50. U KUĆI DANA, MRAK

     Ta visoka žena i ja uselili smo se u najbolju sobu šamanove kuće. Više mi nije bilo dozvoljeno da radim. Povređeni i bolesni donošeni su kod mene na lečenje; neke sam iscelio na isti način kao Deklana, druge na onaj način kako su nas u esnafu učili da produžujemo život svojih klijenata. Neki su, međutim, umirali na mojim rukama. Možda sam mogao da dižem i mrtve, kao jadnoga Zamu; to, međutim, nisam pokušao nijednom.
     Dvaput su nas napali nomadi. Hetman je pao u prvoj bici; ja sam okupio njegove borce za protivnapad, pa smo nomade oterali. Izabran je novi hetman, ali on kao da je smatrao sebe - i kao da je, od strane svoga naroda, smatran - za jedva išta više od mog potčinjenog. U drugoj bici ja sam vodio ratnike, a on je, na čelu malog odreda onih koji su bili najvičniji gađanju pomoću luka i strele, napao nomade s leđa. Zajedničkim snagama počeli smo ih razgoniti na buljuke i kasapiti kao da su ovce; ne napade nas, posle toga, više niko.
     Uskoro taj narod poče da radi na podizanju jedne građevine mnogo veće od svih njihovih dotadašnjih. Iako su zidovi bili veoma debeli, a lukovi jaki, plašio sam se da neće izdržati onoliku težinu koliku će krov od blata i slame nametnuti; zato sam naučio žene da peku glinene crepove kao što su dotad pekle lonce i da slaganjem takvih crepova prave krov. Kad je zgrada bila gotova, prepoznao sam taj krov. Bio je to isti onaj na kome će Jolenta umreti i ispod koga ću ja biti sahranjen.
     Mada ti možeš to smatrati neverovatnim, ja sam do tada retko pomišljao na undinu i na one pravce koje mi je ona pokazala; radije sam, u pamćenju, posećivao Urt Starog Sunca, onaj koji je postojao u danima mog detinjstva i mog autarhovanja. Sad počeh istraživati svežije uspomene i nađoh da ih se mnogo plašim, ali da se smrti plašim još i više.
     Dok sam sedeo na izduženju stene koje se pružalo u prostor iz jedne strmine Planine Tifona i gledao kako Tifonovi vojnici dolaze po mene, ukazala mi se livada onostran Brajaha; video sam je jasno kao sada naša kukuruzna polja. Ali tada sam bio Novo Sunce, mogao sam povući koliko god sam hteo snage iz moje zvezde, iako je bila tako daleko. Sada to više nisam bio, a Starome Suncu predstojala je još duga vladavina. Jednom ili dvaput, na domaku sna, učinilo mi se da se hodnici vremena pružaju, zakošeni, iz nekog ugla naše sobe. I kad god sam pokušao da pobegnem niz neki od njih, odmah bih se probudio; i našao da je oko mene samo kamen, a iznad mene - krovne grede.
     Jednom sam se vratio do one jaruge, sišao u nju i pošao ka istoku, istim putem kojim sam došao. Posle dužeg vremena spotakao sam se o onaj jadni zidić koji sam bio izgradio kad sam čuo kašalj zveri; hodao sam i dalje, ali ipak sam se u kameni grad vratio jedan dan posle odlaska iz njega.
     Konačno, kad sam izgubio svaki račun o proticanju godina, dođoh na pomisao da, ako ne mogu opet otkriti ulaz u hodnike vremena - a činjenica je bila da ne mogu - moram, onda, Juturnu naći; a da bih našao Juturnu, moram prvo stići do mora.
     U zoru sledećeg dana, zamotao sam nekoliko pšeničnih kolača i nekoliko komada sušenog mesa u platno i pošao iz kamenog grada, ka zapadu. U proteklome vremenu, noge su mi postale krute; posle sedam ili osam smena vremena postojanog pešačenja, pao sam i uganuo koleno, pa mi se učini da sam opet, maltene, postao onaj Severijan koji se svojevremeno ukrcao u Cadkilinu lađu. Nisam se, kao ni on, okrenuo svome polazištu, nego sam produžio tamo gde mi je lice pri polasku bilo usmereno. Na vrućinu Starog Sunca bio sam se odavno navikao, a godina je ionako težila svome kraju.
