. Videćeš da je tako, jer taj može da ide sa plimom."
     "Dobra ti je ta filozofija", rekoh.
     "Jedino nju i znam, pa mi je lako da je se držim."
     "Ja sam Severijan." Pružih mu ruku.
     "Grimkeld."
     Imam krupne šake, ali ova šaka koja sad steže moju bejaše veća, a i tvrda kao drvo. U jednom trenutku snage su nam bile izjednačene.
     Dok smo išli, zvuk naših koraka postepeno je prerastao u svečanu muziku, kojoj su se pridruživali neki instrumenti, ali ne trube, ni ofikleide, ni ma koji meni poznati. U trenutku kad se naše šake razdvojiše, ta čudna muzika dostiže vrhunac; zlatni glasovi neviđenih grla dozivali su se svuda oko nas.
     U trenu nastupi tišina. Pojavila se krilata prilika jedne gigantkinje, nenadano kao senka ptice; u visine se uzdizala kao zeleni borovi nekropolisa.
     Svi se hieroduli odmah počeše klanjati; Guni i ja tren kasnije. Mornari koji su sa nama došli takođe su iskazali svoje poštovanje tako što su skinuli kape, pognuli glave i prinosili zglavkove prstiju čelu, ili se klanjali kao i mi, ali sa manje skladnosti, a više poniznosti.
     Ako je Grimkelda sopstvena filozofija štitila od straha, mene je štitilo moje pamćenje. Već sam došao do čvrstog uverenja da je Cadkil bio kapetan ove lađe prilikom mog prvog putovanja njome; a na Jesodu sam naučio da se Cadkila ne plašim. Ali u tom trenutku pogledah ga u oči i videh one oči kojima su njena krila bila ukrašena i razumeh da sam budala.
     "Među vama je jedan od velikih", reče ona, glasom koji je nalikovao na svirku stotinu citri, ili na predenje smilodona, mačke koja, kod nas, ubija bikove kao vuk ovce. "Nek stupi napred."
     Nikada u svim mojim životima nisam ništa od toga teže učiniti morao, ali pođoh ispred svih, kao što je zatražila. Uzela me je u dlanove i podigla kao što bi neka žena podigla kučence. Njen dah bio je vetar Jesoda, onaj isti za koji sam mislio da ga nikad više osetiti neću.
     "Odakle je toliko sile došlo?" Samo šapat je to bio, ali meni se činilo da od takvog šapata mora uzdrhtati cela lađa.
     "Od tebe, Cadkilo", rekoh. "Tvoj sam rob bio u jednom drugom vremenu."
     "Ispričaj mi."
     Pokušao sam da pričam i otkrio sam da se desila, ne znam kako, jedna promena: sad je svaka moja reč nosila težinu kao deset hiljada reči; na primer, čim sam rekao "Urt", sa tom rečju su došli i kontinenti, i mora, i ostrva, i nebesa indigo boje prožeta slavom starog Sunca koje vlada, okruženo svojim obručem zvezda. Posle stotinu takvih reči, ona je znala više naše istorije nego što sam ja, do tada, znao da znam; a ja sam već stigao do trenutka kad smo se Otac Inire i ja zagrlili i kad sam se opruženom stazom popeo u hierodulski brod, onaj koji će me odvesti do ove lađe, hierogramatske, Cadkiline, mada to tad nisam znao. Još sto reči i u vazduhu između nas blistalo je sve ono što mi se na lađi i na Jesodu desilo.
     "Iskušenja si prolazio", reče mi ona. "Ako želiš, mogu ti dati nešto od čega ćeš ih sva zaboraviti. Ti ćeš, i tad, ali samo instinktom, dovesti jedno mlado Sunce svome svetu."
     "Zaboravljati ne želim, Cadkilo. Prečesto sam se hvalisao da ne zaboravljam ništa, a osim toga zaboravljanje mi izgleda - iako mi se jednom ili dvaput desilo - kao neka vrsta smrti."
     "Radije kaži da je smrt prisećanje. Ali čak i smrt može biti milosrdna, kao što si na jezeru saznao. Da li bi radije da te stavim na pod?"
     "Tvoj sam rob, kao što rekoh. Tvoja volja je moja."
     "A kad bi bila moja volja da te ispustim?"
     "Onda bi tvoj rob i dalje pokušavao da živi da bi i Urt živeo."
     Osmehnula se i otvorila šake. "Već si zaboravio kako je bezazlen pad ovde."
     Uistinu jesam; štaviše, osetih, na trenutak, strah; ali pad iz kreveta na Urtu bio bi ozbiljniji. Doskočio sam na pod Cadkilinog stana lako kao vilina kosica.
