35. OPET NESUS

     Kad sam živeo među mučiteljima, često sam gledao kako klijenti dobijaju batine. Nismo ih tukli mi, jer mi smo izvršavali samo one kazne koje su ukazima bile određene, nego su ih tukli oni vojnici koji su ih dovodili k nama i odvodili od nas. Oni iskusniji među klijentima štitili su glave i lica rukama, a trbuhe cevanicama; tad kičma ostaje izložena, ali za zaštitu kičme ne može se, ni u kom slučaju, mnogo učiniti.
     Ispred krčme pokušah, u početku, da se borim; verovatno je da se najgore batinanje dogodilo kad sam izgubio svest. (Tačnije, kad se onesvestila ta marioneta kojom sam upravljao iz daljine.) Kad sam opet postao svestan Urta, udarci su još pljuštali, a ja sam onda pokušao da se zaštitim kao ti zlosretni klijenti.
     Fuzilijeri su me udarali čizmama i, što je još opasnije, kundacima fuzilki, koji su bili gvožđem okovani. Bol je stizao u naletima, ali oni su izgledali udaljeni; bio sam svestan uglavnom udaraca, a svaki pojedini bio je iznenadan, donosio je jak potres i bio neprirodan.
     Najzad je bilo gotovo i oficir mi je naredio da ustanem; počeo sam da srljam, pao sam, ritali su me, opet sam pao. Onda su mi namakli omču od sirove životinjske kože oko vrata i podigli me pomoću nje. Davila me je, ali mi je i pomagala da držim ravnotežu. Usta su mi bila puna krvi; pljuvao sam je iznova i iznova, pitajući se da li je neko rebro probilo pluća.
     Četvorica fuzilijera ležala je na ulici i ja se dosetih da sam jednome bio oteo oružje, ali da tad nisam uspeo da oslobodim onu kočnicu na fuzilki koja bi omogućila pucanje; oko takvih sitnica okreću se naši životi. Tu četvoricu pogledaše neki od njihovih drugara i videše da su trojica mrtva.
     "Ti si ih ubio!" povika oficir na mene.
     Ja pljunuh krv njemu u lice.
     Nije to bio razuman postupak; očekivao sam da ću zbog njega dobiti još batina. Možda je i moglo biti tako, ali oko nas je bilo već stotinak ili više ljudi; gledali su nas pri svetlosti koja je obilato stizala kroz prozore krčme. Počeše da gunđaju i da se komešaju, a i poneki vojnik, učinilo mi se, bio je obuzet sličnim osećanjima; podsetili su me na one stražare u drami doktora Talosa koji su želeli da zaštite Mešijanu, koja je bila Dorkas i majka svih nas.
     Sklepali su nekakva nosila za ranjenog fuzilijera i naterali dvojicu seljaka da ga na tim nosilima ponesu. Za mrtve su bila dovoljna i jedna zaprežna kola puna slame. Ispred kola hodali smo oficir, preostali fuzilijeri i ja; tako smo stigli do keja, a to je bila daljina od nekoliko stotina koraka.
     U jednom trenutku sam pao, a dvojica ljudi pritrčaše iz gomile i podigoše me. Sve dok nisam opet ustao, pretpostavljao sam da su to Deklan i onaj mornar, ili možda Deklan i Hadelin; ali kad sam izgrcao svoje izraze zahvalnosti njima, video sam da su mi sasvim nepoznati. Taj događaj kao da je razbesneo oficira i on zato, kad sam sledeći put pao, opali iz pištolja narodu pred noge da ga upozori da ne prilazi; mene poče ritati i nastavi tako sve dok ne ustadoh uz pomoć omče i fuzilijera koji je omču držao.
     Uz gat je ležala "Alsiona", isto kao kad smo s nje sišli; ali je uz nju bio privezan brodić kakav nikad do tad nisam video, sa katarkom koja je izgledala odveć slaba da bi mogla držati jedro i sa obrtnim topom na prednjoj palubi koja je bila znatno manja od prednje palube lađe "Samru".
     Kad je video taj top i članove posade koji su oko topa stajali, oficir kao da se ohrabrio. Naterao me je da stanem i da se okrenem ka gomili, a onda mi je naložio da pokažem ko su moji sledbenici. Odgovorih mu da nikakve sledbenike nemam i da ne poznajem nikoga od tih ljudi ispred sebe. Tad me on udari pištoljem. Ustajući još jednom, videh Burgundofaru, koja se našla tako blizu da me je mogla dodirnuti. Oficir ponovi svoj zahtev, a ona kliznu u mrak i nestade.
     Možda me je, posle mog ponovljenog odbijanja, opet udario, ali toga se ne sećam; plovio sam iznad obzorja, uzaludno usmeravajući svoju životnost ka polomljenoj prilici koja je ležala opružena tako daleko. Zbog praznine koja se isprečila ništa nisam mogao postići, te zato počeh usredsređivati Urtove energije umesto svojih. Njegove se kosti zaceliše, rane mu zarastoše; ali primetih, ne bez izvesnog obeshrabrenja, da mu je nišanom pištolja sada razderan obraz, onaj isti koji je Agija svojevremeno rasekla svojom gvozdenom kandžom. Bilo je to kao da se jedna stara rana uspela ponovo uspostaviti, ali malo oslabljena.

