39. OPET KANDŽA POMIRITELJA

     Dvoglavi čovek koji je leškario na divanu unutar šatora od grimizne zavese diže vrč da pozdravi moj ulazak. "Vidim da znaš kod koga si došao." Govorila je leva glava.
     "Ti si Tifon", rekoh. "Monarh... jedini vladalac, ili bar ti tako misliš... ovog sveta pod bolesnom zvezdom, ali i drugih svetova. Ali ja se nisam naklonio tebi, nego mom dobrotvoru Piatonu."
     Moćnom rukom koja nije bila njegova Tifon diže vrč do usana. Ukočeni pogled njegov, kojim me je posmatrao preko zlatnog ruba, bio je otrovno zurenje zmije žutobrade. "Poznavao si Piatona u prošlosti?"
     Odmahnuo sam glavom. "Upoznaću ga u budućnosti."
     Tifon poteže iz vrča, pa ga ostavi na jedan stočić. "Znači, istina je ono što se o tebi priča. Tvrdiš da si prorok."
     "Nisam o sebi razmišljao ranije na taj način. Ali, jesam prorok, ako ti se tako sviđa. Znam da ćeš umreti na tom kauču. Da li te to zanima? To telo će ležati među kaiševima koji ti više nisu potrebni da Piatona obuzdaš i među spravama koje ti više nisu potrebne da bi ga prisiljavao da jede. Planinski vetrovi sušiće njegovo telo, ukradeno, pa će najzad biti kao lišće koje sada umire premlado, zatim će celi eoni sveta premarširati preko njega i tek će te moj dolazak probuditi i u život vratiti."
     Tifon se nasmeja, smehom isto onakvim kao kad je isukivao Terminus Est. "Bojim se da si slab prorok; ali nalazim da je slab prorok zabavniji od pravog. Da si mi rekao samo da ću ležati - pod pretpostavkom da će se moja smrt ikad dogoditi, a ja u to počinjem sa sumnjam - među pogrebnim hlebovima u lobanjskoj šupljini ove planine, bile bi to stvari koje bi i svako dete moglo reći. Više mi se dopadaju tvoje izmišljotine, a možeš mi biti i koristan. Tvrdi se da si izvodio čudesna izlečenja. Imaš li stvarnu moć?"
     "To treba ti da kažeš."
     Digao se u sedeći položaj; njegov mišićavi torzo se ljuljao. "Navikao sam da se na moja pitanja odgovara. Dovoljno je da pozovem i stotinu ljudi moje sopstvene divizije stvorilo bi se ovde da te bace...", zastao je i osmehnuo se sam za sebe, "...sa moga rukava. Da li bi ti to prijalo? Tako mi postupamo sa onim radnicima koji neće da rade. Odgovaraj, Pomiritelju! Možeš li da letiš?"
     "To ne mogu reći jer nisam nikad pokušao."
     "Može ti se ukazati prilika uskoro. Postaviću pitanje dvaput." Opet se nasmejao. "To, zapravo, i odgovara stanju u kome sam sada. Ali ne triput. Imaš li moć? Dokaži da imaš, ili umri."
     Dozvolio sam mojim plećima da se uzdignu samo za širinu jednog prsta i da opet padnu. Šake su mi bile još utrnule od okova; govoreći, trljao sam zglavke. "Da li bi ti potvrdio da imam moć ako bih mogao ubiti izvesnog čoveka koji me je ozledio jednostavno tako što bih udario po ovom stolu ispred nas?"
     Zlosrećni Piaton se upiljio u mene, a Tifon se osmehnuo. "Da, to bi bila zadovoljavajuća predstava."
     "Daješ reč?"
     Osmeh se proširio. "Ako ti se tako dopada", reče on. "Dokaži!"
     Potegao sam bodež i zario ga u površinu stola.

