40. POTOK ONOSTRAN BRAJAHA

     Stajao sam u travi; prošarana cvećem je bila, mirisala je slatko i bila mekša od ijedne koju sam ikad upoznao; nebo je iznad mene bilo azurno, isprugano oblacima koji su skrivali Sunce i bojili visinske prostore trakama zlatne i indigo boje. Tiho, vrlo tiho, čuo sam i sad urlanje oluje koja je brisala preko planine Tifon. Dođe i jedan sev - ili, tačnije, senka seva, ako se tako nešto može zamisliti - kao da je u onu stenu udarila munja, ili kao da su Pretorijanci opet pripucali.
     Dva koraka napred učinih, i te pojave više nisu bile primetne; ali činilo se da zapravo nisu nestale, nego da sam izgubio sposobnost (ili možda samo želju) da ih otkrijem, kao što, kad odrastemo, više ne vidimo one stvari koje su nas kao decu zanimale. Ovo nikako ne može biti jedno od onih mesta, pomislih, koja je zeleni čovek nazvao hodnicima vremena. Nikakvih hodnika tu nema, tu su samo brda, zatalasana trava i slatki vetar.
     Pošao sam dalje i učinilo mi se da sve to oko sebe već dobro znam, da hodam mestom gde sam već ranije bio; ali nikako se nisam dosećao koje bi to mesto bilo. Nije naše groblje, puno mauzoleja i čempresa. Nisu ni ona neograđena polja kojima sam se nekad šetao sa Dorkas i tako stigao do pozornice doktora Talosa - jer ona su zgurena pod Zidom Nesusa, a ovde zidova nema. Ni vrtovi Kuće Apsoluta ovo nisu, u njima je mnoštvo rododendrona, grotoa i vodoskoka. Ovo je, razmišljao sam, najpribližnije izgledu pampe u proleće, ali je boja neba drugačija.
     Onda sam čuo zvuk tekuće vode i sledećeg trenutka ugledao njen srebrnasti sjaj. Potrčao sam tamo i u trku se sećao kako sam nekada bio sakat i kako sam, u drugo doba, pio iz jednog potoka u Orithiji, a onda video otiske kandži smilodona; osmehnuo sam se između dva gutljaja, pomišljajući da me takvi otisci sad ne bi plašili.
     A kad sam podigao glavu, nisam nikakvog smilodona video, nego jednu majušnu ženu sa krilima blistavih boja, koja je stupala s jednog vodom ispiranog kamena na drugi, nešto uzvodno od mene, ponašajući se kao da hoće da rashladi stopala. "Cadkil!" viknuh. Onda zanemeh od zbunjenosti, prisetivši se najzad koje je to mesto.
     Mahnula je, osmehnula se i, zapanjivši me ponajviše, odskočila od vode i poletela, pri čemu su joj se veselo šarena krila talasasto odsijavala prelivima boja, kao bojena laka fej-svila.
     Kleknuh.
     Ona, još osmehnuta, doskoči na obalu kraj mene. "Ne bih rekla da si me ikad ranije gledao kako izvodim ovo."
     "Jednom sam video tebe - viziju tebe - kako lebdiš, sa širokim krilima, u međuzvezdanoj praznini."
     "Pa, da, tamo mogu da letim jer sile privlačenja nema. Ovde moram biti baš malena. Znaš li šta je gravitaciono polje?"
     Mahnula je rukom ne dužom od moje šake prema livadama, a ja rekoh: "Vidim ovo jedno, moćna hierogramato."
     Na to - smeh njen: muzika poput cilikanja najsitnijih zvona. "Ali mi smo se, izgleda, već sretali?"
     "Moćna hierogramato, ja sam najbeznačajniji od tvojih robova."
     "Mora biti da ti je neudobno tako na kolenima, a sreo si neku moju drugu ja, i to posle mog razdvajanja od nje. Sedi i pričaj mi o tome."
     Tako sam i učinio. Prijalo je, zaista, sedeti na toj obali, povremeno osvežiti jezik (koji je naporno radio) hladnom, čistom vodom iz potoka i prepričavati Cadkili kako sam je prvi put video između stranica knjige Oca Inirea, i kako sam pomogao da bude u svojoj sopstvenoj lađi uhvaćena, i kako je onda bila muškarac i dala sebi ime Zek, i kako se brinula o meni kad sam bio povređen. Ali ti, čitateljko, znaš sve te stvari (ako uopšte postojiš), jer ja sam ih ovde zapisao, ne ispuštajući ništa, ili bar gotovo ništa.
     Kad sam razgovarao sa Cadkilom pored tog potoka, trudio sam se da sve kažem što sažetije; ali ona to nije dopuštala, nego je navaljivala da krenem i ovom, i onom pobočnom stazicom, tako da sam joj najzad ispričala i o onom malom anđelu (o tome sam čitala u mojoj smeđoj knjižici) koji je sreo arhanđela Gavrila, i o mojim detinjstvima u Citadeli, i u vili mog oca, i u selu zvanom Famulorum blizu Kuće Apsoluta.