     Mladi hetman i jedan odred ljudi iz kamenog grada sustigoše me dok je na Ertu, sa njene leve strane, još gledalo Staro Sunce. Posle nekog vremena, uhvatili su me za ruke i pokušali me prisiliti da se vratim; ja to odbih, govoreći im da sam krenuo ka Okeanu i da se nadam da mi povratka neće biti.

     Pridigao sam se u sedeći položaj, ali nisam ništa video. U jednom trenutku činilo mi se da sam svakako slep.
     Pojavi se Osipago, plavim zračenjem blistajući. Reče: "Ovde smo, Severijane."
     Znajući da je on mehanizam, Barbatusu i Famulimi sluga ali i gospodar, odgovorio sam: "Sa svetlošću - bog iz mašine. Tako je majstor Malrubius rekao kad je došao."
     Barbatusov prijatni bariton digao se, sumornosti da prkosi. "Pri svesti si. Čega se sećaš?"
     "Svega", rekoh. "Oduvek sam se sećao svega." Raspadanje u vazduhu, teški zadah truljenja mesa.
     Famulima zapeva: "Upravo zato si izabran, Severijane. Ti, samo ti, između vladalaca mnogih. Samo ti, da spaseš svoju rasu od lethe."
     "I da je onda napustim", rekoh.
     Niko ne odgovori.
     "Razmišljao sam o ovome", rekoh im. "Pokušao bih i ranije da se vratim, samo da sam umeo."
     Osipagov glas bio je tako dubok da sam ga više osećao nego čuo. "Razumeš li zašto nisi mogao?"
     Klimnuo sam glavom, osećajući se glupo. "Zato što sam silu Novog Sunca upotrebio da se kroz vreme vratim do onog razdoblja kad ono još nije postojalo. Svojevremeno sam verovao da ste vas troje bogovi, a kasnije da su hierarsi još veći bogovi. Na isti način su autohtoni verovali da sam ja bog, zbog čega su se uplašili da ću se baciti u zapadno more i da ću njih ostaviti u noći i večitoj zimi. Ali samo Inkreator je Bog, onaj koji pali stvarnost i svojim dahom je gasi. Svi mi ostali, pa čak i Cadkil, možemo samo da raspolažemo silama koje je on stvorio." Nikad nisam bio vičan izmišljanju analogija i sad zastadoh tražeći analogiju. "Bio sam kao vojska koja se povukla tako daleko, da je ostala odsečena od svoje baze." Sledeće reči nisam ni stezanjem zuba uspeo da sprečim da izađu: "Potučena vojska."
     "U ratu nijedna sila nije potučena, Severijane, sve dok njene trube ne zasviraju predaju. Do tada ona, iako može umreti, ne zna za poraz."
     Barbatus reče: "A ko može reći da ovo nije okončano na najbolji mogući način? Svi smo mi oruđa u njegovim rukama."
     Rekoh mu: "Razumem i nešto više - nešto što do ovog trenutka nisam stvarno shvatao: zašto mi je majstor Malrubius govorio o odanosti prema božanskom entitetu i prema ličnosti monarha. Hteo je reći da moramo imati poverenja, da ne smemo odbijati svoje sudbine. Poslali ste ga, dabome, vi."
     "Reči su, ipak, bile njegove - trebalo bi da ti je već i to poznato. Mi, kao i hierogramati, prizivamo ličnosti iz prošlosti, na osnovu zapamćenog; ali, kao ni oni, mi ih ne krivotvorimo."
     "Ali ima toliko stvari koje mi nisu poznate. Kad smo se sreli na Cadkilinom brodu, niste me prethodno znali, i ja sam po tome shvatio da je to naš poslednji susret. Ipak, evo vas ovde - sve troje."
