43. VEČERNJA PLIMA

     "Niste vi više iznenađeni što vidite mene, nego ja što vidim vas", rekoh im. Bar za troje njih to je bilo tačno.
     Boldandersa, posle onog njegovog skoka u jezero, nisam očekivao da ikada više vidim živog, ali sam ga ipak video jednom, kad se borio za mene pred Cadkilovim Sedištem pravde; on je sad već toliko porastao, da ga više nikako nisam mogao smatrati ljudskim bićem. Lice mu je bilo još više otežalo i još više se izobličilo, a koža mu je bila bela kao koža one vodene žene koja me je svojevremeno spasla od davljenja.
     Ona devojčica čiji je brat nekada prosio novčić ispred njihove blatne izbe sad je bila žena od šezdeset ili više godina; mršavost i potamnelost stečena na dugim drumovima bila je sad prevučena slojem staračke osedelosti. Ranije se na taj štap oslanjala tako mnogo da se jasno videlo da joj on nije samo oznaka posla kojim se bavi; ali sad je stajala blistavih očiju, uspravna kao mlada vrba.
     O Valeriji pisati neću - osim što ću reći da bi trebalo da je prepoznam trenutno, ma gde bila. Njene oči nisu ostarile. Još i sad su to bile sjajne oči one devojke koja je, umotana u krzna, prešla preko Atrijuma vremena i stala pred mene; Vreme nije imalo vlast nad tim očima.
     Hiliarh mi je salutirao i kleknuo pred mene kao nekada onaj kastelan Citadele; posle pauze koja je postala neprijatno duga, kleknuli su i njegovi vojnici i mladi oficir. Pokretom ruke pokazao sam im da ustanu, a zatim sam, da bih Valeriji dao vremena da se oporavi (jer mi se na trenutak učinilo da bi ona mogla pasti u nesvest, ili da bi joj se i nešto gore moglo desiti), upitao hiliarha da li je bio mlađi oficir u doba kad sam ja sedeo na Tronu Feniksa.
     "Ne, autarše. Bio sam samo dečak."
     "Ipak, jasno je da me prepoznaješ."
     "Moja je dužnost da poznajem Kuću Apsoluta, autarše. U nekim njenim delovima postoje tvoje slike i biste."
     "One..."
     Glas je bio tako nejak da sam ga jedva čuo. Okrenuo sam se da bih se uverio da je to zaista kazala Valerija.
     "One ne liče stvarno na tebe ondašnjeg. Izgledaju onako kako sam pretpostavljala..."
     Čekao sam, pitajući se.
     "...kako sam pretpostavljala da bi ti mogao izgledati onog dana kad mi se vratiš, kad opet dođeš u našu porodičnu kulu u Staroj Citadeli. Izgledaju onako kako ti izgledaš sad." Nasmejala se, a onda počela da jeca.
     Posle njenih reči, zbor diva zvučao je kao tutnjava točkova teretnih kola. "Izgledaš isti kao uvek", reče on. "Ne pamtim mnogo lica, Severijane; ali tvoje pamtim."
     "Ti kažeš da postoji jedna svađa koju mi moramo da razrešimo. Ja bih je radije ostavio nerazrešenom i pružio ti ruku."
     Boldanders ustade da se rukuje sa mnom i ja videh da je sad dva puta viši od mene.
     Hiliarh upita: "Autarše, ima li on sad slobodu kretanja po Kući Apsoluta?"
     "Uistinu ima. On jeste stvorenje zla; ali i ti si, a i ja sam."
     Boldanders zabubnja: "Nikakvo zlo ja tebi neću učiniti, Severijane. Niti sam ikad učinio. Kad sam bacio tvoj dragulj, učinio sam to zato što si ti verovao u njega. A to je bilo štetno, ili sam bar ja tako mislio."
     "Bilo je i korisno, ali sve je to sada iza nas. Zaboravimo te stvari ako možemo."
     Predskazivačica reče: "On je načinio štetu i ovde, na taj način što je govorio da ćeš ti doneti uništenje. Ja sam im govorila istinu - da ćeš doneti ponovno rođenje; ali nisu hteli da mi poveruju."
     Rekoh joj: "Govorio je i on istinu, kao i ti. Da bi se rodilo novo, mora staro da bude zbrisano. Ko seje pšenicu, ubija travu. Oboje ste proroci, mada različitih vrsta; oboje ste prorokovali u skladu sa uputstvima koje vam je Inkreator dao."
     Onda prasnuše ona velika vrata od lapis-lazulija i srebra na najudaljenijem kraju hipogeuma amarantinskog - ona koja su u vreme moje vladavine otvarana samo zbog svečanih procesija i ceremonijalnih predstavljanja ambasadora iz drugih delova sveta - prasnuše jer ih je neko naglo širom otvorio; ovog puta u hipogeum nije uleteo samo jedan oficir, nego je nagrnulo dvadesetak vojnika, svaki sa po jednom fuzilkom, ili rasplamsalim kopljem u rukama. Okretali su leđa čak i samom Feniksovom tronu.
