44. JUTARNJA PLIMA

     Treperava, azurna svetlost. Vratila se kandža - ne ona koju je uništila ascijanska artiljerija, pa čak ni ona koju sam dao hiliarhu Tifonovih pretorijanaca, nego baš Kandža Pomiritelja, onaj dragulj koji sam našao u svojoj jahačkoj torbici kad smo Dorkas i ja pešačili jednim mračnim drumom pokraj Zida Nesusa. Pokušah da to kažem nekome; ali su mi usta zapečaćena bila, a nisam mogao ni da nađem pravu reč. Možda sam se previše udaljio od sebe, od onog Severijana od kosti i mesa koga je rodila jedna Katerina u ćeliji u ublijeti ispod Matahinske kule. Istrajavala je Kandža, sijajući i njišući se naspram praznoga mraka.
     Ne, nije se njihala Kandža, to sam bio ja u nekom blagom talasanju, a Sunce mi je milovalo leđa.
     Sigurno sam zahvaljujući tom Suncu i došao sebi; ono kao da je imalo želju da me digne sa odra. Nema sumnje, stiglo je Novo Sunce; a Novo Sunce sam ja. Digao sam glavu, otvorio oči i štrcnuo iz usta mlaz kristalne tečnosti, koji kao da uopšte nije bio voda, nego neka bogatija atmosfera, okrepljujuća kao vetrovi Jesoda.
     Onda se počeh smejati od radosti što sam se našao u raju i smejući se osećati da se nikada ranije smejao nisam, da su sve moje ranije radosti bile samo mutna naslućivanja ove, naslućivanja bolešljiva i zalutala. Ranije sam, više nego za životom, čeznuo za novim Suncem za Urt, a gle sad - tu je, tu je Urtovo Novo Sunce, pleše oko mene poput deset hiljada iskričavih duhova, svakom talasu dodaje resu od najčistijeg zlata. Čak ni na Jesodu nisam takvo Sunce video! Njegova slava zasenila je sve zvezde skupa, zablistalo je kao oko Inkreatorovo, u koje ni pirolator ne sme pogledati da ne bi oslepeo.
     Okrećući se od te slave, kriknuo sam baš kao ona sirena u likovanju i jadu. Oko mene je plutao krš Urta: drveće počupano iz korena, odvaljene krovne daske, polomljene grede, naduveni leševi životinja i ljudi. Tu se prostiralo ono što su, sigurno, videli mornari koji su se na Jesodu borili protiv mene; a ja ih sada, videći to isto, više nisam mrzeo što su potegli one noževe, od rada pohabane, protiv mene, nego sam osetio novo iznenađenje pred činjenicom da me je Guni tada branila. (Ne prvi put; zapitao sam se, takođe, nije li njen doprinos bio presudan; jer da je ona bila na strani mojih protivnika, napala bi mene samog, a ne eidolone. Takva je bila po prirodi; a da sam ja tad poginuo, sa mnom bi poginuo i Urt.)
     U daljini začuh, ili mi se učini da začuh, neki povik koji kao da mi je odgovorio i nadjačao mrmor mnogojezičnih talasa. Zaplivao sam na tu stranu, ali sam uskoro stao, jer su mi smetali čizme i ogrtač; ritanjem sam zbacio čizme (iako su bile dobre i gotovo nove) i pustio ih da potonu. Za njima ubrzo pođe i mlađeoficirski ogrtač, za kojim sam kasnije zažalio. Plivanje, trčanje i daleko pešačenje oduvek su me činili svesnim svoga tela, a sad je to telo davalo znake da je snažno i da mu je dobro; atentatorova otrovana rana zacelila se kao i ona koju je Agilus načinio.
     Ipak, bilo je samo snažno i zdravo, ništa više. Nije više imalo onu neljudsku snagu koju je ranije vuklo iz moje zvezde, mada je sigurno ozdravilo baš zahvaljujući ostacima te snage. Pokušavao sam da dohvatim onaj deo mene koji se nekada nalazio tamo, ali to je bilo kao da čovek koji je ostao bez noge pokušava da je pokrene.
     Opet onaj povik. Odazvao sam se, a onda, nezadovoljan svojim napredovanjem (koliko sam mogao oceniti, svaki talas koji sam savladavao vraćao me je nazad tačno za onoliko koliko sam prethodno napredovao), uzeh dubok dah i prevalih izvesnu daljinu ispod vode.
