41. SEVERIJAN SA SVOGA KENOTAFA

     Petao poče da kukuriče; a meni se, okretanjem tog kamena u stranu, otvori pogled na zvezdano nebo i, u njemu, na jednu blistavu zvezdu (sada plavu od brzine) koja je bila ja. Bio sam opet ceo. I blizu! Lepi Skuld, koji se dizao sa zorom, nije bio tako brilijantan, niti je pokazivao tako širok disk.
     Onda sam, tokom dugog vremena - ili se bar meni činilo da je dugo - proučavao svoje drugo ja, koje se još i sad nalazilo izvan kruga Disa. Jednom ili dvaput čuo sam mrmor nekih glasova, ali se nisam potrudio da vidim čiji su; a kad sam najzad pogledo oko sebe, bio sam sam.
     Ili gotovo sasvim sam. Jedan jelen velikih rogova gledao me je sa vrha brega desno od mene; oči su mu blago sijale, a telo mu je bilo izgubljeno u dubljoj tami ispod stabala kojima je breg bio krunisan. Levo od mene jedna kip zurio je bezvidim očima. Oglasi se cvrčak, samo jedan, poslednji, ali trava je bila posuta injem kao draguljima.
     Kao i na livadi pokraj Madregota, osetih da sam na poznatom mestu, ali da ne mogu reći koje je, u stvari. Stajao sam na kamenu, a i vrata koja sam odgurnuo od sebe bila su takođe od kamena. Tri uzana stepenika vodila su ka kratko potkresanom travnjaku. Sišao sam niz njih, a vrata su se iza mene tiho zatvorila, menjajući tim pokretom, činilo se, i svoju prirodu; jer od časa kad su se zatvorila, kao da više i nisu bila nikakva vrata.
     Stajao sam u veoma blagoj udolini, hiljadu dvokoraka u prečniku, među bregovima čiji su nagibi bili vrlo mali. U bregovima su postojala vrata, neka ne šira od onih kakva se viđaju na privatnim sobama, a neka veća od onih kamenih u obelisku iza mene. Ta vrata, i kamenom popločane staze koje su od njih vodile, govorila su mi da stojim na zemljištu Kuće Apsoluta. Dugačka senka obeliska nije bila rođena sjajem punog meseca, nego prve kriške Sunca; ta senka je kao strela pokazivala ka meni. Nalazio sam se na zapadu - kroz jednu smenu vremena, ili manje, obzorje me je moralo, svojim uzdizanjem, sakriti.
     Tokom jednog trenutka bilo mi je žao što sam onom hiliarhu dao Kandžu; jer želeo sam da pročitam natpis na kamenim vratima. Onda se setih kako sam pregledao Deklana u mraku njegove kolibe, pa priđoh bliže vratima i upotrebih svoje oči.

     U čast
     SEVERIJANA VELIKOG
     autarha našeg Komonvelta
     po pravu prvog čoveka Urta
     Memorabilus

     Bio je to visoki stub od plavog kalcedonskog kamena; reči su me donekle šokirale. Jasno je bilo da me smatraju mrtvim; ova prijatna udolina namenjena je da bude moje mesto počivanja, iako bez mog tela. Radije bih da sam sahranjen u gradu mrtvih pokraj Citadele - gde ću na kraju morati zaista i da počivam, ili će bar morati da se stvori takav utisak - ili u kamenom gradu, za koji bi ova prva od te dve misli važila snažnije.
     Ovo me navede da se upitam na kom se tačno mestu, unutar prostora Kuće Apsoluta, nalazim, a i da pretpostavim da li je Otac Inire, ili neko drugi, bio graditelj moga spomenika. Sklopio sam oči, puštajući sećanje da luta kako mu se hoće i našao, na svoje zaprepašćenje, onu malu pozornicu koju smo Dorkas, Boldanders i ja skrpili za dr Talosa. Ovo je bilo baš to mesto, moja neshvatljiva knjiga sećanja stajala je tačno onde gde sam ja, u jednom drugom dobu, glumatao da verujem da je div Nod kip. Prisećajući se tog trenutka, bacih pogled ka onom kipu koju sam primetio čim sam zakoračio natrag u Brijah i videh da je to, baš kao što sam i pretpostavljao, jedno od onih bezazlenih poluživih stvorenja. Sad se ono kretalo ka meni, usana izvijenih u arhaični osmeh.