     Konačno, kad sam, možda po hiljaditi put, zastao da dođem do daha, Cadkil reče: "Nije čudo da sam te prihvatila; tako mnogo reči, a ni jedna jedina laž."
     "Lagao sam ja kad sam mislio da treba, pa čak i kad potrebe nije bilo."
     Nasmešila se, ali nije odgovorila.
     Rekoh: "Lagao bih i tebe, sada, moćna hierogramato, ako bih mislio da će moje laži spasti Urt."
     "Eartu si ti već spasao; počeo si još u mojoj lađi, a svoj zadatak si dovršio u našoj sferi, na onome i u onome svetu koji zoveš Jesodom takođe. Sigurno se učinilo Agilusu, i Tifonu, i mnogima drugima koji su se protiv tebe borili da je borba bila neravnopravna. Da su bili mudri, znali bi da je borba već bila završena, negde, u nekom vremenu; ali da su bili mudri, takođe bi znali da si naš sluga, pa se ne bi ni borili protiv tebe."
     "Znači, ne može mi se desiti neuspeh?"
     "Nije tačno. Neuspeh ti se nije desio. Mogao se desiti na lađi i kasnije; ali pre testa nisi mogao umreti, a ne možeš ni sad sve dok tvoj zadatak ne bude u celosti ispunjen. Da nije tako, umro bi od onih batina, i od onog oružja u kuli, i od mnogo čega drugog. Ali tvoj zadatak će ubrzo biti ostvaren sasvim. Moć dobijaš iz svoje zvezde, to ti je jasno. A kad ona uđe u vaše staro Sunce i time dovede do rođenja novog..."
     Rekoh: "Hvalisao sam se tako često tvrdnjom da se smrti ne plašim, da od te pomisli danas zadrhtati ne mogu."
     Klimnula je glavom. "To je dobro. Brajah nije trajna kuća."
     "Ali ovo mesto jeste Brajah, ili deo Brajaha. Ovo je jedan od hodnika u tvojoj lađi, i to onaj koji si mi pokazala kad si me vodila u moj tamošnji stan."
     "Ako je tako, onda si bio blizu Jesoda kad si sa mnom boravio na lađi. Ovo je potok Madregot, koji teče od Jesoda do Brajaha."
     "Između Vaseljena?" upitah. "Kako to može biti?"
     "Kako bi moglo ne biti? Energija pipanjem uvek traži neko niže stanje; a time samo kažemo da Inkreator baca sve kosmose kroz svoje ruke, iz šake u šaku."
     "Ali, potok je", usprotivio sam se, "kao potoci na Urtu."
     Cadkil klimnu glavom. "I potoci su energija koja traga za nižim stanjem, a opažanje zavisi od onoga ko opaža. Kad bi ti imao druge oči, ili drugi um, sagledavao bi drugačije."
     Neko vreme sam o tome razmišljao, te najzad rekoh: "A kako bih, Cadkil, video tebe?"
     Do tad je sedela na obali pokraj mene, a sad se opružila potrbuške po travi, oslanjajući vrh donje vilice na šake; krila su joj se dizala iznad leđa kao lepeze sa nacrtanim očima. "Ti si ove poljane nazvao poljima gravitacije, a one to, i ne samo to, jesu. Poznaješ li njive Urta, Severijane?"
     "Nikada nisam gazio za plugom, ali poznajem ih onoliko dobro koliko to stanovnik grada može."
     "Upravo tako. Pa, šta se može naći na rubovima vaših njiva?"
     "Ograde od cepanog drveta, ili žive ograde, da stoka ne ulazi. U planinama zidovi od kamenja slaganog bez ikakvog maltera da ne ulaze jeleni."
     "I ništa više?"
     "Ne mogu se ničeg više setiti", rekoh. "Mada je moguće da sam gledao naše njive pogrešnim oruđem."
     "Oruđe koje imaš pravo je oruđe za tebe zato što si njime i oblikovan. To je još jedan zakon. Dakle, ništa više?"
     Setih se da sam u žbunju jedne živice jednom video vrapčije gnezdo. "Korov i poneko divlje biće."
     "I ovde je tako. Ja sam, Severijane, jedno takvo divlje biće. Ti možda zamišljaš da sam postavljena ovde da bih pomogla tebi. Ja bih se veoma radovala kad bi to tako bilo; zato ću ti i pomoći ako uzmognem; ali ja sam jedan deo mene, izgnan davno, dugo pre nego što si se ti prvi put sreo sa mnom. Možda će jednog dana gigantkinja koju nazivaš imenom Cadkil - iako je to i moje ime - poželeti da opet budem deo nje. A do tad ostajem ovde, između privlačnih sila Jesoda i Brajaha. Da odgovorim na tvoje pitanje. Kad bi imao neko drugo oruđe, možda bi me video kako me ona vidi; tada bi mi mogao reći zašto sam u progonstvo poslata. Ali dok ne budeš stekao takvu moć, ja o tome neću znati ništa više nego ti. Želiš li, sada, da se vratiš na tvoj svet, Urt?"