     Ipak, trebalo mi je još trenutak-dva da saberem svoje misli dovoljno da bih primetio da su svi ostali otišli i da stojim sam. Cadkil, sigurno videći moj pogled, reče: "Kazala sam im da se udalje. Čovek koji te je spasao biće nagrađen, kao i žena koja se borila za tebe u vreme kad su ostali hteli da te ubiju. Ali nije verovatno da ćeš ikoga od njih videti opet."
     Pružila je desnu ruku ka meni i vrhovima prstiju dotakla pod ispred mene. "Poželjno je", reče ona, "da moja posada zamišlja da sam velika i da nema ni predstavu koliko često se krećem među njima. Ali ti o meni znaš previše da bi bio na taj način zavaran, a i zaslužan si previše da bi bio na bilo koji način zavaravan. Sad bi bilo pogodnije da smo slične veličine."
     Poslednje reči jedva da sam čuo. Dešavalo se nešto tako zaprepašćujuće, da je sva moja pažnja bila time obuzeta. Najviši od zglavkova njenog kažiprsta postepeno se oblikovao u jedno lice: Cadkilino. Nokat se podelio, i još jednom podelio, a za njim i prvi i drugi zglavak, tako da od najnižeg zglavka postadoše njena kolena. Taj prst zakorači, udaljujući se od šake, i ispruži sopstvene ruke i noge i krila ukrašena šarama u vidu očiju; a gigantkinja iza toga iščeze kao plamen sveće ugašen naglim duvanjem.
     "Odvešću te u tvoju luksuznu kabinu", reče Cadkil. Nije bila visoka koliko ja.
     Htedoh kleknuti, ali me ona podiže.
     "Hodi. Umoran si - više nego što znaš; a nije ni čudo. Tamo te čeka dobra postelja. Hrana će ti biti doneta kad god poželiš."
     Uspeo sam da kažem: "Ali ako te vide..."
     "Neće nas niko videti. Ovde postoje prolazi kojima idem samo ja."
     Još dok je to govorila, od zida se lučno odmače, ka nama, jedan pilaster. Cadkil me povede kroz nastali otvor, senovitim hodnikom. Tad se setih da mi je Afeta rekla da njen narod može da vidi u takvoj tami; ali Cadkil nije odavala svetlost kao Afeta, a ja nisam bio tako nerazuman da pomišljam da ćemo deliti postelju koju je pomenula. Posle hodanja koje je izgledalo dugo, došla je zora - brežuljci počeše padati pod staro Sunce - pa se javi utisak da uopšte nismo u hodniku. Svež vetar poče pomerati travu. Pri sve jačoj svetlosti sa neba videh jednu tamnu kutiju položenu u tlo ispred nas. "Ovo je tvoja kabina", reče mi Cadkil. "Dobro pazi. Moramo zakoračiti nadole u nju."
     To smo i učinili i sišli na nešto meko. Načinili smo još jedan korak nadole i tek trećim dospeli na pod. Svetlost ispuni tu prostoriju, koja je bila mnogo veća od moje nekadašnje luksuzne kabine i koja je imala neobičan oblik. Ona jutarnja livada kojom smo došli ovde bila je samo slika na zidu iza nas, a stepenici kojima smo sišli bili su samo naslon i sedište jedne dugačke sofe. Priđoh slici i pokušah da gurnem ruku kroz nju, ali naiđoh samo na čvrst otpor.
     "Imamo mi ovakve stvari u Kući Apsoluta", rekoh. "Vidim gde je Otac Inire našao model po kome je radio, mada mi ovo ne pravimo tako vešto."
     "Ako se popneš sa punim pouzdanjem na to sedište, proći ćeš", reče mi Cadkil. "Pritiskom noge na naslon počinje privid. Sad moram da idem, a ti se moraš odmarati."
     "Čekaj", rekoh. "Neću moći da zaspim ako mi ne kažeš..."
     "Da?"
     "Nemam reči. Bila si Cadkilin prst. A sad si Cadkil."
     "Poznata ti je naša moć menjanja oblika; tvoje mlađe ja srelo me je u budućnosti, kao što si mi i sam rekao pre nekoliko trenutaka. Ćelije naših tela premeštaju se; na vašem Urtu tu sposobnost imaju pojedina bića koja možeš protisnuti kroz žičanu mrežu i koja se, posle toga, opet sastave u celinu. Šta me, dakle, sprečava da stvaram sićušne oblike i sužavam spoj sa sobom sve dok se ne prekine? Takav sam delić; kad se budemo ponovo ujedinili, moje veće ja znaće sve što sam ja saznala."
     "Tvoje veliko ja me je držalo u šakama, a onda je nestalo kao san."
     "Vi ste rasa piona", reče mi Cadkil. "Krećete se samo napred, osim ako vas mi ne pomaknemo nazad na početni položaj da bismo počeli igru iz početka. Ali nisu sve prilike na tabli pioni."