30. CERIKS

     Iz Gurgustija kad smo kretali našlo se mnogo meštana voljnih da pođu s nama; to su hteli i neki iz Vicija. Zabranio sam im to, jer nisam želeo da budem nošen unaokolo kao relikvija.
     U početku su se bunili, ali kad su videli da sam nepopustljiv, zadovoljili su se dugim (i često ponavljanim) govorima zahvalnosti i davanjem poklona: meni dadoše jedan upleten štap, plod besomučno žurnog rada dvojice najboljih drvodelja u tom selu; Burgundofari jedan šal ispleten vunom u raznim bojama, koji je morao biti najskupoceniji ženski odevni predmet u celom selu; za nas oboje košaru punu hrane. Hranu smo pojeli uz put, a košaru bacili u potok; ali smo druge dve stvari zadržali, jer se meni taj štap dopao kao ispomoć u hodanju, dok je šal oduševio Burgundofaru zato što je ublažio mušku strogost njene ravne grudne odeće. U suton, tik pre zatvaranja kapija, uđosmo u gradić Os.
     Tu se potok, uz koji smo išli, ulivao u Đol i tu su se na dokovima nalazile privezane lađe - ksebeci, karake i feluke. Raspitivali smo se za njihove kapetane, ali oni su bili svi otišli na obalu, zarad posla ili zadovoljstva, a zlovoljni stražari ostavljeni da čuvaju ta plovila uverili su nas da ćemo se morati vratiti ujutru. Jedan nam preporuči "Alaski kotlić"; uputili smo se tamo, ali smo uz put naišli na jednog čoveka odevenog u tirsko purpurnu i zelenu odeću, koji je, stojeći na nekakvom izvrnutom buretu, govorio masi od stotinak slušalaca:
     "...zakopano blago! Sve skriveno - otkrijem! Ako su u žbunu tri ptice, treća možda ne zna za prvu, ali ja znam. Ima jedan prsten - evo sad, dok govorim - ispod jastuka našeg vladara, našeg mudrog, natčulnog... Hvala ti, dobra ženo. Šta želiš znati? Ja to znam, dakako, ali dozvoli da to i ovi dobri ljudi čuju. A onda ću ja otkriti odgovor."
     Jedna debela varošanka bila mu je uručila nekoliko aesa. Burgundofara reče: "Hajde. Ja bih da sednem i nešto pojedem."
     "Čekaj", rekoh joj.
     Ostao sam delimično zbog toga što me je brbljanje ovog propovednika-šarlatana podsetilo na doktora Talosa, ali većim delom zato što je nešto u njegovim očima podsećalo na Abundancijusa. Međutim, postojalo je i nešto osnovnije od obe te stvari, mada nisam siguran da to mogu objasniti. Osetio sam da je ovaj neznanac putovao kao i ja; da smo obojica odlazili daleko i vratili se, na neki način na koji čak ni Burgundofara nije putovala; i da, iako to nisu bili odlasci do istog mesta niti povraci sa istim dobitkom, obojica poznajemo drumove vrlo čudne.
     Gojazna varošanka nešto promrmlja, a propovenik oglasi: "Ona moli da joj se kaže da li će njen muž naći novi plac za parno kupatilo i da li će mu taj poslovni poduhvat uspeti."
     On žestokim pokretom diže ruke iznad glave, stežući svoj dugački čarobnjački štap. Oči su mu ostale otvorene, ali ih je prevrnuo nagore, toliko da su se beonjače videle kao belanca dva kuvana jajeta. Osmehnuo sam se, očekujući da se gomila nasmeje; ali bilo je nečeg užasnog u toj slepoj, prizivajućoj prilici i niko se ne nasmeja. Čuli smo pljuskanje reke; i uzdahe večernjeg povetarca smo čuli, iako je duvao tako blago da ni moju kosu nije mogao pomaći.
     Odjednom njegove ruke padoše, a nagle crne oči pojaviše se na svojim mestima. "Oba odgovora su potvrdna. Novo parno kupatilo stajaće ni pola lige daleko od mesta gde smo sad."
     "E, ovo je lako", šapnu Burgundofara. "Cela varoš nama ni ligu u prečniku."
     "A vi ćete od tog kupatila zarađivati više nego što ste od starog ikada zarađivali", obeća nadriprorok. "Ali sada, moji dragi prijatelji, želim da vam kažem još nešto. Vi mislite da sam predskazanja govorio za pare koje mi je ova dobra žena dala." On je aese bio zadržao u šaci. Sad ih baci, kao tamni stubić, u smračujuće nebo. "E, pogrešili ste, prijatelji moji! Evo!"