     "Želim", odgovorih. "Ali ne u ono vreme iz koga sam iskoračio. Kao što ti rekoh, kad sam stigao na Urt, smatrao sam da će on morati da se smrzne pre nego što Novo Sunce dođe; koliko god da sam brzo vukao svoju zvezdu ka sebi, ostajala je toliko daleko da su čitavi eoni sveta morali da minu pre njenog stizanja do nas. Onda sam uvideo da nisam ni u jednoj eri meni poznatoj i zaključio da ću morati mukotrpno da čekam. A sad vidim..."
     "Celo tvoje lice počinje da blista kad govoriš o tome", prekide me mala Cadkila. "Jasno mi je po čemu su svi znali da si čudotvorac. Donećeš Novo Sunce pre nego što zaspiš."
     "Hoću, ako budem mogao."
     "Za to želiš moju pomoć." Zastala je i zagledala se u mene, lica uozbiljenijeg nego ikad ranije ili kasnije. "Mnogo puta sam nazivana lažljivicom, Severijane, ali sad bih ti stvarno pomogla kad bih mogla."
     "A ne možeš?"
     "Mogu da ti kažem ovo: Madregot teče od slave Jesodove..." ona pokaza rukom uzvodno, "...ka uništenju Brajahovom, tamo dole." Opet pokaza. "Idi za vodom i dospećeš u vreme koje će biti bliže stizanju tvoje zvezde."
     "Ako ne budem tamo da usmeravan... ali ja sam i Sunce. Ili sam bar bio. Ne uspevam da... Osećam se kao da je taj deo mene otupeo."
     "Imaš li na umu da sad nisi u Brajahu? Osetićeš tvoje Novo Sunce opet čim se u Brajah vratiš - ako ono još postoji."
     "Mora Novo Sunce postojati!" rekoh. "Njemu će... meni će... biti potrebne moje oči i uši da obaveštavaju šta se na Urtu dešava."
     "Onda bi bilo najbolje", reče mala Cadkil, "ne ići osobito daleko niz struju. Možda samo nekoliko koraka."
     "Kad sam došao ovamo, nisam tu struju video. Možda i nisam hodao pravo ka njoj."
     Njena malena pleća se pomakoše gore i dole, noseći sa sobom i njene majušne, savršene dojke. "Onda se ne može znati je li tako? Prema tome, ovo mesto je jednako dobro kao i ma koje drugo."
     Ustao sam, sećajući se kako je tačno izgledao potok u trenutku kad sam ga prvi put ugledao. "Prelazio je pod pravim uglom preko mog pravca kretanja", rekoh. "Ne, mislim da ću ipak otići nekoliko koraka nizvodno, kao što si predložila."
     Ustala je i ona i odskočila u vazduh. "Niko ne može tačno reći koliko će ga daleko odneti sledeći korak."
     "Čuo sam, svojevremeno, basnu o jednom petlu", rekoh. "Čovek koji ju je ispričao rekao je da je to samo priglupa pričica za decu, ali ja mislim da je u njoj bilo neke mudrosti. Sedam je srećan broj, govorilo se u njoj. Broj osam odneo je petlića predaleko." Koraknuh sedam puta.
     "Vidiš li išta?" upita mala Cadkil.
     "Samo tebe, potok i travu."
     "Onda se moraš od njega udaljavati. Nikako ga nemoj preskakati, jer bi dospeo na drugo mesto. Idi polako."
     Okrenuh leđa vodi i načinih jedan korak.
     "Šta sad vidiš? Gledaj niz vlati trave, do korenova njenih."
     "Tamu."
     "Onda korakni još jednom."
     "Vatra - more iskrica."
     "Još jednom!" Lepršala je pored mene kao šareni dečji zmaj od hartije.
     "Samo vlati, kao da je obična trava."
     "Dobro! Sad pola koraka."
     Stupao sam napred obazrivo, malo-pomalo. Tokom čitavog našeg razgovora na livadi bili smo u senci; sad kao da je neki mračniji oblak zaklonio lice Sunca, tako da se ispred mene pojavila traka tame, ne šira od mog raspona ruku, ali duboka.
     "Šta sad?"
     "Sumrak ispred mene", rekoh. A onda, iako sam ih samo osetio, a ne i video, nastavih: "Jedna vrata, senovita. Moram li proći?"
     "To treba ti da odlučiš."
     Nagnuo sam se bliže i učinilo mi se da livada stoji pod čudnim uglom, baš kao što sam je video iz mog skloništa na planini. Iako je Madregot ostao samo tri koraka iza mene, njegova muzika zvučala je udaljeno.
     Mutna slova plovila su u tami; sledećeg trenutka shvatio sam da su preokrenuta i da je najvećima od njih ispisano moje ime.
     Zakoračio sam u tu senku i livada je nestala; ostao sam izgubljen u noći. Moje ruke, pipajući naslepo, dotakoše kamen. Gurnuh ga, a on se poče pomicati - u početku sa oklevanjem, onda glatko, ali neprestano sa otporom velike težine.
     Začuh, kao da mi je pokraj uva, kristalni zvon smeha male Cadkil.