47. POTONULI GRAD

     Trebalo je da i ja tada zaspim; ali nisam. Još jednu smenu vremena, ili duže, ostao sam stojeći na pramcu, posmatrajući ponekad spavače, a ponekad vodu. Thais je ležala onako kako sam ja često ležao, licem nadole, glave položene na uzglavlje sačinjeno od savijenih ruku. Pega je sklupčala svoje debeljušno telo u loptu, tako da sam mogao pomisliti da je to mače koje se pretvorilo u ženu; kičmom se nagurala Odilu u bok. On je, opet, ležao poleđuške, trbuh mu se dizao u vazduh, a ruke je izbacio iznad glave.
     Eata je ležao, ali zapravo više od polovine u položaju još sedećem, oslonjen obrazom na ogradu broda; pomišljao sam da je sigurno premoren. Zapitah se da li će me, i posle buđenja, smatrati eidolonom.
     Ali otkud meni pravo da tvrdim da mu je to greška? Onaj pravi Severijan - ja sam bio siguran da je, jednom, postojao i pravi Severijan - odavno je nestao među zvezdama. Zurio sam gore, u njih, nastojeći da ga nađem.
     Posle dugog vremena uvideh da to ne mogu, ne zato što on nije tamo (jer jeste), nego zato što se Ushas okrenula od njega i sakrila ga, zajedno sa mnogo drugih, svojim obzorjem. Jer naše Novo Sunce je samo jedna zvezda među mirijadama zvezda, bez obzira na to što će ljudi sada, kad se u toku dana nijedna zvezda osim nje ne vidi, možda zaboraviti tu činjenicu.
     Nema sumnje da naše Sunce, gladano sa palube Cadkiline lađe, izgleda jednako lepo kao sva ostala. Nastavio sam da ih prosejavam, iako sam sad znao da nikada neću naći onoga Severijana koji nije Eatin san; konačno shvatih da tražim lađu Cadkilinu. Nisam je našao, ali zvezde su bile tako lepe da nisam žalio zbog uloženog napora.
     Ona smeđa knjižica koju više ne nosim sa sobom i koja je sigurno uništena zajedno sa milijardom drugih što su sačinjavale biblioteku majstora Ultana, pričala je i pripovetku o jednom velikom svetilištu koje je bilo zaklonjeno mnogodijamantnom zavesom da ljudi ne bi videli Tvorčevo lice i pomrli. Posle nekoliko eona Urta jedan odvažan čovek se probio u to svetilište, poubijao sve njegove čuvare i strgao zavesu da bi uzeo mnogobrojne dijamante ušivene u nju. Iza nje je našao malu odaju koja je, bar tako priča veli, bila prazna; ali kad je izišao iz svetilišta i pogledao u nebo, zapalio se i izgoreo. Kakav je užas kad svoje priče doznajemo tek pošto ih proživimo!
     Možda je prevagnulo sećanje na tu priču. Možda je posredi bila samo pomisao na udavljenu biblioteku, kojoj je Sajbi, u to sam bio siguran, bio poslednji majstor i u kojoj je, u to sam takođe čvrsto uveren, umro. Bilo kako bilo, svest da je Urt uništen obuzela me je jasnoćom i strahotnošću kakve do tog trenutka nisam doživeo, čak ni kad sam video onu upropašćenu kuću čiji je dimnjak još stajao uspravno, iako sam tad iskusio onoliki strah. Nestale su i one šume u kojima sam lovila: svako drvo, svaka grančica. Milion malih seoskih slobodnih imanja koja su odgajila milion Melitoa i poslala ih na sever naoružane tako velikom dovitljivošću i nerazmetljivom hrabrošću; i one široke pampe po kojima je Foila jahala galopom, sa svojim bojnim kopljem i srcem uzletelim visoko - sve je to nestalo, svaka repa i svaka travka.
     Jedno mrvo dete, uljuljkavano valovima, kao da me je pozivalo pokretima. Videvši ga, razumeo sam da samo na jedan način mogu okajati ono što sam učinio. Zove talas, zove taj mrtvi dečak, govorim sebi da nemam snagu volje potrebnu za samoubistvo, ali osećam da rub ograde već izmiče iz mojih šaka.

     Voda se sklopila iznad mene, ali nisam se udavio. Imao sam osećanje da bih mogao disati vodu, ali nisam disao. Poplava se, osvetljena Lunom koja je sad gorela kao smaragd, raširila oko mene kao zeleno staklo. Lagano sam tonuo kroz provaliju koja mi je izgledala prozračnija od vazduha.
