38. KA GROBNICI MONARHA

     Ostatak te večeri provedoh zureći u bodež. Naravno, ne u bukvalnom smislu; zamotao sam bodež opet u krpe i sakrio ga ispod madraca mog ležaja. Ali dok sam ležao na tom madracu, pogleda uprtog u metalnu tavanicu koja je toliko nalikovala onoj koju sam nekada poznavao u šegrtskoj spavaonici, osećao sam bodež ispod zakolenica.
     Kasnije se on obrtao ispred mojih sklopljenih očiju, svetao u tami, vidljiv sasvim jasno od koštane drške do iglastog vrha. Kad sam konačno zaspao, našao sam ga i u snovima.
     Spavao sam, možda i zbog toga, loše. Iznova i iznova sam se budio i žmirkao ka ćelijskoj svetiljci koja je gorela iznad moje glave, pa ustajao, protezao se, prilazio prozorčiću da bih tragao za onom belom zvezdom koja je bila drugo ja. U tim trenucima bio sam sasvim voljan da predam svoje utamničeno telo smrti, kad bi to bilo moguće uraditi časno, i da pobegnem, da jurnem kroz ponoćno nebo da bih ujedino svoje biće. Tada sam znao i svoju moć, bio sam svestan te sile koja je mogla da privuče do mene čitave svetove, ali i da ih spaljuje kao što umetnik spaljuje izvesne vrste zemlje da bi dobio pigmente. U smeđoj knjižici, sada izgubljenoj, koju sam nosio i čitao tako dugo da sam najzad uneo u svoje pamćenje celokupnu njenu sadržinu (iako je ranije izgledala neiscrpna), postoji i ovaj odlomak: "Vidi, još sam jedan san sanjao: Sunce i mesec i jedanaest zvezda meni se pokloniše." Ovo pokazuje koliko su narodi prošlih vremena bili mudriji nego mi sada; nije naslov te knjižice slučajno Knjiga o čudima Urta i neba.
     Sad sam i ja jedan san sanjao. Usnuh da prizivam silu svoje zvezde dole, sebi, i da ustajem, i da prilazim (kao Tekla, ali i kao Severijan) našim rešetkastim vratima, zatim da hvatam šakama te šipke i razmičem ih toliko da bih lako mogao proći između njih. Ali kad smo ih razmakli, kao da smo i jednu zavesu razgrnuli, a iza nje bejahu druga zavesa i Cadkil, ni veća ni manja od nas, sa tim rasplamtelim bodežom.

     Kad je novi dan, kao poplava zatamnjenog zlata, počeo najzad da se uliva kroz otvoreno brodsko okno, ja stadoh, čekajući činiju i kašiku, da pregledah šipke i nađoh da je većina kako treba, ali da one na sredini nisu jednako ravne kao ostale.
     Dečak mi donese hranu, govoreći: "Iako sam te samo jednom čuo, mnogo sam od tebe naučio, Severijane. Biće mi žao kad odeš."
     Zapitah da li mi predstoji smaknuće.
     Spuštajući poslužavnik, on pogleda preko ramena, ka stražaru-kalfi koji se bio naslonio na jedan zid. "Ne, nije u tome stvar. Samo će te odvesti negde drugde. Danas dolazi leteći čamac sa pretorijancima."
     "Leteći čamac?"
     "Pretpostavljam da je to zato što on može preleteti preko pobunjeničke vojske. Jesi li se ikada vozio takvim? Ja sam samo gledao njihova poletanja i sletanja. Sigurno je strašno dobro."
     "Strašno jeste. Kad sam prvi put leteo takvim, oboreni smo paljbom sa zemlje. Posle toga vozio sam se njima još mnogo puta i čak naučio sam da upravljam; ali istina je da sam se stalno plašio."
     Dečko klimnu glavom. "Plašio bih se i ja, ali bih ipak rado probao." Nespretnim pokretima on mi pruži ruku. "Neka te prati sreća, Severijane, ma kuda bio odveden."
     Stisnuo sam tu šaku; bila je prljava, ali suva i činilo se da je vrlo mala. "Riči", rekoh onim istim dugim izgovorom, "Riči. To ti nije pravo ime, a?"
     Osmehnuo se široko. "Nije. Ono znači da smrdim."
     "Mome nosu ne."
     "Još nije hladno", objasni on, "pa mogu da idem na plivanje. Zimi nemam mnogo prilike da se perem, a teraju me da radim baš naporno."
     "Da, pamtim to. Ali tvoje pravo ime je..."
     "Imar." On povuče ruku. "Što me gledaš tako?"
     "Zato što sam video, kad sam te dodirnuo, sevanje dragih kamenova oko tvoje glave. Imare, mislim da počinjem da se rasprostirem. Kroz vreme... zapravo, postajem svestan svoje raširenosti kroz vreme, jer svi mi se tako širimo. Kako je čudno da se nas dvojica srećemo na ovaj način."
