28. SELO PORED POTOKA

     Sećam se da sam razmišljao, naginjući se preko ograde i gledajući kako se crvene i zlatne tačke pretvaraju u šume, a one smeđe u polja sa upetljanim stabljikama, kako bismo čudan utisak ostavili na svakoga ko bi nas tad video, kad bi ikog takvog dole bilo: uredna dvojarbolna lađica - baš takvu si mogao videti privezanu uz neki dok Nesusa - koja nečujno doplovljava sa neba. Bio sam siguran da ne gleda niko. Bilo je tek najranije doba jutra kad i mala stabla bacaju dugačke senke i kad riđe lisice klipšu kroz rosu ka svojim jazbinama kao vatrene mrljice.
     "Gde smo?" upitah kapetana. "U kom pravcu leži grad?"
     "Sever-severoistok", reče on, pokazavši mi.
     Zalihe koje nam je stavio u ruke bile su u dve dugačke vreće, debele otprilike kao cev topa demikanona na mestu gde je pričvršćena za brodsku palubu. Pokazao nam je kako se to nosi: okači se kaišem o levo rame, a jednom kopčom se pridržava za kuk. Rukovao se s nama i poželeo nam sreću, i to, koliko sam mogao proceniti, iskreno.
     Srebrna staza iskliznu iz sastavka palube i korita. Burgundofara i ja siđosmo njome i stadosmo još jednom na tlo Urta.
     Okrenuli smo se - mislim da tome ne bi niko odoleo - i gledali uzletanje te lađice. Ispravila se čim joj se kobilica oslobodila dodira sa zemljištem; onda se njihala na nekom blagom talasanju koje nije niko sem nje mogao osetiti; pa se počela dizati kao dečji zmaj. Na Urt smo došli kroz oblake, kao što rekoh; ali ova lađica sad nađe otvor između njih (ne mogu se oteti pomisli da je to bilo zato da bismo je mi mogli gledati) i uzlete kroz njega, vinu se visoko, pa sve više; najzad su to korito i ti jarboli bili samo tačkica zlatnog svetla, ne veća od uboda vrhom čiode. Posle dužeg vremena videsmo kako se rascvetava u blešteću mrljicu, nalik na metalni opiljak koji je ispod turpije izleteo; po tome smo znali da je posada oslobodila i zategla jedra, sva od srebrnog metala, veličinom ravna mnogo kojem ostrvu, i da je više nećemo videti. Otklonio sam pogled u stranu da Burgundofara ne primeti suze u mojim očima. Kad sam se opet okrenuo ka njoj da joj kažem u kom pravcu treba poći, video sam da je i ona plakala.
     Nesus je, po kapetanovim rečima, ležao na pravcu sever-severoistok od nas; pošto je obzorje i sad stajalo tako blizu Suncu, nije bilo teško održavati taj kurs. Prešli smo neke njive, mrazom ubijene, dugačke pola lige ili više; onda smo ušli u jedan gaj i uskoro stigli do nekog potoka, čijom obalom je krivudala staza.
     Do tog trenutka Burgundofara nije progovorila ni reč, a nisam ni ja; ali kad je videla vodu, prišla joj je i zahvatila obema šakama, sastavljenim najviše što je mogla. Kad se napila, reče: "Sad znam da smo zaista došli kući. Koliko sam čula, prašinari u takvom slučaju jedu hleb i so."
     Rekao sam joj da je to tačno, ali da sam taj običaj već, maltene, zaboravio.
     "Kod nas treba popiti vodu na tom mestu. Na brodovima obično ima i hleba i soli dovoljno, ali voda se ukvari ili iscuri. Kad se mi iskrcamo na neko novo mesto, pijemo vodu ako je dobra. Ako nije, bacamo kletvu na to kopno. Šta misliš, je l' ide ovo do Đola?"
     "Mora ići, siguran sam; ili, bar, do nekog većeg vodotoka koji ide do Đola. Imaš li želju da se vratiš u svoje selo?"
     Ona klimnu glavom. "A ti, hoćeš li sa mnom, Severijane?"
     Setih se Dorkas, setih se kako me je molila da siđem sa njom do Đola da tražimo jednog starca i jednu kuću zahvaćenu propadanjem. "Hoću, ako mogu", rekoh joj. "Ne verujem da ću moći da ostanem."
     "Onda ću možda otići iz sela kad i ti, ali bih ipak volela da, pre svega ostalog, opet vidim Liti. Poljubiću svog oca i sve svoje rođake kad stignem, a na odlasku ću ih verovatno ubadati nožem. Ali ipak, moram ga opet videti."
     "Razumem."
     "Nadala sam se da ćeš razumeti. Guni je rekla da si čovek takve vrste - čovek koji razume mnogo štošta."