     Slatko zapeva Famulima: "Tako smo iznenađeni i mi, Severijane, što ovde nalazimo te, gde ljudi jedva da su i nastali. Iako smo tragali niz liniju vremena tako daleko, čitavi eoni sveta su prošli od kad smo te poslednji put videli."
     "A ipak, znali ste da ću biti ovde?"
     Iskoračivši iz senki, Barbatus reče: "Zato što si nam ti to rekao. Zar si zaboravio da smo bili tvoji savetnici? Ti si nam ispričao kako je uništen čovek Hildegrin, zato smo na ovo mesto motrili, tebe tražeći."
     "I ja sam. Jer sam i umro. Ti autohtoni - moj sopstveni narod..."
     Zamukao sam, ali niko drugi nije progovorio. Najzad sam rekao: "Osipago, molim te, prenesi svoju svetlost tamo gde je Barbatus stajao."
     Taj mehanizam okrete svoje senzore ka Barbatusu, ali se ne pomače.
     Famulimus-Famulima zapeva blago: "Barbatus, moraš sad mu vodič bojim se biti. Ali stvarno naš Severijan treba da zna. Kako tražiti možemo da sve nosi terete, a da prema njemu kao prema čoveku ne postupamo?"
     Barbatus klimnu glavom, a Osipago pođe bliže onom mestu gde je Barbatus stajao u trenucima kad sam se budio. Tamo videh ono što sam se i plašio da ću videti: leš onog čoveka koga su autohtoni nazivali imenom Glava Dana. Zlatnim trakama bile su obuhvaćene njegove mišice i narukvicama u koje je bilo umetnuto obilje narandžastih jacinta i sevajućih zelenih smaragda.
     "Pa, recite mi sada kako ste ovo izveli", zatražih.
     Barbatus se pogladi po bradi i ne odgovori.
     "Znaš ko ti je učitelj bio pokraj mora nemirnoga i ko se za tebe borio kad je Urt ležao na tasovima", nežno zapeva Famulima.
     Zurio sam u nju. Lice joj je bilo i divotno i neljudsko u istoj meri kao uvek - ne bez izraza, nego sa izrazom koji je imao vrlo malo ili nimalo veze sa ljudskim rodom i ljudskim zanimanjima.
     "Jesam li eidolon? Duh?" Pogledah svoje šake, nadajući se da će mi njihova postojanost doneti više samopouzdanja. Tresle su se; morao sam ih, da bi prestale, čvrsto pritisnuti uz butine.
     Barbatus reče: "To što nazivaš eidolonima nisu duhovi, nego bića koja se nekim spoljašnjim izvorom energije održavaju u postojanju. Sve ono što materijom nazivaš zapravo je, ako sagledamo stvarnost, samo vezana energija. Razlika je jedino u tome što se jedan njen deo drži u materijalnoj obliku sopstvenom energijom."
     U tom trenutku poželeo sam da plačem, poželeo sam to jače nego što sam ikada u životu išta želeo. "Stvarnost? Ti misliš da stvarno postoji nekakva stvarnost?" Proliti suze bila bi, tada, nirvana; ali preovladala je surova obuka, pa suza ne naiđe, nijedna. U jednom trenutku pitao sam se, izbezumljeno, mogu li eidoloni uopšte plakati.
     "Govoriš o onome što je stvarno, Severijane; na taj način se držiš za ono što još i sad jeste realno. Maločas govorismo o onome koji stvara. U tvome narodu imaju, za njega, jednostavnu reč, Bog, ali vi učeni nazivate ga Inkreatorom. Šta si ti ikada bio ako ne njegov eidolon?"
     "A ko me u postojanju sada drži? Osipago? Možeš se odmoriti, Osipago."
     Osipago zabrunda: "Ne reagujem na tvoje naredbe, Severijane. To si odavno uvideo."
     "Ako bih se ja i ubio, Osipago bi me, valjda, mogao vratiti u postojanje."