     Oklevao sam jedan trenutak, a glas mi je bio nesiguran zbog naleta silnog mnoštva uskomešanih misli. "A možda to i nije čudno. Nešto upravlja našim sudbinama, svakako. Nešto iznad čak i hierogramata."
     "O čemu govoriš?"
     "Imare, ti ćeš jednog dana postati vladar. Bićeš monarh, mada ne verujem da ćeš sebe tako nazivati. Pokušaj da vladaš u korist Urta, a ne samo u ime Urta kao što su toliki činili. Vladaj pravedno, ili bar onoliko pravedno koliko okolnosti budu dopuštale."
     "Zadirkuješ me, a?" upita on.
     "Ne", rekoh mu. "Znam samo to da ćeš vladati, ništa više, i da ćeš jednog dana sedeti prerušen pod platanom. Ali te dve stvari znam."
     Kad su on i kalfa otišli, uvukao sam nož u saru čizme i pokrio ga nogavicom. Dok sam to radio, a i kasnije, dok sam čekajući sedeo na ležaju, razmišljao sam o našem razgovoru.
     Zar nije moguće da je Imar dospeo na Tron Feniksa samo zato što je neki epopt... ja... prorokovao da će tako biti? Nije mi poznato da se išta o tome pominje u istoriji; možda sam napravio istinu po sopstvenoj želji. Ili će možda Imar, sad obuzet osećanjem da jaše na svojoj sudbini, propustiti da učini onaj odlučujući napor koji bi mu doneo presudnu pobedu.
     Ko to može reći? Zar Cadkilina zavesa neodređenosti ne skriva budućnost čak i od onih koji su izronili iz izmaglica budućnosti? Sadašnjost, kad je stavimo pred sobe, postaje nanovo budućnost. A ja sam znao da sam svoju sadašnjost tako ostavio i da sada čekam duboko u onoj prošlosti koja je u moje doba bila jedva nešto više od predanja.

     Smena je umornu smenu smenjivala, kao kad mravi puze kroz jesen ka zimi. Kad sam konačno bio potpuno siguran da su Imarovi podaci bili pogrešni i da pretorijanci neće doći tog dana nego sledećeg - ili nijednog - bacio sam pogled kroz prozor, nadajući se da bi me mogla zabaviti kretanja onih malobrojnih osoba koje slučajnost nanese preko Starog dvorišta.
     A tamo je lebdeo usidreni leteći čamac, vitak kao srebrna strelica. Tek što sam ga spazio, začuli su se odmereni koraci ljudi koji marširaju - izlomatani kad su došli do stepeništa, opet ujednačeni kad su izišli na sprat na kome sam ja čekao. Jurnuh ka vratima.
     Napred je išao jedan razmahani kalfa. Za njim je gordo stupao hiliarh ukrašen medaljama; njegovi palčevi, duboko zabodeni pod opasač sa mačem, označavali su da nije potčinjen, nego trajno nadmoćan. Iza njega su, teškim korakom, u koloni po jedan, sigurno i disciplinovano kao rukom bojeni vojnici kojima zapoveda dete (ali ovde manje vidljivi nego dim) stupali gardisti, jedan odred njih, pod zapovedništvom jednog dvadesetara.
     Gledao sam kako kalfa izmahuje ključevima u pravcu moje ćelije, kako hiliarh u znak slaganja klima glavom i kako prilazi, ležernim korakom, da me osmotri; dvadesetar je muklo podviknuo neko naređenje i čizme toga odreda zaustaviše se sa treskom; odmah i sledeće naređenje i odjeknu novi tresak, jer su ta desetorica tajanstvenih gardista naglo spustila krajeve oružja na pod.
     Leteći čamac se tako reći ni po čemu nije razlikovao od onog iz koga sam svojevremeno, u trećoj bici za Orithiju, osmatrao vojske; uistinu, sasvim je moguće da je to bila ta ista mašina, jer ljudi ih čuvaju iz pokolenja u pokolenje. Dvadesetar mi je naredio da legnem na pod. Poslušao sam, ali sam i pitao hiliarha (čoveka sekirasto oblikovanog lica, četrdesetih godina) da li bih mogao gledati napolje dok letimo. Ovo dopuštenje nisam dobio, nesumnjivo zato što se on plašio da sam uhoda - što sam, u nekom smislu reči, i bio; morao sam se zadovoljiti da samo zamislim kako mi je Imar mahnuo u znak oproštaja.
     Jedanaestorica gardista koji su sedeli jedan do drugog na klupi, raspoređeni tako sve do zadnjeg kraja kabine, i koji su se tako dobro utapali u tačkasto obojenu tkaninu kojom je kabina bila obložena da su postajali neprimetni maltene kao jedanaest duhova, postizali su tu svoju zamalo nevidljivost zahvaljujući tome što su na sebi imali kataoptičke oklope mojih pretorijanaca; uskoro sam uvideo da to i jesu moji pretorijanci i da su ti njihovi oklopi i, što je još važnije, njihovi običaji čuvani i očuvani još od ovih nezamislivo davnih dana sve do mojih vremena. Moji stražari postali su mi stražari-apsandžije.
