33. NA "ALSIONI"

     Ksebek je "Alsiona" bila, brod koji leži nisko na vodi, a ima uzan struk. Prednja katarka "Alsionina" nosila je jedno ogromno latinsko jedro, trougaono, glavna katarka imala je tri četvrtasta jedra koja su se mogla spustiti na samu palubu i tu namotati i uvezati, a krmena katarka je imala jedno sošno jedro i iznad toga jedno četvrtasto. Donja greda sošnog jedra bila je produžena motkom za zastavu, tako da je u svečanim prilikama (a Hadelin je, očito, smatrao da je naš polazak svečana prilika) bilo moguće razviti jednu zastavu, previše kitnjastu, iznad vode. Zastave sličnog izgleda, koje, koliko sam znao, nisu predstavljale nijednu od nacija na Urtu, lepršale su i na vrhovima sve tri katarke.
     Uistinu, postoji nešto neodoljivo praznično u činu isplovljavanja ako se događa danju i po lepom vremenu. Imao sam utisak da ćemo svakog trena isploviti, a moje srce je iz trenutka u trenutak bilo sve vedrije. Ali imao sam i osećaj da nije u redu biti sada srećan, već da bi trebalo da budem sav jadan i iscrpljen, kakav sam uistinu i bio dok sam stajao nad telom jadnog Zame, a i neko vreme posle toga. Ipak, nisam mogao tako nastaviti. Navukoh kapuljaču ogrtača kao nekad onog esnafskog, u doba kad sam, osmehnut, grabio krupnim koracima po Zidanoj obali u izgnanstvo; ovaj sadašnji ogrtač (koji sam uzeo iz svog stana u Cadkilinoj lađi jednog jutra koje mi je sad izgledalo daleko kao prva zora Urta) bio je, čistom slučajnošću, takođe fuliginske boje i osmehnuh se još jednom pri pomisli da se ulica Obalska pruža duž iste ove reke i da voda koja sad pljuska po bokovima ove lađe mora uskoro zapljusnuti i mrki kamen kojim je Obalska ozidana.
     Bojeći se da bi se Burgundofara mogla vratiti, ili da bi neki mornar mogao nazreti moje lice, popeh se uz nekoliko stepenika na zadnju palubu i videh da smo, tokom tog vremena koje sam proveo sam sa svojim mislima, isplovili. Os je već bio daleko iza nas; štaviše, ne bi se ni video da atmosfera nije bila bistra kao hijalit. Bedne ulice i opaki narod Osa bili su mi već dobro poznati; ali zahvaljujući iskričavom jutarnjem vazduhu, posrnuli tvrđavski zid oko grada i ruševne gradske kule dobiše izgled onog začaranog grada koji sam našao u Teklinoj smeđoj knjižici. Tu priču sam pamtio, naravno, kao što i sve ostalo pamtim; počeh je sad pričati samome sebi, naginjući se preko ograde i šapćući te reči, dok je grad polako bledeo pred mojim pogledom; uspavljivalo me je blago njihanje našeg broda, koji se, pod povetarcem zaista najblažim, povijao samo malo.

     PRIČA O GRADU U KOME SU ZABORAVILI FAUNU

     U davnim danima, kad je plug bio nov, pođoše devetorica ljudi na put uz jednu reku, tražeći mesto gde bi osnovali novi grad. Posle mnogo dana mukotrpnog veslanja kroz puku divljinu, nabasaše na mesto gde je neka baba napravila kolibu od štapova i zasadila bašticu.
     Tu su izvukli svoj čamac na obalu, jer su zalihe, koje su sa sobom poneli, bile već potrošene, zbog čega su već mnogo dana jeli samo poneku rečnu ribu kad im je polazilo za rukom da je uhvate i pili samo rečnu vodu. Ta baba, koja se zvala Fauna, dade njima medovine i zrelih lubenica, pasulja belog, crnog i crvenog, šargarepa i repe, krastavaca debelih kao tvoja ruka, jabuka, trešanja i kajsija.
     Tu noć su ispred njene vatre prespavali, a ujutro, dok su šetali preko te zemlje jedući njeno grožđe i jagode njene, videše da tu imaju sve što je potrebno za izgradnju velikog grada: kamen se mogao donositi sa planina na splavovima od balvana, dobre vode je bilo koliko hoćeš, a zemlja plodna toliko da iz svake semenke izvuče po jedno zeleno rađanje.
     Onda oni zbor zboriše šta im valja činiti. Neki počeše govoriti da treba tu babu ubiti. Drugi, milosrdniji, da je treba samo oterati. Treći opet predložiše da babu prevare na ovaj ili onaj način.