     Maltene na početku ronjenja otvorio sam oči, jer mi se činilo da u toj vodi nema peckanja soli; kao dečak plivao sam otvorenih očiju u velikoj cisterni ispod Dvorca sa zvonom, pa čak i u stajaćim vodama u nekim plićacima Đola. Činilo se da je ova voda čista kao vazduh, ali u dubinama ipak plavozelena. Nejasno, kao što možemo odsjaj drveta iznad sebe ponekad videti u nekoj tihoj bari, ugledah dno, po kome se nešto belo kretalo načinom tako sporim i nepravilnim da nisam mogao biti siguran da li pliva, ili samo pluta. Čak i sama ta čistoća i toplina vode počeše me plašiti; bojao sam se da bih mogao zaboraviti da to, ipak, nije vazduh, te da bih se mogao izgubiti onako kako sam se jednom, davno, izgubio među mračnim, isprepletenim korenjem bledoplavih lokvanja.
     Onda sam jurnuo kroz površinu vode, izbio dva lakta visoko iznad talasa i video, još na izvesnoj daljini, jedan zupčasti splav uz koji su se dve žene pripijale, dok je jedan muškarac stajao na njemu, osmatrao ustalasanu površinu i pri tome šakom štitio oči od Sunca.
     Sa desetak zamaha rukama stigao sam do njih. Splav su skrpili od svih plovećih predmeta koje su uspeli naći, povezujući ih kako god su znali i umeli. Jezgro je činio jedan veliki sto, od one vrste na kojoj bi neki uzvišeni mogao rasporediti večeru za odabrano, blisko društvo u svome domu; osam snažnih nogu toga stola, koje su sada dve po dve kasale kroz vazduh, izgledale su kao parodije jarbola.
     Kad sam se ispentrao na zadnju stranu nekakvog ormana (u tome mi je samo malo zasmetala pomoć koju su mi njih troje dobronamerno ukazivali), video sam da tu grupicu preživelih sačinjavaju jedan debeli, ćelavi muškarac i dve žene, obe prilično mlade, od kojih je jedna bila niskog rasta i blagoslovena vedrim, okruglim licem vesele lutke, a druga visoka, tamna, upalih obraza.
     "Eto, vidite", reče debeljko, "nije sve propalo. Biće ih još, pazite šta kažem."
     Tamna žena progunđa: "Ali neće vode."
     "Naći ćemo nešto, ne boj se. A dok ne nađemo, tu vodu koju uopšte nemamo delićemo na četiri dela, i to nam neće biti ništa lošije nego da je delimo na tri. Pod uslovom da delimo pošteno."
     Rekoh: "Ovo oko nas mora biti neslana voda."
     Debeli odmahnu glavom. "Bojim se da je to more, sire. Visoke su plime zbog zvezde Danice, gospodine, pa su, za sada, progutale kopno. Đol se pomešao s njima, sumnje nema, pa voda nije onoliko slana koliko je, kažu, slan stari Okean, gospodine."
     "Zar te ja ne poznajem? Izgledaš mi nekako poznat."
     Naklonio se veštinom koju nijedan legat ne bi mogao nadmašiti, neprekidno se pridržavajući jednom rukom za nogu stola. "Odilo, sire. Majstor poslužiteljstva, gospodine, zadužen od naše dobroćudne autarhe, čiji osmesi su nade njenih slugu pokornih, gospodine, za upravljanje celinom Hipogeuma apotropejskog, u njegovoj sveukupnosti, sire. Nema sumnje da si me video tamo, sire, tokom neke posete koju si učinio našoj Kući Apsoluta, mada tamo nisam imao prilike da te uslužujem, u to sam siguran, inače bih tu čast pamtio do samog dana svoga povlačenja, sire."
     Tamna žena reče: "E, to bi tačno mogao biti ovaj dan."
     Oklevao sam. Nisam želeo da glumim da sam egzultant kakvim me je Odilo zasigurno smatrao; opet, oglasiti da sam autarh Severijan bilo bi nezgodno, čak i ako bi mi oni poverovali.
     Spasla me je žena sa lutkastim licem. "Ja sam Pega, bila sam družbenica armigete Pelagije."
     Odilo se namršti. "Nije baš u skladu sa dobrim manirima da se ti tako predstavljaš, Pega. Bila si joj sluškinja."
     Onda se obrati meni: "Dobra je sluškinja bila, gospodine, tu ne pravim pitanje. Možda malčice sklona da joj se zavrti u glavi."
     Žena lutkastog lica izgledala je kao da prihvata prekor, mada sam podozrevao da je taj izraz lica u celosti odglumljen. "Jesam se brinula oko gospine frizure i oko njenih stvari, ali ona me je, u stvari, držala da bih joj pričala sve najnovije šale i ogovaranja i da bih dresirala Pikopikara. Ona je sama tako govorila i uvek me je nazivala svojom družbenicom." Jedna krupna suza skotrlja joj se niz obraz, pa zablista na Suncu; no, da li je to bilo za mrtvom gazdaricom ili za mrtvom pticom, nisam mogao biti siguran.