     Ne verujem da su na toj planini imali ikakve prostorije za čuvanje zatvorenika; sada, razmišljajući o smeštaju koji su našli za mene, dođoh na pomisao da je i moja ćelija u letelici koja će uskoro biti proglašena za Matahinsku kulu takođe bila urađena za trenutne potrebe, i to ne osobito davno. Da je Tifon samo želeo da me zatvori, mogao je to lako da postigne tako što bi ispraznio jednu od tih stameno izgrađenih baraka i onda me zaključao unutra. Jasno je bilo da je on želeo i više - želeo je da me pridobije zastrašivanjem i potkupljivanjem.
     Moj zatvor bio je jedna šiljak-stena, još neodrezana sa odežde one divovske figure koja je već poprimala Tifonovo lice. Jedno maleno sklonište od kamenja i platna napraviše za mene na tom vetrovitom, uzdignutom, skučenom prostoru. Tu su mi donosili meso i jedno retko vino koje je sigurno poticalo iz Tifonovih ličnih zaliha. Onda sam gledao kako uglavljuju jednu gredu, debelu maltene kao zadnja katarka "Alsione", ali ne tako visoku, u stenovitu podlogu, na mestu gde se šiljak odvajao od planine; za podnožje grede privezaše jednog smilodona. Onaj hilijarh je visio sa vrha grede, okačen o kuku koja se nalazila između njegovih šaka, koje su bile stegnute okovima kao nedavno moje.
     Dokle god je dnevne svetlosti bilo, gledao sam ih, iako sam shvatio i da se u podnožju planine vodi bitka. Smilodon je bio, činilo se, izgladnjavan. S vremena na vreme je skakao i pokušavao da dohvati hiliarhove noge. Ali ovaj je uvek podizao noge, tako da je sabljozubi podbacivao za otprilike jedan lakat visine; a svojim velikim kandžama nije se uspevao uspentrati, iako su parale drvo kao dleta. Tokom tog jednog popodneva dobio sam osvete dovoljno za ceo život. Kad je pala noć, odneo sam hranu smilodonu.
     Jednom prilikom, kad sam putovao u Traks sa Dorkas i Jolentom, oslobodio sam neku zver vezanu manje-više kao hiliarh sada; nije me napala, možda zato što sam nosio dragulj zvani Kandža Pomiritelja, ili možda samo zato što je bila odveć slaba da napadne. Sad je ovaj smilodon jeo iz mojih šaka i lizao ih širokim, rapavim jezikom. Pipao sam njegove povijene, ogromne kljove, nalik na kljove mamuta; počeškao sam ga iza ušiju kao što bih Triskelea i ovako mu se obratio: "Mi smo mačeve nosili. Znamo, zar ne?"
     Ja ne verujem da zveri mogu razumeti više od najprostijih i najbolje poznatih grupa reči ali, opet, osetio sam da je ta masivna glava klimnula.
     Lanac je bio pričvršćen za ogrlicu pomoću dve kopče široke kao moja šaka. Otkačio sam ih i dao tom jadnom stvorenju slobodu. Smilodon, međutim, ostade uz mene.
     Hiliarha osloboditi nije bilo tako jednostavno. Lako sam se peo uz gredu, stiskajući je kolenima kao što sam stiskao borova stabla u nekropolisu kad sam bio dečak. Obzorje je već bilo palo ispod moje zvezde, pa sam lako mogao hilijarha podići na takav način da se otkači sa kuke i padne dole; ali se nisam usuđivao jer sam se plašio da će pasti u provaliju, ili da će ga smilodon napasti. Svetlost je bila odveć slaba da bih smilodona video, ali su njegove oči sijale dok je zurio gore, u nas dvojicu.
     Na kraju sam obavio hilijarhove ruke sebi oko vrata, pa sam se nekako spustio po toj gredi, mada je malo nedostajalo da se omaknem; uz to, napola sam se ugušio, ali mi smo ipak nekako, najzad, stigli do bezbedne stenovite podloge. Odneo sam hilijarha u moje sklonište, a smilodon je išao za nama i potom legao pred naše noge.