     Ali njihov vođa je pobožan čovek bio, pa ovako prozbori: "Ako ijednu od tih zlih stvari učinimo, možete biti sigurni da Inkreator neće dozvoliti da to tek tako, neprimećeno, prođe, jer ona je nama poželela dobrodošlicu i dala nam sve što ima osim svoje zemlje. Ponudimo joj novac za zemlju. Može biti da će ona pristati, ne znajući koliko vredi to što je njeno."
     Zato izglačaše svaki mesingani i bakarni novčić svoj, staviše ih sve u jednu kesu i ponudiše ih starici. Međutim, baba odbi, jer joj njen dom drag bejaše.
     "Da je vežemo i strpamo u jedno od tih njenih buradi", rekoše neki. "Onda samo ćušnemo bure u maticu reke i gotovo, babe smo se otarasili; i kome će, onda, od nas ostati njena krv na rukama?"
     Njihov vođa odmahnu glavom. "Sigurno bi njen duh pohodio našu novu varoš", reče im on. Zato staviše i svoje srebro u kesu para i ponudiše opet; ali baba odbi kao i pre.
     "Matora je", reče jedan, "pa će, tokom prirodnim, sigurno uskoro umreti. Ostaću ja ovde da se brinem za nju, a vi se vratite svojim porodicama. A kad bude mrtva, vratiću se i doneću tu vest."
     Na ovo njihov vođa isto odmahnu glavom, jer vide ubistvo u govornikovim očima; najzad staviše i zlatne dukate svoje (a nisu ih imali mnogo) u kesu gde im je već sav ostali novac bio, pa ponudiše sve to babi. Ali ona, koja je svoj dom volela, odbi kao i pre.
     Onda njihov vođ reče: "Reci nam šta ćeš primiti u zamenu za ovo mesto. Jer, ja te upozoravam, mi ćemo ga uzeti načinom ovakvim ili onakvim, a ja ne mogu još dugo da suzdržavam ove ostale."
     To kad je čula, starica se dala u razmišljanje dugo i veliko; pa najzad reče ovako: "Kad budete svoj grad gradili, morate usred njega baštu napraviti, sa drvećem, cvećem i voćem, ali i sa ubogim biljkama takođe. A usred bašte morate kip da podignete koji će mene prikazivati i od skupocenih tvari načinjen biti."
     Na ovo pristadoše spremno, a kad se vratiše sa svojim ženama i decom svojom, babu više nigde ne videše. Uzeše drvo iz njene kolibe, njenih golubarnika i njenog zečarnika i sve to založiše na svoje vatrice; počeše zidati svoj grad, gosteći se obilato onim što je kod nje rodilo. Ali usred sredine grada ostaviše, kao što su se i zakleli, jednu baštu; ne veliku, ali oni obećaše da će je kasnije povećavati. U samoj sredini bašte podigoše kip od obojenog drveta.
     Prošle su godine; boja se oljuštila, a drvo je ispucalo. Korov je nađikao u lejama cveća, iako se uvek našlo i po nekoliko starih žena koje su to čupale, a zasađivale nevenje i trandavilje i sipale mrvice za golubove koji su čučali na plećima drvene figure.
     Grad je samome sebi dao ime veličanstveno, izrasle su mu i kule zidom spojene, iako je zid bio malen, tek toliki da spreči ulazak prosjaka, a stražarnice na kulama tako prazne da su se u njima sove gnezdile. To veličajno ime nisu izgovarali ni putnici namernici, a ni zemljodelci, nego su prvi imali za taj grad ime Pestis, a drugi Urbis. Ipak se mnogo trgovaca i stranaca tu naselilo, pa je grad rastao sve dok nije stigao planinama do peta; zemljodelci su svoje njive i livade prodavali i bogatili se.
     Najposle jedan trgovac otkupi i tu korovom zaraslu bašticu u sredini Stare četvrti i sazida, preko njenih cvetnih leja, lučka skladišta i neke prodavnice. Spalio je kvrgava stara stabla jabuka i duda u svojim kaminima, jer drvo je bilo skupo; a kad je u vatru bacao i drvenu ženu, mravi su bežali iz nje, padali na žar i tu se rasprskavali.
     Običaj je vladao da kad žetva bude slaba, gradski oci uzmu sve žito koje se može naći i prodaju svakome po malo, po onoj istoj ceni kakva je važila prethodne godine; dođe, međutim, i godina u kojoj žetva propade sasvim. Tad trgovci odlučno zapitaše s kojim pravom gradski oci to čine; jer trgovcima je želja bila da prodaju preostalo žito po najvećoj ceni koju bi za njega mogli dobiti.
     Videći šta trgovci rade, i gradska sirotinja, mnogobrojna, zatraži nešto, i to da hleba bude, ali da opština plati. Onda se gradski oci prisetiše da su ih njihovi očevi učili jednome imenu pod kojim su uspevali da tim gradom upravljaju; samo sad niko ne uzmogne da to ime preko svog jezika prebaci. Posle toga bilo je mnogo borbi i mnogo požara - ali hleba ne - i mnogi građani, pre nego što se poslednji požar ugasio, odoše odatle da traže bobice i love zečeve.
