51. URT NOVOG SUNCA

     Ostatak tog dana provedoh sedeći u mraku i proklinjući svoju glupost. Znao sam da će Beli Vodoskok zablistati na noćnom nebu; to je i proisticalo iz svega što su to troje hierodula rekli; ali to sam shvatio tek kad su otišli.
     Po sto puta sam preživeo, ponovo i ponovo, onu kišnu noć kad sam sišao sa krova iste ove zgrade da bih pomogao Hildegrinu. Koliko blizu do Apu-Punčaua sam došao pre nego što sam se stopio s njim? Pet lakata? Tri ela? Nisam mogao biti siguran. Ali nikakve tajanstvenosti, naravno, nije bilo u Famuliminom upozorenju da ne pokušam da ga uništim; ako bih mu prišao tako blizu, mi bismo se stopili u jedno - ali bi on, imajući dublje korenove u ovoj Vaseljeni, savladao mene, baš kao što ću ja u nezamislivo dalekoj budućnosti, kad budem sa Dorkas i Jolentom doputovao do ovog mesta, savladati njega.
     Ipak, da sam čeznuo za tajanstvenošću (što sigurno nisam), mogao sam naći zagonetki u izobilju. Činilo se izvesno da Beli Vodoskok već sija, jer bez njega ja ne bih mogao dospeti na ovo drevno mesto niti lečiti bolesne. Zašto, onda, nisam mogao da zalazim u hodnike vremena, kao što sam na planini Tifon mogao? Dva objašnjenja su izgledala verovatna.
     Prvo je bilo jednostavno to da je na planini Tifon celo moje biće bilo podstaknuto strahom. Najjači smo u krizi, a Tifonovi vojnici su nastupali ka meni, rešeni, sumnje nema, da me ubiju. Ali suočavao sam se sa krizom i sada, jer je Apu-Punčau mogao svakog trenutka da ustane i da mi priđe.
     Drugo objašnjenje moglo je glasiti, da je podrška koju sam od Belog Vodoskoka primao postajala, povećanjem razdaljine, sve slabija, kao što se sa svetlošću dešava. U Tifonovo doba ta zvezda morala je biti znatno bliža nego u Apu-Punčauovo; ali, ako je zaista reč bila o slabljenju te vrste, proticanjem jednog dana nije moglo nastupiti praktično nikakvo poboljšanje. Iz tog razloga ja sam se teško mogao nadati, budući da je moje drugo ja bilo opet živo i tako blizu, da ću se održati duže od, u najboljem slučaju, tolikog razdoblja - jednog dana. Morao sam, dakle, da pobegnem što pre bude moguće i da onda čekam negde drugde.
     Bio je to najduži dan mog života. Da sam samo čekao pad noći, mogao sam lutati kroz pamćenje, prisećati se one veličanstvene večeri kad sam krenuo ozidanom obalom Đola, priča ispričanih u pelerinskom lazaretu, onog kratkog letovanja u kome smo jednom, davno, uživali Valerija i ja, pokraj mora. Ali, u ovim uslovima, nisam se usuđivao na to; a kad god je moja odbrambena pažnja popuštala, um mi se, sam od sebe, upućivao ka raznim grozotama. Opet sam robijao po volji Vodalusovoj u onoj zigurat-piramidi u džungli; opet sam bežao od belih vukova kroz Tajnu kuću; hiljadu sličnih užasa me je obuzimalo, tako da mi se najzad činilo da postoji neki demon koji želi da predam svoje ubogo postojanje Apu-Punčauu, a taj demon da sam ja.
     Zvuci kamenog grada polako su zamirali. Svetlost je ranije prodirala kroz zid meni najbliži; sad se probijala kroz zid iza oltara na kome je Apu-Punčau ležao. Presecala je tamu sečivima od čekićanog zlata, zavlačeći ih kroz pukotine.
     Najzad je izbledela. Ustao sam, krut u svim zglobovima, i počeo da tragam za slabim mestima na zidu.
     Bio je sagrađen od kiklopskih kamenova, između kojih su radnici zabili, ogromnim drvenim maljevima, manje komade kamena. Ti manji bili su uklinjeni tako čvrsto, da sam oprobao snagu njih pedesetak pre nego što sam našao jedan koji se mogao izvući; međutim, znao sam da ću morati da uklonim i jedan od velikih da bih dobio otvor dovoljno veliki da kroz njega prođem.
     Čak i oko tog malog kamena namučih se, tegleći ga i klimajući, bar smenu vremena. Blato oko kamena uspešno sam sastrugao nožem od jaspisa, ali sam onda slomio i taj nož, i još tri druga, pokušavajući da kamen izvučem. U jednom trenutku sam, zgađen, odustao od tog zadatka i uspentrao se po zidu kao pauk, nadajući se da će krov pružiti neku lakšu mogućnost za bekstvo, kao što se svojevremeno desilo u brvnari magičara. Međutim, zasvođena tavanica bila je jaka koliko i zidovi, te ja doskočih opet na pod, da nastavim da krvavim prste na tom klimavom kamenu.
     Iznenada, kad je izgledalo izvesno da nikad neće moći da bude izvađen, on iskliznu i bučno pade na pod. Tokom pet dugih dahova čekao sam paralisan, bojeći se da će se Apu-Punčau sad probuditi. Ali on se, bar koliko sam ja mogao oceniti, nije ni pomakao.
     Pomicalo se, mađutim, nešto drugo. Ogromni kamen, iznad tog malog, počeo se, blago, naginjati u levo. Sasušeno blato stalo je da puca, što je u tišini zvučalo jako kao lomljava leda na reci, i da se u komadima, bučno, sručuje oko mene.