     U daljini su se uzdizali neki veliki oblici - neke stvari stotinama puta veće od čoveka. Neke od tih stvari kao da su bile brodovi, a neke oblaci; jedna - glava bez tela; jedna - telo sa stotinu glava. Zelena izmaglica ih je posle nekog vremena zaklonila, ali zato ugledah ispod sebe ravnicu blata i mulja, a na njoj palatu, veću od naše Kuće Apsoluta, ali u ruševinama.
     Tada sam znao: mrtav sam, ali smrt ne donosi, meni, oslobođenje. Sledećeg trenutka znao sam, takođe, da sanjam i da ću se, čim kukurekne petao (čije blistave crne oči neće više magičari probadati) probuditi i naći u istom krevetu sa Boldandersom. Doktor Talos će ga tući, onda ćemo krenuti u potragu za Agijom i Jolentom. Prepustio sam se, tada, snu, mada smatram da je malo nedostajalo pa da razderem veo maje, to slavno tkanje privida koji skriva poslednju stvarnost.
     Onda je veo maje bio još jednom ceo, iako se još sav talasao od ledenih vetrova koji duvaju od stvarnosti prema snu i koji nas odnose kao lišće. Ta "palata" koja mi je ličila na Kuću Apsoluta, to je bio moj grad - Nesus. Oduvek ogroman, sad je izgledao veći nego ikad; mnogi delovi Zida pali su kao zid naše Citadele, tako da je sad Nesus bio zaista bezgraničan grad. Palo je i mnogo kula, njihove zidine od cigle i kamena zdruzgale su se kao kore sagnjilih dinja. Sad su se jata skuša okupljala na mestima gde su, svake godine po jednom, Kuratori stupali u svečanoj povorci prema katedrali.
     Pokušao sam da plivam i otkrio da već plivam, da moje ruke i noge ritmično zamahuju, iako nijednog trenutka nisam to hteo. Prekinuh te pokrete, ali (suprotno mome očekivanju) ne počeh da se dižem ka površini. Ploveći mlitavo u nevidljivoj struji, otkrih da se ispod mene pruža rečno korito Đola, i sad premošćeno svojim ponositim mostovima, ali opljačkano - jer mu je reka, sveprisutnošću vode, oduzeta. Udavljene stvari čekale su tamo, stvari u truljenju, okićene zelenim, talasajućim korovom: slupani brodovi, oboreni stubovi. Pokušah da istisnem iz svojih pluća poslednji dah da bih se i sam udavio. Vazduh, doista, zamehura napred; ali hladna voda, koja umesto njega jurnu unutra, ne donese sa sobom hladnoću smrti.
     Tonuo sam, veoma sporo, dalje, dok najzad ne stadoh na mesto gde nikad ni pomišljao nisam da ću stajati: na blato i odvratnu prljavštinu rečnog dna. Podsećalo me je to na stajanje na palubi Cadkiline lađe zato što je pritisak kojim su se moji bosi tabani oslanjali o dno bio jedva dovoljan da me na njemu drži. Vodena struja me je nagonila da sa njom idem, a ja sam se osećao kao duh koji može biti raznet jednim dahom, ali samo ako taj dah promrmlja reči namenjene isterivanju duhova.
     Hodao sam - recimo, zapravo, plivao sam glumeći hodanje. Svaki korak je dizao po jedan oblačak mulja, koji je onda plovio pored mene kao živo biće. Kad sam zastao i digao pogled, video sam zelenu Lunu, bezobličnu mrlju iznad nevidljivih talasa.
     Kad sam opet spustio pogled, pred mojim stopalima je ležala jedna požutela lobanja, napola ukopana u blato. Podigao sam je; nedostajala joj je donja vilica, ali je, u svakom drugom pogledu, bila cela. Nisu se primećivali nikakvi tragovi povreda. Po njenoj veličini i po neistrošenim zubima zaključio sam da je to bila lobanja dečaka ili mladog čoveka. Neko drugi se, dakle, udavio u Đolu, davno, možda neki šegrica koji je umro znatno pre mog vremena, tako da nisam čuo kratku i tužnu priču o njemu; možda samo neki dečko iz tih stambenih zgrada koje su se donedavno u tolikom broju zbijale oko prljave vodurine.