     Barbatus odmahnu glavom, ali ne na onaj način kako bi ljudsko biće to učinilo. "To bi bilo besmisleno - ti bi mogao opet sebi oduzeti život. Ako ti se zaista umire, samo izvoli. Ovde ima pogrebnih darova, uključujući mnoštvo kamenih noževa. Osipago će ti doneti jedan."
     Osećao sam se stvarnim - kao da stvarniji nikad nisam bio; a kad sam potražio malo po svom pamćenju, našao sam da se tamo još nalaze i Valerija, i Tekla, i stari autarh, i dečak Severijan (koji je bio samo Severijan). "Ne", rekoh. "Živećemo."
     "Tako sam i mislio." Barbatus se nasmeši. "Znamo te, Severijane, evo već pola života našega; ti si korov koji najbolje raste kad se gazi."
     Osipago kao da pročisti grlo. "Ako želiš još da govoriš, prenećemo te u bolje vreme. Povezan sam sa reaktorskim jezgrom naše letelice."
     Famulima odmahnu plemenitom glavom, a Barbatus pogleda ka meni.
     "Ja bih radije da naša rasprava bude ovde", rekoh im. "Barbatuse, kad smo bili na lađi, pao sam niz jedno okno. Znam da tamo čovek ne pada brzo; ipak, padao sam veoma daleko. Do na domak središta, rekao bih. Teško sam povređen; onda je došla Cadkil da me neguje." Zastao sam, nastojeći da u sećanje dozovem što više pojedinosti.
     "Nastavi", reče Barbatus. "Mi ne znamo šta ćeš nam reći."
     "Ja sam tamo našao jednog mrtvaca koji je na obrazu imao duboke ožiljke, kao ja. Njegova noga bila je ranjena nekoliko godina pre toga, baš kao i moja. Bio je skriven između dve mašine."
     "Ipak, namerno ostavljen da ga nađeš, Severijan?" zapita Famulima.
     "Može biti. Znao sam da je Zek to uradio. A Zek je bio Cadkil, ili deo Cadkilin; ali ja to tada nisam shvatao."
     "Međutim, sad shvataš. Vreme je došlo da se govori."
     Nisam znao šta više da kažem, pa završih nejako: "Na mrtvačevom licu videli su se tragovi jakog udarca, ali ono je veoma ličilo na moje. Rekao sam sebi da nije moguće da sam poginuo tamo i da neću poginuti tamo, jer sigurno moram biti položen u onaj mauzolej u našem nekropolisu. O tome sam vam pričao."
     Osipago zamumla: "Mnogo puta."
     "Ona bronzana pogrebna maska toliko liči na mene, na moj sadašnji izgled. Osim toga, postojao je i Apu-Punčau. Kad se on pojavio, Kumeanka... ona je bila hierodul, kao vi. To mi je Otac Inire kazao."
     Famulima i Barbatus klimnuše glavama.
     "Kad se Apu-Punčau pojavio, bio je ja. To sam znao, ali nisam razumeo."
     "Nismo ni mi razumeli", reče Barbatus, "kad si nam o tome pričao. Mislim da sada možda razumem."
     "Onda mi kaži!"
     Pokretom je pokazao ka lešu. "Eno Apu-Punčaua."
     "Naravno, to sam odavno znao. Nazivali su me tim imenom, gledao sam kako zidaju ovu kuću. Trebalo je da to bude hram, hram Dana, dakle Staroga Sunca. Ja sam, međutim, Severijan, ali sam i Apu-Punčau, Glava Dana. Kako se moglo moje telo dići iz smrti? Kako sam uopšte mogao umreti ovde? Kumeanka je rekla da njemu to nije grob, nego kuća." Dok sam to govorio, činilo mi se da je vidim ispred sebe: staricu koja krije mudru zmiju.
     "Takođe ti je rekla da ne poznaje to doba", otpeva Famulima.
     Klimnuo sam glavom.