     "A ova, hm, ženska osoba neće da se predstavi Pegi i meni. Osim što je rekla svoje ime, koje glasi..."
     "Thais."
     "Obogaćen sam ovim upoznavanjem", rekoh. Do tad sam se dosetio da sam bio počasni starešina pet-šest različitih legija i epitagmi i da svaku od tih titula mogu upotrebiti kao prikrivno ime, bez laganja. "Hiparh Crnih Tarentinaca, Severijan."
     Pegina usta se uobličiše u majušni krug. "Uuuu! Pa mora biti da sam te videla na paradi!" Okrenula se toj ženi koja je sebe nazivala imenom Thais. "Njegovi vojnici su nosili oklope od crne, lakirane, presovane kože i bele perjanice, a što su im destrijeri bili - takve vi nikad videli niste!"
     Odilo promrmlja: "Ti si to sa gospodaricom išla, a?"
     Pega mu uzvrati nekakvim odgovorom, ali ja na to ne obratih nimalo pažnje. Pogled mi je pao na jedan leš u vodi, lancem vezan za naš splav; pomislih kako je besmisleno da ja sad čučim na nameštaju jednog mrtvog čoveka i ćaskam sa poslugom dok Valerija trune ispod vode. Kako bi mi se ona sad podsmevala! Iskoristih zastoj u razgovoru da upitam Odila nije li njegov otac bio stjuard pre njega na istom mestu.
     Sav je sinuo od zadovoljstva. "I te kako je bio, sire, i davao je celog života najpotpunije zadovoljenje. To je bilo u velikim danima Oca Inirea, sire, kada je, ako mogu tako reći, gospodine, naš Apotropejski hipogeum bio slavan širom celoga Komonvelta. Mogu li postaviti pitanje zašto si to želeo znati, gospodine?"
     "Samo sam se zapitao. Manje-više je uobičajeno da to tako ide, rekao bih."
     "Jeste, sire. Sinu se daje prilika da pokaže svoje sposobnosti ako ih ima; ako se dokaže, službu nasledi. Možda nećeš poverovati, gospodine, ali moj otac je jednom prilikom sreo tvog imenjaka koji je kasnije postao autarh. Da li poznaješ život i dela tog autarha, gospodine?"
     "Ne u onoj meri u kojoj bih želeo, Odilo."
     "Dobro rečeno, sire. Zaista, najbolje rečeno." Debeli poslužitelj klimnu glavom i zasija očima prema tim ženama da bi obezbedio da i one uvide izvrsnu učtivost moga odgovora.
     Pega je proučavala nebo. "Ja bih rekla da će kiša. Možda ipak nećemo pomreti od žeđi."
     Thais reče: "Još jedna oluja. Da se podavimo."
     Rekoh im da se nadam da do toga neće doći, a onda počeh da ispitujem svoja osećanja; tek tada mi pade na um da ti oblaci koji se na istoku sakupljaju ne mogu biti stvoreni silom moje zvezde.
     Odilo nije nameravao da mu iko oduzme njegovu anegdotu. "Bilo je to pozno jedne noći, gospodine, i moj otac je obavljao poslednji obilazak kad je primetio nekoga obučenog u fuliginsku odeću karnifeksa, ali bez uobičajenog mača za pogubljenje. Kao što bi se i moglo očekivati, prva pomisao njegova bila je da je to neko pošao na jedan od kostim-balova; u to vreme nije bilo večeri bez nekoliko istovremenih priredbi te vrste u raznim delovima Kuće Apsoluta. Ipak, on je znao da nije planiran nijedan kostim-bal za to veče u Apotropejskom hipogeumu; ni Otac Inire ni tadašnji autarh nisu osobito rado gledali takve razbibrige."
     Osmehnuo sam se, sećajući se Kuće azura. Tamna žena mi je dobacila značajan pogled i upadljivo prekrila usne šakom, ali ja nisam imao volje da prekidam Odilovu govoranciju; pošto sam imao u vidu da nikada više neću lutati hodnicima Vremena, sve što je bilo u ikakvoj vezi sa prošlošću ili sa budućnošću činilo mi se beskonačno dragoceno.