     Do jutra, kad su došla sedmorica gardista sa hranom, vodom i vinom za mene i sa buktinjama vezanim na motke da bi prinuđivali smilodona na uzmicanje, njihov hilijarh je već bio sasvim pri svesti, štaviše već je bio jeo i pio. Zabavljali smo se gledajući zaprepašćenje na njihovim licima kad su opazili da nema ni njega ni sabljozubog tigra; ali to nije bilo ništa u poređenju sa njihovim izrazima lica kad su zatekli i hilijarha i smilodona kod mene u skloništu.
     "Napred stupite", rekao sam im. "Ova životinja vam neće učiniti nažao, a vaš hilijarh će vas kažnjavati samo ako ste zakazali u svojim dužnostima, siguran sam u to."
     Prilazili su, ali oklevajući; gledali su i mene i smilodona sa strahom maltene podjednakim.
     Rekoh: "Videli ste šta je vaš monarh uradio hilijarhu zato što je dopustio da zadržim oružje. A šta će tek uraditi vama zato što ste dopustili da vaš hilijarh pobegne?"
     Onaj dvadesetar odgovori: "Umrećemo svi, sire. Biće još dva-tri stuba, a sa svakog od njih visiće po trojica ili četvorica nas." Dok je on govorio, smilodon zareža i sva sedmorica ustuknuše.
     Hiliarh klimnu glavom. "Tačno kaže. To bih i ja naredio da sam još na svome službenom položaju."
     Rekoh: "Gubitak takvog položaja ume da slomi čoveka."
     "Mene nikad ništa nije slomilo", reče on, "pa neće ni ovo."
     Mislim da se tek tad, prvi put, on pojavio pred mojim očima kao ljudsko biće. Lice mu je bilo tvrdo i hladno, ali puno umnosti i odlučnosti. "U pravu si", rekoh mu. "Slama ponekad... ali neće slomiti sad. Moraš bežati i povesti ove ljude sa sobom. Stavljam ih pod tvoju komandu."
     Klimnuo je glavom još jednom. "Možeš li mi osloboditi ruke, Pomiritelju?"
     Dvadesetar reče: "Ja mogu, sire." Zakorači napred sa ključem, a smilodon se ne oglasi nikakvim negodovanjem. Padoše okovi na stenu ispod nas, a hiliarh ih uze i hitnu preko ruba provalije.
     "Drži ruke stisnute, jednu u drugoj, iza sebe", rekoh mu. "Pokrij ih ogrtačem. Neka te ovi ljudi tako odvedu, pred sobom, do letećeg čamca. Svako će misliti da te vode negde drugde radi daljeg kažnjavanja. Gde će vam biti bezbedno mesto za spuštanje, ti ćeš znati bolje nego ja."
     "Pridružićemo se pobunjenicima. Trebalo bi da nas rado prihvate." Ustao je i salutirao; ustao sam i ja i uzvratio mu salutiranjem zato što sam se, u vremenima kad sam bio autarh, navikao da tako činim.
     Dvadesetar upita: "Pomiritelju, zar ne možeš osloboditi Urt od Tifona?"
     "Mogao bih, ali neću ako ne budem morao. Lako je... veoma lako... ubiti jednog vladaoca. Ali vrlo je teško sprečiti da na njegovo mesto dođe još gori."
     "Budi nam ti vladar!"
     Odmahnuo sam glavom. "Ako kažem da imam zadatak važniji od toga, mislićete da se šalim. Ipak, to je istina."
     Klimali su glavama, očito ne razumevajući.