     Dok je govorila, osmatrao sam stazu. Sad joj pokretom pokazah da ćuti; ostadosmo u tišini tokom možda stotinu dahova. Sveži vetar uskomeša krošnje; ptice se oglasiše tu i tamo, iako je većina ranije odletela ka severu. Potok se, sam za sebe, tiho smejao.
     "Pa šta je?" šapnu Burgundofara konačno.
     "Neko je otrčao ispred nas. Vidiš njegove tragove? Dečak, rekao bih. Možda se posle vratio da nas gleda, ili je otišao po druge."
     "Mora biti da mnogo ljudi koristi ovaj puteljak."
     Čučnuo sam pored otiska stopala da joj objasnim. "Jutros, kad smo dolazili, on je bio tu negde. Vidiš kako je tamna boja njegovog otiska? Prešao je preko poljana, kao i mi, pa su mu stopala bila vlažna od rose. To će uskoro biti suvo. Stopala su mu malena za muškarca, ali trči dugim koracima - to je dečak koji je na domaku da postane odrastao čovek."
     "Mudrica si ti. Guni je i rekla da jesi. Ja ovo ne bih zapazila."
     "O lađama znaš hiljadu puta više nego ja, iako sam proveo izvesno vreme na lađama obe vrste. Bio sam neko vreme jahač u izviđačkom odredu. Ovakve stvari smo radili."
     "Možda bi trebalo da krenemo na suprotnu stranu."
     Odmahnuo sam glavom. "To je narod radi čijeg spasenja sam došao. Neću ih spasti bežanjem od njih."
     Produžismo stazom, a Burgundofara reče: "Nismo ništa rđavo učinili."
     "Misliš, ništa njima poznato. Svako je učinio nešto rđavo, a ja stotinu rđavih stvari; ma, deset hiljada."
     Pošto je u šumi vladala takva tišina i pošto nikakav dim nisam namirisao, pretpostavio sam da je to mesto do koga je dečko otrčao udaljeno bar jednu ligu. Jedan oštar zaokret staze - i pred nama je bilo tiho seoce sačinjeno od desetak koliba.
     "A da samo prođemo?" reče Burgundofara. "Ovi sigurno spavaju."
     "Budni su oni", rekoh joj. "Gledaju nas kroz vrata, ali stoje izmaknuti daleko unazad da ne bismo mi njih videli."
     "Dobar vid imaš."
     "Nemam. Ali znam nešto o seljacima, a dečko je stigao ovde pre nas. Ako samo prođemo, može nam se desiti da dobijemo vile u leđa."
     Počeh gledati od kolibe do kolibe i rekoh pojačanim glasom: "Narode ovog sela! Mi smo bezazleni putnici. Nemamo para. Tražimo samo da idemo vašom stazom."
     U tišini kao da se začu neki tihi pokret. Pođoh napred i pokretom pokazah Burgundofari da me prati.
     Iz jednih vrata iziđe čovek od oko pedeset godina; brada mu je bila smeđa, prošarana sedim pramenovima. Nosio je motku.
     "Hetman si ovog sela", rekoh. "Mi ti se zahvaljujemo na gostoprimstvu. Kao što sam vam rekao, dolazimo s mirom."
     Piljio je u mene, podsećajući me na jednog zidara koga sam svojevremeno sreo. "Herena kaže da ste došli iz broda koji je pao s neba."
     "Zašto je važno odakle smo došli? Mirni smo putnici. Ne tražimo ništa više osim da nas pustite da prođemo."
     "Važno je meni. Herena mi je kćer. Ako laže, ja to moram znati."
     Rekoh Burgundofari: "Vidiš, ne znam sve." Ona se osmehnu, iako je, to sam video, bila uplašena.
     "Hetmane, ako veruješ rečima nekog neznanca, a ne veruješ sopstvenoj kćeri, onda si budala." Do tad je devojka, malo po malo, prišla tako blizu vratima, da sam video njene oči. "Izađi, Herena", rekoh. "Nećemo ti ništa."
     Iskoračila je napolje: visoka petnaestogodišnja devojka sa dugačkom, smeđom kosom i jednom sasušenom rukom, ne dužom nego kod bebe.
     "Zašto si nas uhodila, Herena?"
     Progovorila je, ali ja nisam uspevao da je čujem.
     "Nije uhodila", reče njen otac. "Skupljala je orahe. To je dobra devojka."