     Bila je još noć. Glatko drvo nosilo je moju težinu, ali je poigravalo i bacakalo se kao da je privezano za leđa najtrapavijeg od svih destrijera koji su ikad galopirali. Digoh se u sedeći položaj i videh da sam na brodiću i da sam do maločas ležao u barici svoje krvi i svojih izbljuvaka; zglavak jednog mog stopala bio je lancem privezan za klin uboden u palubu. Nadomak mene stajao je jedan fuzilijer; morao se držati rukom za pobočni stubić da bi mogao ostati uspravan na toj divljoj palubi. Zamolih ga za vodu. Kad sam maršovao kroz džungle sa Vodalusom, naučio sam da nije loše ako moliš za razne usluge kad si zarobljen; tvoje molbe neće često biti uslišene, ali kad su odbijene, nije ništa izgubljeno.
     Ovo načelo dobilo je odmah svoju potvrdu, jer taj stražar (na moje iznenađenje) ode, teturajući se, prema krmi i vrati se sa kofom rečne vode. Ustao sam, očistio sam i sebe i svoju odeću najtemeljitije što sam mogao, a onda sam počeo da se zanimam za okolinu, koja je, zapravo, bila veoma izmenjena.
     Oluja je pročistila nebo, pa su zvezde sijale na Đol kao da je Novo Sunce bilo neka buktinja koja je empirijanskim svetom proletela i za sobom mlazeve varnica ostavila. Zelena Luna virila je iza kula i kupola čiji su se obrisi nazirali na zapadnoj obali.
     Bez jedara i bez vesala jurcali smo niz reku, odskačući povrh talasa kao bačeni kamen "žabica". Feluke i karavele na kojima su sva jedra bila razvijena izgledale su, usred matice, kao usidrene; proletali smo između njih kao lasta između megalita. Dva stuba blistave pene dizala su se iza krme čak do visine tog golog jarbola, kao dva srebrna zida koji u svakom trenutku i nastaju i nestaju.
     S nevelike udaljenosti začuh neke grlene, poluoblikovane zvuke koji su, maltene, mogli biti reči. Bilo je to kao da neka životinja zahvaćena patnjama pokušava da govori, potom i da šapuće. Blizu mesta gde sam ležao ležao je još jedan čovek, a nad njim je čučao treći. Lanac mi nije dopustio da do njih dođem; kleknuo sam da bih se primakao još za dužinu svoje potkolenice i na taj način sam postigao da ih vidim najbolje što je u tom mraku bilo moguće.
     Obojica su bili fuzilijeri. Prvi je nepokretan ležao na leđima, ali ipak izvijen kao u agoniji bola; na njegovom licu bila je stravična grimasa. Primetivši me, on opet pokuša da govori, a onaj drugi progunđa: "U redu je, Eskile. Nije sad važno."
     Rekoh: "Tvom prijatelju je slomljen vrat."
     On odgovori: "Ti bi trebalo to da znaš, propovedniče."
     "Znači, ja sam ga slomio. Tako sam i mislio."
     Eskil načini neki pridavljeni zvuk, a njegov drugar se nagnu nad njega da oslušne. "Traži da ga ubijem", reče mi, uspravljajući se opet. "Već čitavu poslednju smenu vremena je to zahtevao - otkako isplovismo."
     "A hoćeš li to učiniti?"
     "Ne znam." Fuzilka mu je bila okačena preko prsa; govoreći, on je položi na palubu, ali je tamo nastavi pridržavati jednom rukom. Vidoh odsjaje svetlosti na nauljenoj cevi.
     "On će umreti uskoro, ma šta ti učinio. Kasnije ćeš se osećati bolje ako ga pustiš da umre prirodno."
     Govorio bih tad, možda, i više, ali Eskilova leva ruka počela se kretati, a ja zaćutah i posvetih se posmatranju prizora. Kao osakaćeni pauk, njegova šaka je puzila ka pušci, najzad se oko nje sklopila i počela je privlačiti. Njegov drugar mu je lako mogao oduzeti oružje; ali nije to učinio. Izgledalo je da je zadivljen koliko i ja.
     Eskil polako, probijajući se kroz beskonačnost bola i napora, podiže fuzilku i okrete je, tako da je cev, najzad, bila uperena ka meni. Mutno sam, pri sjaju zvezda, gledao njegove krute prste kako pokušavaju, pokušavaju.
     Kakav udarač, takve batine. Ranije sam se mogao spasti samo da sam otkrio kočnicu fuzilke i oslobodio je. A on, tako dobar poznavalac te puške i njenog dejstvovanja, sad me je lako mogao ubiti samo da je uspeo naterati svoje ukočene prste da kočnicu pomaknu. Zurili smo, obojica nemoćni, jedan u drugoga.