     Na trenutak su privukli moju pažnju u toj meri da sam zaboravio koliko je godina Valeriji prošlo od našeg poslednjeg susreta - meni to nisu bile godine, nego, sve u svemu, možda manje od stotinu dana. Zato sam, govoreći iz jedne strane usta, kao što sam često činio kad smo nas dvoje zajedno stajali pri nekom dugotrajnom obredu (a taj način da se govori kradomice naučio sam još kao dečak kad sam šaputao iza leđa majstora Malrubiusa), promrmljao: "E, pa tu će imati šta da se vidi."
     Čuvši kako je jeknula, bacio sam pogled ka njoj i video njene obraze mokre od suza i svu štetu koju je vreme nanelo. Volimo najviše kad shvatimo da predmetu naše ljubavi nije preostalo ništa drugo; ne verujem da sam Valeriju ikada voleo više nego u tom trenutku.
     Spustio sam šaku na njeno rame; doduše, nije bila prilika za ma kakve trenutke bliskosti, ali kasnije mi je bilo drago što sam tako postupio, jer ni za šta drugo nije bilo vremena. Gigantkinja je dopuzila kroz ta vrata, a prvo je došla njena šaka, kao kakva petonožna životinja, zatim i cela njena ruka. Ruka je bila veća od mnogo kog drveta koje bismo u šumi smatrali starim i bela kao morska pena; ali bila je unakažena skorenom opekotinom koja je, tek što se pred nama pojavila, počela da puca i krvari.
     Čuo sam da proročica mrmlja neku molitvu koja se završila pominjanjem Pomiritelja i Novog Sunca. Neobično je to kad čuješ da neko upućuje molitve tebi; a još je neobičnije kad shvatiš da je molitelj zaboravio da si prisutan.
     Onda je Valerija jeknula, i ne samo ona nego smo svi dali od sebe po neki takav glas, svi osim, rekao bih, Boldandersa. Jer pojavilo se, zajedno sa drugom šakom, i lice te undine; ni tad nisu ta velika vrata bila stvarno popunjena, ali to su bile tako krupne šake i tako krupno lice, sa tolikom masom blistave zelene kose, da se pričinjavalo da su puna. Čuo sam da ljudi ponekad koriste izreku da su nekome oči kao tanjiri; oči ove sirene bile su zaista velike kao tanjiri. Iz njih su curile suze krvi; iz nozdrva joj je takođe tekla krv.
     Znao sam da je morala doplivati Đolom iz mora i iz Đola onom pritokom koja je krivudala kroz vrtove, pritokom po kojoj smo nekada plovili Jolenta i ja. Doviknuh undini: "Kako su te uhvatili, kako su te isterali iz tvog elementa?"
     Možda zato što je bila žena, njen glas nije bio tako dubok kao što sam očekivao, ali je bio dublji čak i od Boldandersovog. Pa ipak, u njemu se osećalo neko pevušenje koje kao da je pokazivalo da ona sada, boreći se da se nekako protisne kroz ta vrata i još da govori, doživljava, iako je toliko očigledno da umire, neku ogromnu radost koja nema nikakve veze ni sa njenim, a ni sa Sunčevim životom. "Zato", reče ona, "što sam htela tebe da spasem..."
     Posle tih reči njena usta se ispuniše krvlju; ispljunula ju je, a to je izgledalo kao da se otvorio odvodni kanal iz neke klanice.
     Zapitah: "Od oluja i požara koje će Novo Sunce doneti? Mi ti se zahvaljujemo, ali bili smo već upozoreni. Zar ti nisi Abajino stvorenje?"
     "Ipak, ipak." Provukla se do pojasa kroz kapiju. Sad se činilo da joj je meso toliko teško, da se mora otrgnuti sa kostiju; dojke su joj visile kao plastovi sena viđeni očima deteta koje dubi na glavi. Uvideo sam da nikakvih izgleda neće biti da ona bude vraćena u svoju vodu: umreće tu, u Amarantinskom podzemnom prostoru, i biće potrebno sto ljudi da joj se leš raskomada, a zatim još stotinu da se sahrani.
     Hiliarh upita: "Onda, zašto da te ne ubijemo? Neprijatelj si našeg Komonvelta."
     "Zato što sam došla da vas upozorim." Maločas je dopustila da joj glava potone na teraco-pod i da tu ostane ležeći pod uglom toliko neprirodnim da je izgledalo maltene da joj je vrat slomljen; ipak, nastavila je da govori.
     "Ja ti mogu dati jači razlog, hiliarše", rekoh. "Zato što ja to zabranjujem. Spasla me je jednom prilikom kad sam bio dečak, a ja sam zapamtio njeno lice, kao što i sve ostale stvari pamtim. Spasao bih je sad kad bih mogao." Zagledao sam joj se u lice, lice natprirodne lepote unakaženo sopstvenom težinom, i upitao: "Pamtiš li to?"
     "Ne. To još nije bilo. Ali biće, jer ti reče."