     "Kako bi moglo umreti toplo Sunce, koje se svakog dana diže? Kako bi, dakle, mogao da umreš ti, koji si to Sunce bio? Tvoj narod te je, uz pesama mnogo, položio ovde. I tvoja vrata zapečatio, da bi ti zauvek živeo."
     Barbatus reče: "Znamo da ćeš doneti, jednoga dana, Novo Sunce, Severijane. Kroz to vreme smo prošli, a i kroz mnoga druga vremena, dok smo putovali ka onom susretu sa tobom u dvorcu diva - misleći da će to biti naš poslednji susret. Međutim, da li je tebi poznato kada je Novo Sunce napravljeno? Sunce koje si doneo u ovaj sistem radi izlečenja njegovog starog Sunca?"
     "Kad sam se spustio na Urt, bilo je doba Tifonovo, upravo je rezana prva planina. Ali, pre toga, bio sam na Cadkilinoj lađi."
     "Koja ponekad plovi brže od vetrova što je gone", zagunđa Barbatus. "Prema tome, ne znaš ništa."
     Famulima zapeva: "Ako ćeš naš prihvatiti sada savet, kaži sve. Ne možemo dobri, na slepo ako hodamo, vodiči biti."
     I tako ispričah, počevši od ubistva moga poslužitelja, sve što mi se dešavalo od tada pa do trenutka koji je u mome pamćenju, pre buđenja u kući Apu-Punčaua, bio poslednji. Nikad nisam bio vičan odvajanju potrebnih pojedinosti od nepotrebnih (što je tebi, čitaoče, i predobro poznato), između ostalog i zato što se meni čini da su sve pojedinosti potrebne. Još manje sam bio takvom odvajanju sklon tada, kad sam imao mogućnost da radim jezikom, a ne perom; ispričao sam im i mnogo stvari za koje se u ovim mojim spisima nije našlo mesta.
     Dok sam govorio, jedan sunčev zrak se probio kroz neku pukotinu; po tome sam znao da sam se u život vratio tokom noći i da je počeo novi dan.
     Još sam govorio kad su počeli da se razležu zvuci okretanja lončarskih točkova i kad smo začuli čavrljanje žena koje su silazile ka rečici što će ih izneveriti kad se njihovo Sunce ohladi.
     Naposletku rekoh: "To je sve što se mene tiče, a sad, vi. Možete li mi razjasniti tajnu Apu-Punčaua, sad kad ste sve ovo čuli?"
     Barbatus klimnu glavom. "Verujem da možemo. Tebi je već poznato da na brodu koji leti brzo među zvezdama minuti i dani mogu biti, za Urt, godine i vekovi."
     "To mora tako biti", priznadoh, "ako se na početku vreme merilo dolaženjem i odlaženjem svetlosti."
     "Prema tome, tvoja zvezda, Beli Vodoskok, rođena je pre vladavine Tifonove; štaviše, sumnje nema, znatno pre njegovog dolaska na vlast. Rekao bih da to vreme sada nije mnogo udaljeno."
     Famulima načini izraz koji je ličio na osmeh, što je možda i bio. "Zaista mora biti tako, Barbatuse, jer on je pomoću sile same te zvezde dospeo ovamo. Leteći na svom vremenu on juri dok ne bude prisiljen stati; onda staje on ovde jer juriti ne može."
     Možda je Barbatusa ta upadica pomela, ali on to nije ničim pokazao. "Možda će ti se moć vratiti čim svetlost zvezde tvoje bude prvi put na Urtu viđena. Ako je tako, onda se Apu-Punčau može u to doba probuditi, ukoliko mu bude volja da krene sa mesta na kome se našao."
     "Da se probudi da bi bio mrtav, a živeo?" upitah. "Oh, grozote!"
     Famulima se ovome usprotivila. "Reci ne to, nego da je divno, Severijane. U život, iz smrti, narodu da pomogne koji ga je voleo."
     O ovome sam neko vreme razmišljao; oni su strpljivo stajali. Najzad rekoh: "Možda je smrt nama strašna samo zato što predstavlja liniju razgraničenja između užasa života i čudesnosti njegove. Vidimo samo užas koji za sobom ostavljamo."