     A možda je to bila i lobanja neke jadne žene, koju su zadavili pa bacili u reku; na taj način su u Nesusu život gubili, svake noći, i muškarci i žene, i deca. Dođe mi pomisao da su, sad kad je Inkreator odabrao mene kao svoje oruđe za uništenje ove zemlje, samo bebe i zveri umrle nedužne.
     Ipak, osećao sam da je to bila lobanja dečaka i da je taj dečak, u nekom smislu, umro za mene, da je potonuo kao žrtva Đola u trenutku kad je Đolu uskraćena ona koja je, po pravu, trebalo da mu bude prineta. Dohvatio sam lobanju za oči, istresao blato i poneo je sa sobom.
     Dugi niz kamenih stepenika pružao se duboko u rečno korito, svedočeći nemo o činjenici da je nivo ulice Obalske više puta podizan, pri čemu su novi stepenici dodavani odozgo. Popeo sam se uz sve te stepenike, redom, mada sam gotovo isto tako lako mogao i da se vinem, plivajući, do vrha.
     Stambene zgradetine su popadale, sve do poslednje. Videh masu sićušnih riba, njih bar nekoliko stotina, okupljenu u tom kršu; pred mojim nailaskom razleteše se u varničenju srebrnih iskrica i otkriše naduveni, delimično prožderani leš. Posle toga nisam više rasterivao njihova jata.
     Van svake sumnje, moralo je mnogo takvih mrtvaca biti u ovom gradu, koji je nekada svojom veličinom zadivljavao ceo Urt; ali šta sam bio ja? Nisam li i ja bio još jedan plutajući leš? Pod mojim sopstvenim dodirom moja mišica je bila hladna, a pluća su mi, prepuna vode, bila veoma otežala; čak i meni samome činilo se da hodam kroz san. Pa ipak, kretao sam se, ili bar verovao da se krećem, nasuprot svim strujama, a moje hladne oči su videle.
     Zaključana i zarđala kapija nekropolisa stajala je ispred mene, a kroz njene kopljaste šiljke pramenovi upletene vodene travuljine išli su kao po planinskim stazicama: bio je to neizmenjeni simbol mog starog izgnanstva. Odbacih se uvis i načinih rukama nekoliko zamaha plivanja, mlatarajući pri tome, sasvim nehotično, lobanjom. Iznenada postiđen, ispustih je; ali ona, nošena strujanjem koje je moja ruka izazvala, kao da pođe namerno za mnom.
     Pre nego što sam se ukrcao na brod Hierodula, onaj koji me je kasnije odneo na Cadkilinu lađu, čučao sam u vazduhu, opkoljen lobanjama koje su kružile i pevale. Ovde se, oko mene, širila stvarnost predskazana tom svetkovinom. Znao sam, razumeo i bio u svoje saznanje siguran - Novo Sunce je moralo da uradi to što sam sada radio ja, moralo je da krene, težine lišeno, kroz svoj udavljeni svet, opkoljeno Urtovim mrtvacima. Urt je platio cenu koja se sastojala od gubitka njegovih drevnih kontinenata; ovo putovanje bilo je cena koju sam morao platiti, a plaćao sam je upravo ovog trenutka.
     Lobanja se spustila meko na mokru zemlju u koju su, tokom mnogo pokolenja, polagani siromasi Nesusa. Ja je opet podigoh. Kakve mi je ono reči uputio lohagor u tvrđavskoj kulici na sredini mosta?
     Uzvišeni Talarikan, čije se ludilo ispoljavalo u vidu strasnog zanimanja za najniže vidove ljudskog postojanja, tvrdio je da osoba koje žive proždirući otpad drugih ima dve velike hiljade... Da bismo, ako pri svakom našem udisanju vazduha po jedan siromah skoči sa ograde ovog mosta, živeli večno, jer ovaj grad ljude uzgaja i lomi brže nego što dišemo. Ne skaču više, jer je voda skočila po njih. Ako ništa drugo, bar je njihova beda okončana; neki su, možda, i preživeli.
     Kad sam stigao do onog mauzoleja u kome sam se kao dečak igrao, video sam da su njegova davno zaglavljena vrata sad zatvorena, jer je sila nadirućeg mora dovršila pokret započet pre, možda, stotinu godina. Položio sam tu lobanju na prag i zaplivao silovito ka površini, koja se sad ljeskala zlatnim sjajem.