     Hitnuo je novčiće gomili, i to, rekao bih, mnogo više nego što je od nje dobio. Nastade divlji grabež.
     Rekoh: "Dobro, hajemo."
     Burgundofara odmahnu glavom. "Hoću da slušam ovo."
     "Vremena su rđava, prijatelji! Vi ste gladni čuda. Taumaturgijskih izlečenja i jabuka sa borova! Pa, evo, danas po podne sam čuo da je neki nadriiscelitelj išao kroz sela duž Fluminisa i da je krenuo ovamo." Njegove oči se usmeriše u moje. "Znam da je on sada ovde. Izazivam ga da stupi napred. Održaćemo takmičenje za vas, prijatelji - oprobavanje magija! Dolazi, drugar. Hodi Ceriksu!"
     Gomila se pokretala, mrmljala. Ja se osmehnuh, odmahujući glavom.
     "Ti, dobri moj čoveče." Upro je prst ka meni. "Znaš li ti kako izgleda kad vežbaš svoju volju toliko da ona postane, na kraju, kao gvozdena poluga? Kako je kad goniš svoj duh ispred sebe kao roba? Kad trud truduješ neprestano radi nekog cilja koji može i ne doći nikad, radi neke nagrade koja je tako daleka da se čini da neće nikad doći?"
     Odmahnuo sam glavom.
     "Odgovori! Da te čuju!"
     "Ne", rekoh. "Ja te stvari nisam radio."
     "A ipak, one su ono što se raditi mora ako neko hoće da dograbi žezlo Inkreatorovo!"
     Rekoh: "Ne znam ništa o grabljenju tog žezla. Istinu da kažem, siguran sam da se to ne može uraditi. Ako ti je želja da budeš kao Inkreator, postavljam pitanje: možeš li to postići radeći onako kako Inkreator ne radi."
     Dohvatio sam Burgundofaru za ruku i povukao je odatle. I tek što prođosmo kroz jednu bočnu uličicu, taj štap što ga u Gurgustijima dobih puče uz jak zvuk. Odbacih onu polovinu koja mi je ostala u ruci u ulični kanal za slivanje prljave vode; nastavismo uzbrdicom koja je vodila od zidane obale do "Alaskog kotlića".
     Ta krčma je izgledala pristojno; primetio sam da ljudi okupljeni u sali ne samo što piju nego, činilo se, isto toliko i jedu, a to je uvek dobar znak. Kad se krčmar nagnuo preko šanka da razgovara sa nama, zapitah ga može li nam dati večeru i mirnu sobu.
     "Mogu, svakako, gospodine. Ne onakvu kakva bi vašem ugledu dolikovala, gospodine, ali takvu da u Osu boljih nema."
     Izvukoh jedan od Idasinih hrisosa. On ga uze, zagleda se na trenutak u njega kao da je iznenađen, pa reče: "Naravno, sire. Da, naravno. Vidite me ujutro, gospodine, tad ću imati da vam vratim kusur. Možda biste voleli da vam se večera donese u sobu?"
     Odmahnuo sam glavom.
     "Onda, jedan sto. Vi ćete hteti da budete daleko od vrata, od šanka i od kuhinje, to razumem. Eno, tamo, sire - onaj sto sa čaršavom. Da li bi vam odgovarao?"
     Rekoh da bi.
     "Imamo svakovrsne slatkovodne ribe, gospodine. I to sveže, tek uhvaćene. Naša alaska čorba baš je na glasu. Losos i riba list; obe dimljene, ili usoljene. Divljač, goveđe, teleće, jagnjeće, živinsko?..."
     Rekoh: "Čuo sam da je do hrane teško doći u ovom delu sveta."
     Načinio je zabrinut izraz lica. "Neuspele žetve. Da, gospodine moj. Ova je bila treća uzastopna. Hleb jako skup - ne skup za vas, gospodine, ali za sirotinju je skup. Mnogo je sirotinjske dece koja će večeras gladna u krevet, zato budimo zahvalni što mi ne moramo tako."
     Burgundofara zapita: "Svežeg lososa nemate?"
     "Samo u proleće, bojim se. Oni tad putuju, gospođo. U drugo doba mogu se samo u moru uloviti, ali ne mogu se ovako daleko uzvodno dovesti, a da se ne pokvare."
     "Onda, usoljenog lososa."
     "Dopašće vam se, gospo - usoljavan je u našoj sopstvenoj kuhinji, nema ni tri meseca od tad. Ne brinite se za hleb, voće i tako dalje. Sve ćemo to mi doneti, a vi onda birajte. Imamo i banane sa severa, mada su, zbog pobune, skupe. Vino crno ili belo?"