     Dešava se retko, ali se ipak dešava, da čovek pogleda nešto što je desetinama puta gledao i sagleda to na novi način. Kad sam ja, zlovoljna Tekla, nameštala štafelaj pokraj kakvog vodopada, nastavnik mi je uvek govorio da treba da sagledam vodopad "kao nov"; nikad nisam razumela šta je time hteo da kaže, a uskoro sam ubedila sebe da mu to nije ni značilo ništa. A sad sam sagledala Hereninu sparušenu ruku ne kao trajni deformitet (ranije sam te stvari uvek sagledavala tako), nego kao grešku koju treba, pomoću nekoliko poteza četkice, ispraviti.
     Burgundofara započe: "Pa, mora biti da nije lako..." Videći da bi mogla nekoga uvrediti, ona završi: "...izlaziti tako rano."
     Rekoh: "Popraviću ruku tvoje kćeri, ako želiš."
     Hetman zausti da nešto kaže, onda ipak zatvori usta. Na njegovom licu kao da se ništa nije promenilo, ali, ipak, tamo je sad bio strah.
     "Želiš?" upitah.
     "Da, da, naravno."
     Pritiskale su me njegove oči i neviđeni pogledi svih ostalih seljana. Rekoh: "Ona mora sa mnom. Nećemo daleko i nećemo dugo."
     Klimnuo je glavom polako. "Herena, moraš poći sa gospodinom." (Odjednom sam shvatio koliko bogataški ova odeća koju sam iz svog luksuznog brodskog stana poneo mora izgledati ovim ljudima.) "Budi dobra devojka i pamti da ćemo te tvoja majka i ja uvek..." Okrenuo nam je leđa.
     Pošla je ispred mene natrag istom stazom dok selo ne iziđe iz našeg vidika. Mesto gde joj se zakržljala ruka spajala s ramenom bilo je skriveno ispod dronjave haljine. Rekoh joj da je svuče, što ona, prevlačeći haljinu preko glave, i učini.
     Bio sam svestan lišća, grimiznog i zlatnog, i smeđe, ali ružičastim prošarane boje njene kože, kao što bih bio svestan draguljskih boja nekog mikrokosmosa u koji bih mogao zavirivati kroz kakav maleni otvor. Pesma ptica i muzika vode bili su daleki i slatki kao cilikanje nekog orkestriona u dvorištu koje bi se nalazilo daleko u dubini.
     Dodirnuo sam Herenino rame, a stvarnost sama postala je glina koju treba izgladiti i izdužiti. Pomoću jednog ili dva prelaska rukom izvajao sam Hereni novu ruku, koja je bila prava ogledalska slika druge. Suza koja mi pade na ruke dok sam radio činila mi se toliko vrela da bi mi mogla kožu opeći; devojka je drhtala.
     "Završio sam", rekoh. "Obuci haljinu." Bio sam opet u onom mikrokosmosu i opet mi se činilo da je to ceo svet.
     Okrenula se da me pogleda u lice. "Volim te, gospodaru moj", reče ona i odmah potom kleknu i poljubi vrh moje čizme.
     Zapitah: "Mogu li videti tvoje šake?" Meni samom više nije bilo moguće da poverujem da sam stvarno učinio to što sam učinio.
     Ispružila je ruke ka meni. "Sad ću biti odvedena da budem robinja, daleko odavde. Nije me briga. Ne, neće me odvesti... idem u planine, sakriću se."
     Gledao sam njene šake, koje su mi izgledale u svim pojedinostima savršene, čak i kad sam pritisnuo jednu uz drugu. Malo ko ima šake sasvim iste veličine, jer ona koju više koristiš obično bude veća; njene su šake, međutim, bile jednake. Promrmljao sam: "Ko će te odvesti, Herena? Da li vaše selo napadaju kultisti?"
     "Poreznici, da."
     "Samo zato što sad imaš dve zdrave ruke?"
     "Zato što mi sad ništa ne fali." Zaćutala je, zaprepašćena tom novom mogućnošću. "Ne fali mi ništa, je li tako?"
     Nije bilo vreme za filozofiju. "Ne, savršena si... vrlo privlačna mlada žena."
     "Onda će me oni odvesti. Je li tebi dobro?"
     "Samo me je uhvatila neka malešna slabost. Biće mi bolje za koji trenutak." Obrisah čelo rubom ogrtača, kao što sam radio kad sam mučitelj bio.
     "Ne izgledaš kao da ti je dobro."
     "Tvoju ruku su popravile, većim delom, energije Urta, rekao bih. Ali morale su prolaziti kroz mene. Valjda su sa sobom odnele i nešto moje energije."
     "Znaš moje ime, gospodaru. A kakvo je tvoje?"
     "Severijan."
     "Dobaviću hranu za tebe u kući moga oca, lorde Severijane. Ima je još."
     Dunu vetar i zavitla lišće blistavih boja oko naših lica dok smo se vraćali.