     "Reći ću vam ovo. Jutros sam proučavao ovu planinu i brzinu kojom radovi na njoj odmiču. Na osnovu tih stvari znam da Tifon neće još dugo živeti. Umreće na tom crvenom kauču gde sada leži; ali niko se neće usuditi da pomakne zavesu bez njegovog naređenja. Ljudi će se jedan po jedan odšunjati odavde. Mašine koje kopaju kao ljudi vratiće se po nova naređenja, ali ih neće dobiti; vremenom, zavesa će se raspasti u prah."
     Zurili su u mene otvorenih usta. Rekoh: "Nikada više neće postojati vladalac kao Tifon... monarh koji upravlja mnogim svetovima. Ali njega će naslediti manji vladaoci, od kojih će najbolji i najveći biti jedan sa imenom Imar; a taj će ga podražavati toliko da će na kraju svaki od ovih planinskih vrhova koje vidite oko sebe nositi po jednu krunu. To je sve što ću vam sada reći i sve što vam sada mogu reći. Morate poći."
     Hilijarh reče: "Ostaćemo ovde i poginuti sa tobom, Pomiritelju, ako želiš tako."
     "Niti želim", rekoh im, "niti ću poginuti." Onda pokušah da im otkrijem kako deluje vreme, iako to ni sam ne znam. "Svako ko je ikada živeo živ je i sada, negde u vremenu. Ali vi ste u velikoj opasnosti. Polazite!"
     Pretorijanci se odmakoše nekoliko koraka. Njihov hilijarh reče: "Zar nam nećeš dati neki predmet, Pomiritelju, kao znak i dokaz da smo te jednom sreli? Znam da su moje ruke obeščašćene tvojom krvlju, kao i Gaudencijusove; ali ovi ljudi ti nikad nisu naneli zlo."
     Jedna od tih njegovih reči nagovestila je koji znak da mu dam, pa je to i dobio. Skinuo sam sa sebe kožnu traku i kesicu od ljudske kože koju mi je Dorkas sašila za Kandžu; unutra je sad bio onaj trn koji mi se zabio u ruku pokraj nemirujućeg okeana, trn koji se u moje prste zario kad sam ga stegao u Cadkilinoj lađi. "Ovo je bilo natopljeno mojom krvlju", rekoh im.
     Sa šakom položenom na smilodonovu glavu gledao sam ih kako odmiču stenovitim izduženjem na kome je bilo moje sklonište; njihove senke su, u jutarnjoj svetlosti, još bile dugačke. Kad su stigli do one mase stena koja se brzo pretvarala u Tifonov rukav, hiliarh je sakrio zglavkove šaka pod ogrtač, kao što sam preporučio. Dvadesetar je izvukao pištolj, a dvojica vojnika uperila su oružja hiliarhu u leđa.
     Tako raspoređeni, kao zatvorenik i straža, sišli su niz stepenice sa suprotne strane i izgubili se sa mog vidika, zalazeći u vrevu puteva na mestu koje sam tek kasnije nazvao imenom "Ukleti grad". Lako mi je bilo da njih pošaljem; ali sad, kad više nisu bili tu, osetih još jednom kako je kad izgubiš prijatelja - jer i taj hiliarh je postao moj prijatelj - a moje srce, bez obzira na to što je (kažu neki) tvrdo poput metala, sad kao da je bilo spremno da konačno prepukne.
     "A sad moram izgubiti i tebe", rekoh smilodonu. "Zapravo, trebalo je da te otpravim odavde dok je još bio mrak."
     Životinja se oglasi dubokim brujanjem koje je njoj moralo biti predenje; taj zvuk je, sumnje nema, retko koji čovek čuo. Bilo je to gromko "predenje" koje je čak dobilo slabi odjek sa neba.
     Daleko, s druge strane butina ogromnog kipa, u vazduh se podiže leteći čamac, u početku laganim kretanjem (kao što te letelice uvek čine kad se oslanjaju samo na odbojnu silu Urta), a onda munjevitim poletom koji ga odnese u daljine. Setih se onog letećeg čamca koji se pojavio posle mog rastanka od Vodalusa, tokom onih događaja koje sam stavio na početak rukopisa koji kasnije bacih u večno menjajuće Vaseljene. Sada odlučih da, ako ikad dospem u novu besposlicu, napišem taj rukopis još jednom, ali da počnem od trenutka bacanja starog.