     "Crno, rekla bih ja. Preporučujete li ga?"
     "Ja preporučujem sva naša vina, gospo. Ne dopuštam da u mom podrumu bude ijedno bure koje ne mogu preporučiti."
     "Onda, crno."
     "Vrlo dobro, gospo. A za vas, sire?"
     Jedan trenutak pre toga rekao bih mu da nisam gladan. Sad videh da mi pri samom pominjanju hrane ide voda na usta; bilo mi je nemoguće da odlučim šta najviše želim.
     "Fazana, gospodine? Imamo jednog finog u letnjikovcu."
     "U redu. Ali vino neću. Mate čaj. Imate li ga?"
     "Naravno, gospodine."
     "Pa, to ću piti. Odavno ga nisam okusio."
     "On bi morao biti odmah spreman, gospodine. Da li će vam biti potrebno išta više?"
     "Samo to da sutra bude rani doručak; idemo na kej da obezbedimo prevoz do Nesusa. Tad ću očekivati da dobijem kusur."
     "Imaću ga za vas, gospodine, a i dobar, vreo doručak ujutro. Kobasice, gospodine. I šunku i..."
     Klimnuo sam glavom i pokazao mu, pokretom ruke, da se udalji.
     Kad je otišao, Burgundofara upita: "Što nisi hteo da jedemo u našoj sobi? Bilo bi toliko lepše."
     "Zato što se nadam da nešto saznam. A i zato što ne želim da budem sam pa da moram da razmišljam."
     "Pa bila bih ja tamo."
     "Da, ali bolje je kad ima više ljudi."
     "Šta..."
     Pokretom ruke joj pokazah da ćuti. Jedan sredovečni čovek, koji je dotad jeo sam, ustade i baci poslednju kost na svoj drveni tanjir. Onda ponese čašu ka našem stolu. "Hadelin se zovem", reče. "Kapetan 'Alsione'."
     Klimnuo sam glavom. "Sedite, kapetane. Šta možemo učiniti za vas?"
     "Čuo sam šta pričate Kirinu. Rekoste da vam treba prevoz niz reku. Ima jeftinijih, ima nekih gde su kabine bolje. Mislim, prostranije i ukrašenije; čistije od mojih ne postoje. A nema ni lađe brže od moje 'Alsione', ako ne računamo patrolne; mi isplovljavamo sutra ujutro."
     Zapitah ga koliko bi mu trebalo do Nesusa, a Burgundofara ubaci: "A do mora?"
     "U Nesus bi trebalo da stignemo jedan dan posle polaska, mada to zavisi od vetra i vremenskih prilika. Vetar je pretežno lak i povoljan u ovo doba godine, ali ako naiđe neka rana oluja, moraćemo se privezati negde."
     Klimnuh glavom. "Svakako."
     "Bez oluje stižemo, znači, preksutra, otprilike u vreme vespera ili malo ranije. Iskrcaću vas gde god želite, pre karavanseraja. Onda ćemo biti vezani dva dana zbog istovara i utovara, a posle toga nastavljamo nizvodno. Od Nesusa do delte to obično potraje četrnaest dana, ili malo manje."
     "Moraćemo videti tvoj brod pre nego što ponudu prihvatimo."
     "Nećete naći ništa zbog čega bih se postideo, sire. Razlog što sam došao da s vama pričam jeste taj što polazimo rano i što imamo brzinu ako vam je brzina potrebna. Normalnim redom stvari mi bismo isplovili pre vašeg silaska do luke. Ali ako ste vi i ona voljni da se sretnemo ovde ujutro čim se Sunce pokaže, ješćemo nešto malo i sići ćemo zajedno."
     "Ostaćete u ovoj krčmi večeras, kapetane?"
     "Jest, gospodine. Ostajem na obali kad mogu. Većina nas tako. Ma, i sutra navečer ćemo mi biti u nekom pristaništu, ako takva bude volja Pankreatorova."
     Dođe konobar sa našom večerom, a krčmar uspe da privuče Hadelinovu pažnju čak s drugog kraja sale. "Izvinite, gospodine", reče Hadelin. "Kirin nešto hoće, a vi i ona ćete hteti da jedete. Vidimo se, evo, baš ovde, ujutro."
     "Mi ćemo biti ovde", obećah.
     "Losos je divan", reče mi Burgundofara jedući. "Mi nosimo u lađama usoljenu ribu za ona vremena kad ništa ne ulovimo, ali ovo je bolje. Nisam znala koliko mi je to nedostajalo."