     Tokom jednog daha divio sam se igri moje sopstvene svetlosti po njegovim bledim udovima, ali meni se činilo da su samo dve-tri smene prošle od kad je sjaj dana stigao na obronke planine Tifon; bio sam prepun snage i nije mi se htelo da se udubljujem u razmišljanje o kipovima, ili da tražim odmor u nekoj od izdvojenih šumica kojih je u tim vrtovima bilo mnoštvo. Jedna kapija skrivena nedaleko od mesta gde je stajao jelen omogućavala je ulaz u Tajnu kuću. Jurnuo sam tamo, promrmljao reč koja je kapijom ovladavala i ušao.
     Kako je čudno, a opet i kako dobro bilo zaputiti se još jednom kroz te uzane prolaze! Njihova gušeća tesnoća i mekano obložena, merdevinama slična stepeništa dozvaše mi hiljadu uspomena na vesele poduhvate i na romanse; jurnjavu za belim vukovima, šibanje robijaša u predsoblju, ponovno susretanje sa Oringom.
     Da se ostvarilo ono što je Otac Inire prvobitno nameravao, naime da su ovi neugodni prolazi i tesne sobice bili poznati samo njemu i vladajućem autarhu, unutra bi bilo zaista dosadno kao u zatvoru i, štaviše, neprijatnije. Ali autarsi su odavali tajnu svojim ljubavnicama, a ove svojim kavaljerima, tako da je u Tajnoj kući uskoro bilo najmanje dvanaest spletki tokom bilo koje fine prolećne večeri, a pokatkad možda i stotinu. Provincijski administrator koji je donosio u Kuću Apsoluta izvesne snove o pustolovinama i romansama retko kad je shvatao da su ti snovi krišom prolazili pored njega, sa papučama na nogama, ni el daleko od njegove usnule glave. Zabavljajući se takvim razmišljanjima, prevalio sam možda jednu ligu (zastajući s vremena na vreme da uhodim i javne dvorane, i privatne apartmane, kroz rupice sa sočivima koje se zovu "špijunke" i kojih je tu bilo, a onda sam se spotakao o leš jednog ubice.
     Ležao je, i to već najmanje godinu dana, na leđima; sasušeno meso njegovog lica počelo je da otpada sa lobanje, pa se on cerio kao da je otkrio da je smrt ipak, na kraju, samo šala. Njegova pružena ruka nije više imala snage da stisne batardo-nož, u otrov umočen, koji mu je ležao sečivom preko dlana. Sagnuo sam se da ga osmotrim i zapitao se nije li, možda, nekako uspeo da recne tim sečivom sopstvenu kožu; i daleko čudnije stvari dešavale su se u Tajnoj kući. Zaključih da je verovatnije da su njegove nameravane žrtve uspele nekom svojom odbranom da ga obore - da mu, recimo, nameste zasedu zato što ga je neko izdao, ili da mu zadaju ranu od koje je pao pre nego što je stigao do bezbednog mesta. Jedan tren sam razmatrao mogućnost da uzmem taj batardo, kao zamenu za onaj nož koji sam izgubio pre toliko hilijada; ali pomisao na rukovanje otrovanim sečivom bila mi je odvratna.
     Oko lica mi zazuja muva.
     Mahanjem ruke oterah je, ali onda, zgranut, videh kako se ona, rijući, zavlači u to suvo tkivo, a za njom desetak drugih.
     Ustuknuo sam, ali pre nego što sam se mogao okrenuti na drugu stranu, sve užasne faze raspadanja nastupiše obrnutim redom, kao mangupčići u sirotištu koji izvedu najmlađe pripadnike svoje družine u prvi red: zborano meso se nadimalo, pa se osulo crvima, onda se povuklo u modru boju smrti, najzad je dobilo, opet, boju, pa maltene i izgled života. Mlitava šaka se sklopila oko zarđale čelične drške batardoa, zatim ju je i stegla čvrsto kao mengele.
     Pomišljao sam na Zamu i bio sam spreman da se dam u bekstvo čim se mrtvac podigne u sedeći položaj - ili da mu otmem oružje i njime ga ubijem. Možda su se te želje međusobno poništile; na kraju nisam učinio ni jedno ni drugo, nego sam se samo pomakao u stranu i odatle ga gledao.
     Ustao je polako i zagledao se u mene praznim očima. Rekao sam: "Bilo bi bolje da skloniš to pre nego što povrediš nekoga." Takva oružja su obično u istoj kaniji gde i mač, ali ovaj čovek je na opasaču imao kaniju samo za batardo i u nju ga je sad, kao što sam mu savetovao, stavio.
     "Zbunjen si", rekoh mu. "Bilo bi mudro da ostaneš ovde sve dok se ne pribereš. Ne idi za mnom."