     "Kako ti je ime? Nikada ga nisam znao."
     "Juturna. Hoću da te spasem... ne ranije. Spasem sve vas."
     Valerija zašišta: "A kad je to Abaja hteo da nam učini dobro?"
     "Uvek. Mogao vas je uništiti..."
     Sledećih šest dahova vremena nije bila u stanju da nastavi; ja, međutim, pokretom pokazah Valeriji i ostalima da ćute.
     "Pitaj svog muža. Sutra, ili kroz koji dan. On je pokušao umesto toga da vas ukroti. Uhvati Katodona... prognaj njegovo htenje. Koja korist? Abaja bi nas učinio veličanstvenim narodom."
     Tad se setih šta me je Famulima pitala pri našem prvom susretu: "Je li čitav svet rat dobra i zla? Zar nisi pomislio da bi svet mogao biti i nešto više?" Osetih da sam u pograničju nekog uzvišenijeg sveta u kome bih mogao znati šta to "više" može da bude. Majstor Malrubius me je doveo od severne džungle do Okeana, govoreći o čekiću i nakovnju, a meni se sad činilo da smo stigli do nakovnja. Majstor Malrubius je bio akvastor, kao i oni koji su se na Jesodu borili za mene; stvorio ga je moj um; otud je verovao, kao i ja, da me je undina onom prilikom spasla zato što ću postati mučitelj i autarh. Možda ni on ni undina nisu u celosti grešili.
     Dok sam oklevao, izgubljen među takvim mislima, Valerija, proročica i hiliarh su se došaptavali; ali undina uskoro opet progovori. "Vaš dan bledi. Novo Sunce... a vi ste seni."
     "Da!" Proročica kao da je bila spremna da skače od radosti. "Mi smo senke bačene njegovim nailaskom. Šta bismo više mogli biti?"
     "Neko drugi dolazi", rekoh, jer mi se učini da čujem bat žurnih koraka. Čak i undina diže glavu da oslušne.
     Taj zvuk, šta god da mu je bio uzrok, neprestano se pojačavao. Čudnovati vetar zahuja tom dugačkom dvoranom, zaleprša prastarim tapiserijama, tako da one zasuše pod prašinom i biserima. Grmnuo je i širom otvorio ta dvokrilna, undininim strukom samo delimično otvorena vrata - ona sad tresnuše o zidove; doneo je miris, divlji i slan, smrdljiv i plodan poput onog u ženskim preponama, miris koji se, kad ga jednom osetiš, ne zaboravlja: u tom trenu ne bih se iznenadio da sam čuo mlatnjavu okeanskih talasa ili kričanje galebova.
     "To je more!" doviknuh ostalima. Zatim rekoh, pokušavajući da prilagodim svoj um onome što se svakako moralo već desiti: "Sigurno je Nesus pod vodom."
     Valerija jeknu: "Nesus se udavio pre dva dana."
     Dok je to govorila, dograbio sam je i podigao u naručje; njeno krhko telo kao da je bilo lakše od dečjeg.
     Onda su talasi došli, nebrojivi belogrivi destrijeri Okeana, peneći se preko pleća undine, tako da sam u jednom trenutku, gledajući nju, sagledao dva sveta odjednom, video sam je kao ženu i kao stenu. Kad su naišli, digla je svoju tešku glavu još više i kriknula likujući i očajno. Bio je to jauk oluje koja vitla preko mora, bio je to krik kakav, nadam se, nikada više neću čuti.
     Pretorijanci su bučno trčali uz stepenike oko trona da bi se sklonili od vode; onaj mladi oficir koji je ranije izgledao tako uplašeno i nejako dohvatio je sada za ruku Džejderovu sestru, donedavno proročicu (sad više ne, jer joj nije ostalo ništa za prorokovanje) i povukao je gore sa sobom.
     "Ja se udaviti neću", zabubnja Boldanders. "A ostali nisu važni. Spasavaj se ako možeš."
     Klimnuo sam glavom i, jednom rukom, cimnuo zidne zastore iza prestola u stranu. Pretorijanci nagrnuše napred i sad ona zvona, među kojima je jedno ranije odzvonilo tri puta za mene, zalupetaše ludo, pootkidaše se sa svojih naprslih, suvih kaiševa i bučno tresnuše na pod.
     Ne šapućući, nego vičući, jer ta reč više nikada neće biti upotrebljiva - dadoh zapovest zapečaćenim vratima kroz koja sam ušao. Ona se naglo otvoriše, a kroz njih prođe onaj ubica i sad nem, polusvestan, otupeo od uspomena na pepelne ravnice smrti. Povikah mu da stane, ali on je već ugledao krunu i ispod nje Valerijino jadno, opustošeno lice.
     Svakako je nekad bio čuveni mačevalac; nijedan majstor nije mogao udariti brže. Videh sev otrovne oštrice, onda osetih bol kad je probila kroz jadno, izmoždeno telo moje supruge i zarila se u mene, otvarajući još jednom ranu koju je Agilusov list načinio pre toliko godina.