     Rekoh da mi je drago što joj se večera sviđa.
     "I tako, biću opet na lađi. Misliš li da je ovo dobar kapetan? Kladim se da je demon prema svojoj posadi."
     Pokretom joj opet pokazah da ćuti. Hadelin se vraćao.
     Kad je opet izvukao stolicu, ona reče: "Da li biste probali od mog vina, kapetane? Doneli mi celu bocu."
     "Pola čaše, društva radi." Bacio je pogled preko ramena, a onda se okrenuo ka nama; jedan ugao njegovih usana bio je podignut za debljinu tri vlasi kose. "Kirin me je upravo upozorio da te se čuvam. Kaže, dao si mu hrisos kakav on nikada ranije nije video."
     "Pa, može da ga vrati, ako hoće. Želiš li ti da vidiš jedan naš novčić?"
     "Brodar sam; mi viđamo pare iz drugih država. Nađe se i pokoja parica iz grobova. Ima grobova o-ho-ho gore u planinama, a?"
     "Pojma nemam." Dodao sam mu, preko stola, jedan hrisos.
     Razgledao ga je, zagrizao i vratio mi ga. "Jeste zlato, jeste. Ovaj liči pomalo na tebe, samo što je zadobio neku malecnu posekotinu. Pretpostavljam da to nisi primetio."
     "Nisam", rekoh. "Nije mi uopšte palo na pamet."
     Hadelin klimnu glavom i odgurnu stolicu nazad. "Čovek se ne brije popreko. Vidimo se ujutro, gospodine, gospođo."
     Kad smo se popeli na sprat i ušli u našu sobu, okačio sam ogrtač i košulju na drvene klinove čiviluka, a onda sam počeo da perem ruke i lice u toploj vodi koju su poslužitelji ove krčme doneli; tad Burgundofara reče: "On ga je prelomio, a?"
     Znao sam na šta misli, pa sam klimnuo glavom.
     "Trebalo je da mu iziđeš na nadmetanje."
     "Nisam čarobnjak", rekoh joj, "ali se jesam jednom upustio u dvoboj čarobnjaštvom. I umalo da me ubiju."
     "Udesio si da ruka one cure izgleda dobro."
     "To nije bila magija. Ja sam..."
     Napolju se prolomi zvuk trube, i to one uvijene kao što su neke školjke uvijene. Zatim se začu zbrkana galama mnogih glasova. Odoh do prozora i pogledah napolje. Naša je soba bila na spratu i ta visina mi je omogućila da lako gledam preko glava ljudi do središta gomile; tamo je onaj šarlatan stajao pored drvene ploče, od one vrste na kojoj se nose mrtvački kovčezi; ploču su na svojim ramenima nosila osmorica ljudi. Na tren me je obuzela, i protiv moje volje, pomisao da je Burgundofara, pominjući ga, zapravo dozvala tog nadriproroka.
     Videći me na prozoru, on dunu još jednom u savijenu trubu, pokaza prstom da bi skrenuo pažnju svih na mene i kad se svi zablenuše, povika: "Digni ovog čoveka iz mrtvih, drugar! Ako ti ne možeš, ja ću. Moćni Ceriks će postići da mrtvi još jednom prohodaju Urtom!" Pokazao je rukom ka mrtvom telu koje je ležalo u grotesknom položaju oborenog kipa, još zahvaćeno rigor mortisom.
     Doviknuh: "Smatraš da sam ti takmac, moćni Cerikse, ali ja takve želje nemam. Mi smo samo na proputovanju kroz Os, a krenuli smo na more. Odlazimo sutra." Zatvorio sam drvene kapke i namestio rezu preko njih.
     "On ga je polomio", reče Burgundofara. Bila se skinula i sada je čučala, naga, pokraj lavora sa vodom.
     "Da", rekoh.
     Očekivao sam da će me opet prekorevati, ali ona samo reče: "Mi ćemo se njega otarasiti čim zaplovimo. Da li bi me ti želeo noćas?"
     "Možda nešto kasnije. Želim da razmislim." Obrisao sam vodu sa sebe i ušao u našu postelju.
     "E, pa, kad bude to kasnije, moraćeš da me probudiš", reče ona. "Od onolikog vina mi se prispavalo." Glas Ceriksov dopirao je kroz žaluzine, podignut u neku avetinjsku napevku.
     "I hoću", rekoh joj dok je glatko ulazila pod ćebad, uz mene.
     San je upravo sklapao moje oči; tad mrtvačeva sekira grunu u vrata, ona se otvoriše i on krutim koracima uđe u sobu.