     Osipago zagunđa: "To je i naša nada, Severijane, koliko i tvoja."
     "Ali ako sam Apu-Punčau ja, onda ko je onaj mrtvac koga sam na Cadkilinoj lađi našao?"
     Famulima, gotovo šapatom, zapevuši: "Taj koga si mrtvog video jeste onaj koga je tvoja majka rodila. Tako bar izgleda meni, prema svemu što je rečeno. Sada bih za njom plakala kad bih suze imala, mada - možda - ne za tobom koji živiš tu. Ono što smo mi za tebe učinili ovde, Severijane, moćni Cadkil je postigao tamo, uspomena uzimanje iz mrtvog uma tvog radi pravljenja novog uma koji je tvoj i novog tebe."
     "Hoćeš li ovo reći: kad sam stao pred Cadkilino Sedište pravde, bio sam eidolon kojeg je sama Cadkil načinila?"
     Osipago promumla: "Načinila, to je prejak izraz, bar ako ja imam vašem jeziku onoliko pristupa koliko bih rado verovao da imam. Možda: načinila opipljivim."
     Gledao sam čas njega, čas Famulimu, očekujući razjašnjenje.
     "Bio si reflektovana misao u svome mrtvom umu. On je tu sliku popravio, učinio je celom, zalečio kobnu ranu koju si imao."
     "I pretvorio me u hodajuću, govoreću sliku mene." Iako sam te reči izgovarao, nisam stvarno mogao naterati sebe da pomislim na njihovo značenje. "Taj pad me je ubio, baš kao što su me ovde pripadnici moga naroda ubili."
     Sagnuo sam se da pobliže osmotrim leš Apu-Punčaua. Barbatus progunđa: "Zadavljen, rekao bih."
     "Zašto me Cadkil nije mogla dozvati kao ja Zamu? Izlečiti me kao ja Herenu? Zašto sam morao da umrem?"
     Ništa me nikad nije zaprepastilo toliko kao ono što se sledećeg trenutka dogodilo: Famulima je kleknula i poljubila pod ispred mojih stopala.
     Barbatus reče: "Odakle ti ideja da Cadkil raspolaže takvim moćima? Famulimus i Osipago i ja nismo, pred njim, ništa, ali nismo ni njegovi robovi; iako je veliki, nije glava svoje rase, niti spasitelj njen."
     Trebalo je, svakako, da se osetim uzvišeno. A ja - bejah samo obuzet otupelošću i silnom nelagodnošću. Hitnim pokretima pokazivao sam Famulimi da ustane i izbrbljao: "Ali vi ste hodali hodnicima vremena!"
     Famulima ustade, ali se, umesto nje, po zemlji opruži Barbatus.
     Ona zapeva: "Ali samo malo, Severijane - samo koliko je bilo potrebno da bismo sa tobom razgovarali, zajednički radili. Naši časovnici idu unatraške oko tvoja dva Sunca."
     Barbatus, dižući se na kolena, reče: "Da smo pustili Osipagoa da nas prebaci na bolje mesto, kao što je hteo, bilo bi to neko ranije vreme. A to za tebe, rekao bih, ne bi bilo bolje mesto."
     "Još jedno pitanje, dični hieroduli, pre nego što me vratite u moje sopstveno razdoblje. Kad sam razgovarao sa majstorom Malrubiusom pored mora, on se raspao u svetlucavu prašinu. Dok, međutim..." Nisam to mogao da izustim, ali sam pogledom potražio to mrtvo telo.