     Nije odgovorio, niti sam ikakav odgovor očekivao. Provukao sam se mimo njega, a onda sam se udaljio hodajući najbrže što sam mogao. Kad sam odmakao pedesetak koraka, začuo sam njegove korake, nesigurne; potrčao sam, nastojeći da budem što tiši i da, na raznim krivinama i raskršćima, zavaram trag.
     Koliko sam daleko išao, ne mogu kazati. Moja zvezda je još bila u usponu i meni se činilo da bih čitav obim Urta optrčati mogao, a da se ne zamorim. Protrčao sam pored mnogih čudnovatih vrata, ali nijedna nisam otvorio, jer sam znao da bi svaka vodila, na ovaj ili onaj način, iz Tajne kuće u Kuću Apsoluta. Najzad sam stigao do jednog otvora koji nikakvim vratima nije bio zatvoren; odatle je dopirala jaka promaja i donosila zvuke plača neke žene, a ja sam tu stao i onda koraknuo kroz otvor.
     Našao sam se u jednoj lođi, koja je sa tri strane imala lučno nadsvođene prozore. Jecaji te žene kao da su dolazili sa leve strane od mene; prišao sam jednome od ulaza i virnuo. Odatle se pružao pogled na onu široku, vetrovitu galeriju koju nazivamo Stazom vazduha; ta lođa je bila jedna od onih građevina koje, spolja, izgledaju kao da služe samo za ukras, ali koje su, zapravo, namenjene potrebama Tajne kuće.
     Senke na mermernom podu daleko ispod mene pokazivale su da oko te žene stoje šestorica pretorijanaca, jedva vidljivih; jedan od njih ju je pridržavao za lakat. U prvi mah nisam mogao videti njene oči, koje su bile okrenute ka podu i zaklonjene njenom gavranski crnom kosom.
     Onda ona (ne znam kakva je to slučajnost bila) diže pogled ka meni. Imala je divno lice, sa tenom one boje koju nazivamo maslinastom; lice i oblikom kao maslina - glatko ovalno; nešto u njemu mi pocepa srce. Iako nisam to lice znao, obuze me, još jednom, osećanje vraćanja. Činilo mi se da sam u nekom izgubljenom životu već jednom stajao upravo na tom mestu gde i sad i da sam tada ugledao nju ispod sebe baš kao sad.
     Uskoro ona i senke pretorijanaca nestadoše gotovo sasvim sa mog vidika. Da bih mogao i dalje gledati ka njima, prelazio sam od jednog zasvođenog prozora do drugog; a ona mi je uzvraćala tako što me je netremice gledala. Kad sam je poslednji put video, gledala je preko ramena svoje blede odežde, opet ka meni.
     Bila je podjednako divna i podjednako nepoznata, u tom poslednjem trenutku gledanja kao i u prvom. Njena lepota je bila dovoljan razlog da svaki muškarac zuri u nju, ali zašto je gledala ona u mene? Izraz lica ispoljavao joj je, ako sam ga iole razumeo, mešavinu nade i straha; moguće je da je i ona imala, u nekoj meri, osećaj da se ista drama izvodi drugi put.
     Pregledah, stotinu puta, sve one škripce i pustolovine koje sam doživeo u ovoj Tajnoj kući i kao Tekla sama, i kao spoj Tekle i Severijana, i kao stari autarh. Nikako da nađem taj trenutak - a ipak, on je postojao; zato počeh, hodajući dalje, da pretražujem i one živote, velovima skrivene, koji su se prostirali iza autarhovog, one o kojima gotovo ništa ne rekoh u ovim spisima, živote koji postaju sve mutniji, ali i sve čudniji što se dalje u prošlost pružaju; njihov dohvat vraća se, možda, i do života Imarovog, pa i dalje, do mitskih eona.
     Ipak, slika daleko krupnija od svih tih života iz senke i neuporedivo živopisnija - tako se može desiti da planinu sagledaš oštro, čak joj i izraz oko očiju vidiš, iako je šuma u njenom podnožju utonula u zelenu sumaglicu - bila je slika moje zvezde u munjevitom doletanju, zvezde koja je bila ja. Jer ja i tamo bejah; i videh ispred sebe, u daljini prividno još veoma velikoj (mada sam znao da je mnogo bliže nego što izgleda), jedno Sunce grimizne crvene boje koje će biti, posle toliko vekova, u isti mah moje uništenje i moja apoteoza. Levo i desno od toga Sunca hrabri Skuld i zlovoljni Verthandi izgledali su kao dva beznačajna meseca. Noćno tamna tačka zvana Urt vukla se polako preko njegovog lica, maltene izgubljena među mrljama tamošnjim; u trenucima umiranja te noći ja odlutah, zbunjen, začuđen, u podzemlje.