     U ruševinama sada leži taj grad, sve njegove kule su pale; ali priča se da je ostala jedna baba i da je u središtu napravila sebi, među palim zidovima, nekakvu baštu.

     Dok sam izmrmljao sve te reči koje ovde upravo zapisah, Os je već gotovo sasvim nestao sa vidika; ali ja sam ostao na istom mestu, oslonjen na ogradu male, stražnje, uzdignute palube, i to blizu središnje zadnje grede. Gledao sam nazad, ka gornjem toku reke, koji se pružao, svetlucajući, ka severu i istoku.
     Ovaj deo Đola, ispod Traksa, ali iznad Nesusa, razlikuje se od onog ispod Nesusa koliko se samo zamisliti može. Iako već nosi tovar mulja sa planina, teče tako brzo da ne uspeva da zagadi svoje korito; pošto je to tako i pošto je stisnut kamenim brdima s obe strane, Đol tu teče pravo kao jarbol i tako nastavlja sledećih stotinu liga.
     Jedra su nas izvukla u sredinu matice, a tamo vode nose brodove tri lige daleko u svakoj smeni vremena; bila su pod takvim uglom pritegnuta, da je krma morala samo malo da zagriza u uskomešanu reku. Gornji svet bio je lep, nasmešen i pun Sunčevog svetla, mada se u najdaljem istoku primećivala crna zakrpa ne veća od mog palca. S vremena na vreme povetarac koji je ispunjavao naša jedra zamirao je, pa su neobične, krute zastave prekidale svoja nelagodna talasanja i padale beživotno uz katarke.
     Bio sam već dugo svestan da dvoje mornara čuče u blizini, ali sam pretpostavio da su na dežurstvu i da čekaju da pomere sošno jedro (naša zadnja katarka bila je provučena kroz taj deo palube) ako zatreba. Kad sam se najzad okrenuo, pomišljajući da odem do pramca, videh da me oboje gledaju i prepoznah ih.
     "Mi te nismo poslušali, gospodine", promrmlja Deklan. "Ali učinili smo ovako zbog toga što te volimo, iz zahvalnosti za naše živote. Molimo te da nam oprostiš." Nije me mogao pogledati u oči.
     Herena klimnu glavom. "Moja ruka je bolno želela da pođe za tobom, gospodine. Ona će za tebe kuvati i prati i metlom čistiti - radiće šta god joj narediš."
     Pošto ne rekoh ništa, ona nastavi: "Jedino se moja stopala bune. Ne mogu da miruju kad ti odeš."
     Deklan reče: "Čuli smo kakvu si zlu kob bacio na Os. Ja ne znam pisati, sire, ali pamtiću, pa ću naći nekog pismenog. Tvoja kletva izrečena protiv tog zlog grada neće biti zaboravljena."
     Sedoh na palubu ispred njih dvoje. "Nije uvek dobro ostaviti svoj rodni kraj."
     Herena ispruži ruku - onu koju sam uobličio za nju - držeći šaku skupljenu kao da drži vodu u dlanu; zatim je izvrte. "Kako može biti dobro naći gospodara Urta pa ga onda opet izgubiti? Osim toga, mene bi uzeli da sam ostala sa majkom. A za tobom ću ići svuda, pa makar neki optimat čekao da se mnome ženi."
     "Da li je za mnom krenuo i tvoj otac? Ili ma ko drugi? Ne možeš ostati uz mene ako mi ne govoriš istinu."
     "Ja tebe, gospodine, ne bih nikad lagala. Ne, niko drugi. Znala bih da jesu."
     "Da li si me zaista pratila, Herena? Ili ste ti i Deklan pojurili ispred nas, baš kao što si ti otrčala ispred nas kad si videla kako se iskrcavamo iz letećeg broda?"
     Deklan reče: "Nije imala nameru da laže, sire. Ona je dobra devojka. Bio je to samo način govora."
     "To mi je poznato. Ali jeste li odjurili ispred mene?"
     Deklan klimnu glavom. "Jesmo, gospodine. Ona mi je rekla da je prethodnog dana ta žena govorila o odlasku u Os. Zato, kad ti nisi hteo da dozvoliš da ma ko od nas pođe sa tobom juče..." Zastao je i protrljao vilicu obraslu kratkom prosedom bradom, razmišljajući o odluci koja je dovela do toga da napusti rodno selo.
     "...Mi smo pošli prvi, gospodine", dovrši Herena jednostavno. "Rekao si da niko sem te žene ne može s tobom i da niko ne sme za tobom. Ali da niko ne sme uopšte u Os, to nisi rekao. Krenuli smo dok su Anian i Sealah pravili štap za tebe."