     Barbatus klimnu glavom. "Ti eidoloni, kako ih nazivaš, bili su u postojanju samo veoma kratko. Ne znam koje energije je Cadkil prizvala da te održi, na svojoj lađi; moguće je čak da si ti, sam, upotrebio energije koliko ti je zatrebalo, iz najbližeg izvora koji ti se našao pri ruci, baš kao što si povukao energiju iz lađe kad si pokušao da vratiš svoga stjuarda u život. Ali čak i ako je to bio neki izvor koji ti, dolazeći ovamo, nisi mogao poneti sa sobom, činjenica je da si dugo živeo u lađi, zatim na Jesodu, pa opet u lađi, pa u čamcu te lađe, pa u Tifonovom dobu, i tako dalje. Tokom čitavog tog vremena ti si disao, jeo i pio materiju koja nije bila nepostojana i privodio je potrebama svoga tela. Ono je, tim načinom, postalo supstancijalno."
     "Ali ja sam mrtav - ne čak ni ovde, već na lađi Cadkile."
     "Tamo mrtav leži tvoj brat blizanac", reče mi Barbatus. "Kao što još jedan, evo, leži ovde. Mogao bih, uzgred, napomenuti: da ovaj nije mrtav, mi ne bismo mogli uraditi to što smo uradili, jer svako živo biće je nešto više od puke materije." Zastao je i bacio pogled ka Famulimi očekujući pomoć, koja ne stiže. "Šta znaš o animi?"
     Pomislio sam tad na Avu i na ono što mi je rekla: "Materijalista si, kao i sve neznalice. Ali tvoj materijalizam ne čini da materijalizam postane istinit." Poginula je mala Ava, zajedno sa Foilom i ostalima. "Ništa", progunđah. "O animi ne znam ništa."
     "Ona je, u ponečemu, kao stih. Famulima, kako je glasio onaj stih koji si mi navela?"
     Njegova supruga zapeva: "Budi se! Jer jutro je u činiju noći bacilo onaj kamen od koga zvezde beže; gle! Lovac istoka, pun sile i moći, omčom svetlosti sultanovu kulu steže."
     "Da", rekoh. "Razumem."
     Barbatus pokaza prstom. "Pretpostavimo da ja te stihove napišem na onom zidu - a onda opet na onom drugom. Koji stihovi bi bili oni pravi?"
     "I jedni i drugi", rekoh. "Ali, takođe, ni jedni ni drugi. Pravi stihovi nisu ni ono napisano, a ni govor toga. Ne znam šta su."
     "Takva je, koliko ja razumem, anima. Bila je zapisana tamo." On pokaza ka mrtvacu. "Sad je zapisana u tebi. Kad svetlost Belog Vodoskoka dotakne Urt, zapis će se opet pojaviti tamo. Ipak, njegovim pojavljivanjem anima neće biti izbrisana iz tebe. Osim ako..."
     Čekao sam da nastavi.
     Osipago reče: "Osim ako priđeš preblizu. Ako napišeš prstom ime u prašini, pa ponovo prevučeš prstom preko istih mesta, to neće biti dva imena, nego jedno. Ako dve struje teku kroz provodnik, to je jedna struja."
     Dok sam ja, obuzet nevericom, zurio, Famulima zapeva: "Znaš da si jednom došao svome dvojniku preblizu; to je ovde bilo, u ovom sirotom gradiću od kamenja. Onda njega više nije bilo, a ti si ostao. Naši eidoloni su uvek eidoloni mrtvih. Zar se nisi zapitao zašto? Upozoren budi!"
     Barbatus klimnu glavom. "A što se tiče toga da te mi vratimo u tvoje sopstveno vreme, tu ti pomoći ne možemo. Možda je tvoj zeleni čovek znao više od nas, ili je bar imao na raspolaganju više energije. Ostavićemo ti hranu, vodu i svetlost; ali moraćeš da čekaš Beli Vodoskok. A to, kao što reče Famulima, ne bi trebalo dugo da potraje."
     Već je počela da bledi, tonući u prošlost, pa je njena pesma zvučala kao da dolazi iz velike daljine. "Nemoj taj leš da uništiš, Severijan. Koliko god bio u iskušenju - upozoren budi!"
     Barbatus i Osipago su izbledeli i nestali dok sam gledao Famulimu. A kad je prestao i njen glas, u kući Apu-Punčaua nije ostao nijedan zvuk osim njegovog sopstvenog, vrlo tihog daha.