     Dođe i trenutak kad njegova snaga više nije mogla da podnosi težinu fuzilke. Oružje sa treskom pade na palubu, a ja osetih da će mi srce pući od sažaljenja. U tom času bio sam spreman da lično potegnem okidač. Moje usne su se pomicale - ali sam jedva znao šta govorim.
     Eskil se diže u sedeći položaj i poče buljiti oko sebe.
     Baš kad je to učinio, naše plovilo je usporilo. Paluba se počela spuštati i smirila se tek kad se našla maltene na istoj visini kao površina vode. Vodene perjanice iza nas nestadoše kao talas koji se razaspe po plaži. Ustadoh da vidim gde smo; ustade i Eskil, a uskoro nam se pridružiše i taj drugar koji ga je do maločas negovao, a i moj stražar.
     Ozidana obala Đola dizala se levo od nas, odsecajući noćno nebo kao sečivo mača. Plovili smo dalje, ali grmljavina onih mašina koje su nas do maločas potiskivale sada je bila stišana gotovo do nečujnosti. Na obali su bile kamene stepenice, ali tamo nije bilo prijateljskih ruku koje bi nas privezale. Jedan plovilac skoči sa pramca da to uradi, a drugi mu hitnu konop. Još jedan trenutak i mi pružismo daščanu stazicu od brodića do jednog stepenika.
     Na krmi se pojavi onaj oficir, a oko njega fuzilijeri sa bakljama. Stao je, zapiljio se u Eskila, onda pozvao tu trojicu vojnika k sebi. Njihov razgovor, vođen tonovima tako tihim da ih nisam mogao čuti, potraja dugo.
     Najzad mi priđoše oficir i moj stražar; ljudi sa buktinjama stupali su iza njih. Posle jednog ili dva daha oficir reče: "Skidaj mu košulju."
     Uz nas stadoše Eskil i njegov prijatelj. Eskil reče: "Gospodine, mora skineš košulju. Ako ne, mi mora je pocepamo s tebe."
     Tek da ga oprobam, upitah: "Da li bi ti to učinio?"
     Slegnuo je ramenima, a ja otkopčah taj fini ogrtač koji sam sa Cadkiline lađe uzeo i pustih da padne na palubu; onda svukoh košulju preko glave, pa je bacih preko ogrtača.
     Oficir priđe bliže i reče mi da se okrenem; hteo je da pregleda moja rebra s obe strane. "Trebalo bi da si mrtav", promrmlja. "Pa, istina je, to što kažu o tebi."
     "Pošto ne znam šta se to govorilo, ne mogu ni potvrđivati ni poricati."
     "Niti ja to od tebe tražim. Obuci se. To ti je - savet."
     Osvrnuh se da vidim gde su mi ogrtač i košulja, ali tamo ih nije bilo.
     Oficir uzdahnu. "Maznuo neko - valjda neko od mornara." Pogleda Eskilovog prijatelja. "Morao si to da vidiš, Tanko."
     "Gledao sam njegovo lice, gospodine, odelo ne. Al' probaću da nađem."
     Oficir klimnu glavom. "Povedi i Eskila sa sobom." Jedan njegov gest - i jedan od vojnika dade svoju buktinju drugome, pa se saže da oslobodi moju nogu.
     "Neće naći", reče oficir. "Ima hiljadu malih skrovišta na ovakvom brodu, a posada će znati svako pojedino."
     Rekoh mu da mi nije zima.
     Oficir smače sa sebe ogrtač, koji mu je bio deo uniforme. "Taj koji ti je ukrao te dve stvari - pretpostavljam da će ih iseći na komade i prodavati. Trebalo bi lepo da zaradi. Obuci ovo - imam drugi u kabini."
     Nije mi se dopadalo da uzimam njegov ogrtač, ali bilo bi glupo odbiti njegovu velikodušnost.
     "Ruke ti moram u bukagije. Propisi." Okovi za ruke blistali su u svetlosti buktinja kao srebro, ali su zagrizli u moje zglavke kao i bilo koji obični.
     Pređosmo, nas četvorica, po daščanoj stazici do tog obalskog stepeništa koje je izgledalo maltene sasvim novo, popesmo se i krenusmo brzim hodom, u povorci po jedan, nekom uskom ulicom koja je s obe strane imala baštice i prostrane, ali većinom jednospratne kuće. Napred je išao jedan s buktinjom, ja sam stupao za njim, oficir je išao za mnom držeći spreman, ali nadole okrenut pištolj, a iza nas je kročio drugi bakljonosac. Neki radnik, koji se vraćao svome domu, stade i poče buljiti u nas; nikog drugog nije oko nas bilo.
     Pogledao sam preko ramena i pitao oficira kuda me vodi.
     "U staru luku. Jedna od tih olupina tamo prepravljena je da služi kao apsana."
     "A onda?"
     Nisam ga video, ali sam mogao sebi dočarati kako sleže ramenima. "Pa, ne znam. Moja su naređenja bila da te uhapsim i dovedem ovamo."
     Koliko sam mogao videti, to "ovamo" je bio neki javni park. Pre nego što smo zašli u mrak ispod drveća, digao sam pogled i video sebe kroz mrazom oštećeno lišće.