     "Znači, stigli ste pre nas dvoje. A onda ste pričali sa ljudima, zar ne? Ispričali ste im šta se u vašim selima dogodilo."
     "Nismo nameravali nikakvu štetu da načinimo, gospodine", reče Herena.
     Deklan klimnu glavom. "Ja nisam. To bi trebalo ona da kaže. Nije, zapravo, ona pričala, sve dok nisu počeli da je pitaju. Pričao sam ja, iako sam oduvek sporo upotrebljavao reči. Ali kad o tebi pričam, gospodine, tad nisam spor." Udahnuo je duboko, a onda je iz njega pojurilo: "Dobijao sam batine ranije, gospodine. Dvaput su me tukli skupljači poreza, jednom policija. U onom drugom slučaju sa poreznicima bio sam jedini muškarac u Gurgustijima koji se borio i - ostavili su me misleći da sam mrtav. Ali ako želiš da me kazniš, dovoljno je samo da mi kažeš. Skočiću u vodu ovog trenutka ako mi tako kažeš, iako ne znam plivati."
     Odmahnuo sam glavom. "Nisi nikakvo zlo mislio, Deklane. Zahvaljujući tebi, Ceriks je čuo za mene, pa je jadni Zama morao umreti i drugom smrću, i trećom. Međutim, da li je sve to izišlo na dobro, ili na zlo, ne znam. Sve dok ne stignemo do kraja vremena, ne možemo znati da li je nešto bilo dobro ili zlo; možemo samo da procenjujemo namere onih koji su nešto činili. Kako si znao da ću uzeti ovaj brod?"
     Vetar se pojačavao; Herena steže dugačku haljinu čvršće oko sebe. "Mi smo, gospodine, otišli na spavanje..."
     "U nekoj krčmi?"
     Deklan pročisti grlo. "Ne, gospodine, u jednoj bačvi. Smatrali smo da će nas ona sačuvati od kiše, ako počne. Osim toga, bačva nam je dala mogućnost da ja spavam na otvorenom kraju, a ona u zadnjem, da niko ne bi mogao do stigne do nje a da ne pređe prvo preko mene. Bili su tamo neki ljudi koji nisu hteli da mi tu spavamo, ali kad sam im objasnio šta je i kako je, pustili su nas."
     "On je njih dvojicu tresnuo, da su pali", reče Herena, "ali mislim da ih nije povredio, gospodine. Posle su ustali i pobegli."
     "Onda smo, gospodine, odspavali jedno vreme, a zatim je došao neki dečko i probudio me. On je potrčko, gospodine, u toj gostionici gde ste bili vi, a hteo je da mi kaže da ste tamo odseli i da vas je posluživao i da ste vratili jednog mrtvog čoveka u život. Zato smo ona i ja ustali i pošli uzbrdo, da vidimo. U trpezariji je bilo mnogo sveta, svak je pričao šta je bilo, a neki su nas poznavali zato što smo im već pričali o onom ranije. Eto, recimo, taj potrčko. Častili su nas pivom zato što nismo imali nimalo para, a dobili smo da jedemo i kuvana jaja, koja smo mogli da močimo u so, besplatnu za sve što piju tamo. Onda je ona čula kad je jedan rekao da ćete ti i ta žena otputovati 'Alsionom' sutra."
     Herena klimnu glavom. "Zato smo jutros došli. Naše bure nije bilo daleko od pristaništa, sire, a ja sam Deklana digla čim je svanulo. Kapetan još nije bio stigao, ali je tu bio jedan čovek kome je kapetan poverio da naređuje na brodu, pa kad smo rekli da ćemo raditi ako nas uzme, on je rekao - može, i posle toga smo nosili stvari. Videli smo kako dolazite, gospodine, i šta se na obali desilo; od tad se trudimo da ostajemo blizu tebe."
     Klimnuo sam glavom, ali sad sam gledao ka pramcu. Hadelin i Burgundofara su izišli i stali na prednju uzdignutu palubu. Vetar je natiskivao njenu dronjavu mornarsku odeću oko nje i ja sa čuđenjem uvideh koliko je vitka; sećao sam se Guninog teškog, mišićavog tela.
     Deklan promuklo šapnu: "Ta žena... dole ispod ove palube, gospodine, sa kapetanom..."
     "Znam", rekoh mu. "Legli su oni zajedno i prošle noći, u krčmi. Ja ne polažem nikakvo pravo na nju. Ona je slobodna da čini kako god želi."
     Burgundofara se na trenutak okrenula da pogleda gore, ka jedrima (koja su se sad nadimala kao od trudnoće); nasmejala se nečemu što je kapetan rekao.