     "Njegova druga misao, gospodine - a to je trebalo da mu bude prva, znaš, kao što je često priznavao mojoj majci i meni dok smo sedeli pored vatre - bila je da je taj karnifeks krenuo u neku opaku misiju, računajući da će proći neprimećen. Bilo je od velike važnosti, gospodine, kao što je moj otac tada shvatio, odmah saznati da li karnifeks to preduzima služeći Ocu Inireu, ili nekome drugom. Zato mu je moj otac prišao hrabro kao da za sobom ima celu kohortu hastarija i pitao ga, po sred srede, šta tu traži."
     Thais promrmlja: "A onaj, da je imao neki opaki naum, priznao bi to smesta, sigurna stvar."
     Odilo reče: "Draga moja gospo, ne znam ko bi ti mogla biti, jer to nam nisi saopštila ni kad nam je naš visoki gost ljubazno otkrio svoju patricijsku pripadnost, ali jasno se vidi da ne znaš ništa o lukavstvima i spletkama koje teku svakog dana - i svake noći! - u mirijadi hodnika naše Kuće Apsoluta. Moj otac je dobro znao da nijedan agent sa tajnim zadatkom ne bi tajnu odao, ma kako se naglo to od njega zatražilo. Išao je na sreću: nadao se da bi se moglo dogoditi da neki nehotični gest ili trenutni izraz lica odaju izdajstvo, ako je to ono što se namerava."
     "Pa, zar nije taj Severijan bio maskiran?" rekoh. "Kazao si da je bio obučen kao mučitelj."
     "Sasvim sam siguran da nije, gospodine, jer moj otac ga je opisivao često - to je bilo lice izuzetne divljačnosti, gospodine, sa grdnim ožiljcima na jednom obrazu."
     "Znam!" upade Pega. "Videla sam njegov portret i njegovu bistu. Nalaze se u Absciticijskom hipogeumu, gde ih je autarha sklonila kad se ponovo udala. Izgledao je kao čovek koji bi te zaklao zviždućući."
     Ja se osetih kao da je neko upravo zaklao mene.
     "Baš prikladno!" saglasi se Odilo. "Moj otac je rekao manje-više isto, mada, koliko se mogu setiti, nijednom tako jezgrovito."
     Pega me poče pomno gledati. "Taj nikad nije imao dece, a?"
     Odilo se nasmeši. "To bi se pročulo, čini se meni."
     "Bi, za zakonitu decu. Ali on se mogao popeti na bilo koju ženu u Kući Apsoluta, bilo je dovoljno da samo uzvije jednu obrvu. A sve su bile egzultantkinje."
     Odilo joj reče da drži jezik za zubima, pa nastavi: "Svakako se nadam da ćeš oprostiti Pegi, gospodine. Pa, na kraju, to je i kompliment."
     "Da mi neko kaže da izgledam kao koljač? Jest, ja komplimente te vrste stalno dobijam." Govorio sam bez mnogo razmišljanja, a tako sam i nastavio, pokušavajući istovremeno da skrenem razgovor ka Valerijinoj preudaji, ali i da sakrijem jad koji sam zbog toga osetio. "Međutim, zar ne bi taj koljač morao da bude moj deda? Severijanu Velikom bi sad bilo osamdeset ili više godina, svakako, da je živ. Koga da pitam o njemu, Pega? Moju majku ili mog oca? Osim toga, zar ne misliš, bez obzira na to što je autarha našla sebi novog muža, da je u njemu moralo nečega i biti kad je mogao zapovedati tolikim finim šatlenama, iako je u mladosti bio mučitelj?"
     Da bi popunio tišinu koja je nastala posle mog malog govora, Odilo reče: "Verujem da je taj esnaf ukinut, gospodine."
     "Veruješ, veruješ, naravno. Uvek narod to veruje."
     Čitav istok je već bio crn, a kretanje našeg sklepanog splava postalo je primetno življe.
     Pega prošaputa: "Nisam mislila da te uvredim, hiparše. Samo..." Njene sledeće reči, koje god da su bile, nestadoše u lomljenju jednog talasa.
     "Ne", rekoh joj. "Dobro si rekla. On je bio, koliko ja o njemu znam, tvrd čovek; a i surov, bar je smatran takvim, mada on sam možda ne bi prihvatio tvrdnju da je takav. Vrlo je moguće da se Valerija udala za njega zbog prestola, mada verujem da je povremeno govorila drugačije. Njen drugi muž joj je, ako ništa drugo, doneo bar sreću."
     Podsmešljivo frktanje Odilovo. "Dobro rečeno, gospodine. Čist pogodak. Pega, ko hoće da se mačuje sa vojnikom, mora dobro da pripazi."
     Thais je ustala, držeći jednom rukom nogu stola, a drugom rukom pokazujući. "Gledajte!"