     Pošto je naš čamac hitao kroz nebesa i pošto sam ponekad uspevao da nazrem kako proleću oblaci, mislio sam da će putovanje kratko trajati; prošla je, međutim, najmanje jedna smena vremena, možda i dve, pre nego što osetih da se spuštamo i videh kako bacaju sidreno uže. Sumorne zidine od prirodnih stena dizale su se levo od nas i, svijajući se na jednu stranu, nestajale sa vidika.
     Kad je naš pilot podigao kupolu kabine, po licu me ošinu vetar tako leden, da pomislih da smo odleteli na jug do ledenih prostranstava. Iskoračio sam napolje - i video, umesto toga, pravu ruševinu, sačinjenu od snega i oštećenog kamena, grdno visoku. Svuda oko nas oblake su razdirali zupčasti, bezlični šiljci. Mi smo u planine dospeli, ali u one koje još nisu izvajane da liče na muškarce i žene - planine kakve je, po predanjima, nekada bilo moguće videti na najstarijim slikama. Stajao bih tako i zurio u njih do sutona, ali me udarac zakači preko uha, pa se pružih po tlu koliko sam dugačak.
     Ustao sam obuzet nemoćnim besom. Doživeo sam takva zlostavljanja kad sam uhvaćen u Saltusu i konačno sam uspeo da pretvorim onog oficira u svog prijatelja; sad mi se učini da nisam postigao ništa, da je ciklus počeo iznova, da mu je sudbina da se nastavlja i da će možda trajati sve do moje smrti. Odlučih da to ne dozvolim i da nož, uvučen u saru moje čizme, okonča jedan život pre nego što ovome danu dođe kraj.
     A dotle je život cureo iz moga uha, koje je još zvonilo; na mestu gde mi se slivao preko naglo ohlađenog mesa bio je, činilo se, vreo kao da ga neko lije iz kotla.
     Poteraše me u jedan tok daleko veći, sačinjen od ogromnih, hitajućih tovarnih kola prepunih lomljenog kamena, kola koja su se kotrljala napred iako ih nisu vukli ni volovi ni robovi; išla su i uz najveće strmine, bacala su u blistavi vazduh guste oblake prašine i dima, a kad smo im prelazili put, mukala su kao bikovi. Daleko gore, u planini, jedan div oklopnik kopao je stenu gvozdenim šakama; izgledao je manji nego miš.
     Umesto tih zahuktalih teretnjaka okružili su nas zahuktali ljudi kad smo zašli među proste, čak i ružne barake kroz čija smo otvorena vrata videli čudnovate alate i mašine. Zapitah toga hiliarha, koga sam nameravao da ubijem, gde me je doveo. On pokretom dade znak dvadesetaru, koji me opet tresnu oklopnom rukavicom.
     Ušli smo u jednu okruglu zgradu veću od ostalih; onda su me poterali kroz prolaze između mnogobrojnih ormana i sedišta i najzad stigosmo do jedne kružne zavese, koja je izgledala kao šator ili paviljon, ali pod zaštitom ove daleko veće prostorije u čijem se središtu nalazila. Do tada sam već prepoznao tu građevinu.
     "Ovde ćeš čekati", reče mi hiliarh. "Monarh će razgovarati sa tobom. Kad odeš odavde, moraćeš..."
     Glas sa druge strane zavese, pomućen od vina, ali dobro znan, doviknu: "Oslobodi ga."
     "Poslušnost i klanjanje!" Hiliarh se trzajem ispravio u stav "mirno", a zatim su i on i gardisti salutirali. Tokom jednog trenutka stajali smo kao da smo svi samo slike.
     Pošto se taj glas više nije čuo, dvadesetar mi oslobodi ruke. Hiliarh šapnu: "Kad odeš odavde, moraćeš da ćutiš o svemu što si unutra čuo ili video. Inače ćeš umreti."
     "A, tu grešiš", rekoh mu. "Umrećeš ti."
     U njegovim očima odjednom se javi strah. Bio sam u razumnoj meri siguran da se on neće odvažiti da naredi dvasesetaru da me udari tu, pod nevidljivim pogledom njegovog monarha. Nisam pogrešio; tokom jednog otkucaja srca stajali smo tako, ubica i ubijeni, po oba shvatanja.
     Dvadesetar izlaja jednu komandu i njegov odred okrete leđa zavesi. Kad se hiliarh uverio da niko od vojnika neće moći da vidi šta je unutra kad zavesa bude razmaknuta, reče mi: "Uđi."
     Klimnuo sam glavom i prišao joj; bila je od grimizne troslojne svile, luksuzne na dodir. Odgurnuo sam je u stranu i video ona lica koja sam i očekivao. Videvši ih, naklonio sam im se.