     Odakle meni ta neutaživa žeđ da ostavljam iza sebe krivudavi trag mastila, ne mogu reći. Međutim, jednom sam opisao jedan događaj iz života Imarovog, a sad sam razgovarao i sa Imarom lično, pa ipak, taj događaj ostaje neobjašnjiv kao čežnja. Voleo bih da slični događaji iz mog života izbegnu takvu sudbu.
     Grmljavina koja je maločas bila tako daleka oglasila se ponovo, sad bliže; bio je to glas jednog stuba noćno crnih oblaka, koji je imao dohvat veći nego čak i ruka Tifonove kolosalne figure. Pretorijanci su maločas položili doneto jelo i piće na izvesnoj udaljenosti od mog malog skloništa. (Takvo služenje je cena besmrtne odanosti; oni koji tvrde da je njihova vernost besmrtna, retko kad rade jednako prilježno kao običan poslužitelj koji je odan svome zadatku.) Iziđoh iz skloništa, praćen smilodonom, da donesem jelo i piće unutra, gde će imati kakav-takav zaklon. Vetar je već počeo svoju olujnu pesmu, a po steni ispred nas pljusnu nekoliko kišnih kapi, krupnih kao šljive, ledeno hladnih.
     "Bolju priliku od ove nećeš nikad dobiti", rekoh smilodonu. "Ovi već beže u skloništa. Sad kreći!"
     Skočio je kao da je samo čekao moju saglasnost; svakim skokom prevaljivao je po deset lakata. Za tren je nestao preko ivice Tifonove ruke. Sledećeg trenutka opet se pojavio, kao mrka linija koja je tamnela u kišnosmeđu i od koje su radnici bežali kao kunići. Bilo mi je drago da to vidim, jer sva oružja životinja, ma kako strašno izgledala, samo su igračke u poređenju sa oružjima ljudi.
     Ne mogu reći da li je taj smilodon uspeo bezbedno da se vrati na svoja lovišta, ali uzdam se da jeste. A ja ostadoh pod svojim zaklonom još neko vreme, slušajući oluju i žvaćući hleb i voće, sve dok divlja vetrušina najzad ne otrže to platno koje mi je bilo iznad glave.
     Ustao sam i, gledajući kroz zavese pljuska, video da odred vojnika nailazi preko zakrivljenja ruke.
     Na moje zaprepašćenje, spazih, takođe, neka mesta gde nije bilo ni kiše ni vojske. Time ne želim reći da su se ta novosagledana mesta sad raširila onde gde je provalija bila. Bolna praznina provalije ostala je ista: od ivice stena nadole, najmanje jednu ligu prostora bila je bolna praznina, vodopad praznog, a daleko u dubinama videla se tamna zelena boja džungle - one u kojoj će nastati selo čarobnjaka, kroz koje ćemo dečak Severijan i ja proći.
     Posredi je zapravo bilo to da su se dobro znani pravci - gore i dole, napred i nazad, levo i desno - raširili kao cvetovi, otkrivajući neslućene latice, jedan novi Sefirot čije je postojanje do tog trenutka bilo sakriveno od mene.
     Jedan od vojnika je opalio. Energetski hitac udari u stenu ispred mojih stopala, cepajući je kao dleto. Tad mi postade jasno da su poslati da me ubiju, verovatno zato što se neko od ljudi koje sam poslao sa hilijarhom pobunio protiv svoje sudbine i prijavio šta je bilo, mada prekasno da bi odlazak ostalih bio sprečen.
     Drugi uperi oružje ravno ka meni. Da bih se sklonio, zakoračih sa te kišom zasipane stene u jedno novo mesto.