     Ustuknuo sam. Paranje, kao da mlinski kamenovi stružu jedan o drugi; zatim još jedan pljusak blatnih komada. Izmakoh se u stranu, a taj veliki kamen ispade i grunu o pod, ostavivši za sobom nazupčeni crni krug, pun zvezda.
     Pogledah jednu od njih i videh da sam to ja: tačkica ne veća od uboda vrhom čiode, maltene izgubljena u opalskoj izmaglici deset hiljada drugih.
     Svakako je trebalo da čekam - bilo je zacelo moguće da za prvim velikim kamenom krene još desetak takvih. Čekao nisam. Jedan skok doneo me je na taj ispali kamen, drugi skok u otvor na zidu, treći me je izneo na ulicu. Buka je, dakako, probudila narod; čuo sam ljutite glasove, video kako nejaki crveni sjaj sa ognjišta curi ispod vrata okolnih kuća. Supruge su duvale u posustalu žar, a muževi su pipanjem tražili koplja i nazupčene ratne močuge.
     Ja za to nisam mario. Svud oko mene pružali su se hodnici Vremena, zatalasane livade natkrovljene niskim nebom Vremena, zašaputane od silnih potoka koji u talasima silaze od najvišeg kosmosa ka najnižem.
     Pokraj jednog je lebdela, blistavim krilcima izmahujući, ona mala Cadkil. Kraj drugog je trčao zeleni čovek. Odabrao sam jedan hodnik koji je putovao usamljeno kao i ja i popeo se u njega. Iza mene, na liniji koja retko kad postoji, Apu-Punčau, Glava Dana, iskoračio je iz svoje kuće i čučnuo da pojede obrok od kuvanog kukuruza i pečenog mesa, koji su mu ostavili pripadnici njegovog naroda. I mene je gonila glad; mahnuo sam mu, a onda ga više nisam video.

     Kad sam se vratio na svet zvani Ushas, stupio sam, prvim korakom, na peskovitu obalu - istu onu sa koje sam svojevremeno zaronio u more tražeći Juturnu; nastojao sam da se nađem baš na tom mestu, i u tom istom vremenu, najpribližnije što sam mogao.
     Pedesetak lakata ispred mene jedan čovek je hodao po pesku vlažnom od mora, noseći drveni poslužavnik natrpan ribama koje su se pušile od vreline. Pošao sam za njim; kad smo prešli dvadesetak koraka, on je stigao do jednog senjaka, koji je bio sav obrastao divljim cvećem, dok su se sa njega cedile kapi morske vode nastale nakupljanjem vodenog praha iz vazduha. Tu je položio poslužavnik na pesak, koraknuo dvaput unazad i kleknuo.
     Sustižući ga, zapitah na jeziku Komonvelta ko će jesti tu ribu.
     Osvrnuo se i pogledao me; video sam da je iznenađen što sam neznanac. "Ješće Spavač", reče on. "Onaj koji ovde spava gladan."
     "A ko je taj Spavač?" upitah.
     "Usamljeni bog. Čovek može da oseti da je on ovde, večito u snu, večito u gladi. Donosim ribu da bih pokazao da smo njegovi prijatelji, da ne pojede nas kad se probudi."
     "Osećaš li ga sad?" upitah.
     Odmahnuo je glavom. "Ponekad je to jače - toliko jako da ga pri mesečini vidimo kako leži ovde, mada iščezne čim se približimo. Danas ga nisam osetio uopšte."
     "Osetio?"
     "Osećam sad", reče on. "Otkako ti dođe."
     Seo sam na pesak i dohvatio poveći komad ribljeg mesa, pokazujući pokretom i njemu da učini tako. Riba je bila tako vrela da mi je pekla prste, pa sam znao da je skuvana negde u blizini. On je seo, ali nije počeo da jede dok mu to nisam, novim pokretom, pokazao.
     "Jesi li uvek ti donosilac?"
     Klimnuo je glavom. "Svaki bog ima svog donosioca, a svaka boginja donosilju."
     "To su sveštenici i sveštenice."
     Opet je klimnuo glavom.
     "Nema boga osim Inkreatora, a svi ostali su njegova stvorenja." Bio sam u iskušenju da dodam: "Čak i Cadkil", ali to ipak ne rekoh.
     "Da", reče on. Okrete lice na drugu stranu, valjda iz želje da ne vidi izraz moga lica ako me je uvredio. "To je tako za bogove, nesumnjivo. Ali za skromna stvorenja kao što su ljudi, postoje, možda, i manji bogovi. Za ljude jadne i uboge, ti niži bogovi su nešto veoma, veoma uzvišeno. Mi se svim silama trudimo da im ugodimo."
     Osmehnuo sam se da pokažem da nisam ljut. "A šta ti manji bogovi čine da ljudima pomognu?"
     "Četiri boga postoje."
     Po recitujućem načinu na koji je to rekao zaključih da je iste reči već mnogo puta govorio, verovatno podučavajući decu.
     "Prvi i najveći je Spavač. To je bog-muškarac. Jednom je pojeo čitavo kopno, a to bi mogao opet učiniti ako ne bude hranjen. Iako se Spavač udavio, umreti na može - zato spava ovde na obali. Riba pripada Spavaču - moraš tražiti njegovo dopuštenje pre nego što kreneš u ribolov. Ovu srebrnu ribu ja lovim za njega. Oluje su njegov gnev, mirno vreme je njegovo milosrđe."
     Postao sam, ovome narodu, Oanes!
     "Drugi bog-muškarac je Odilo. Njegove su zemlje ispod mora. Voli učenje i dobro ponašanje. Odilo je naučio muškarce da govore i žene da pišu. On sudi bogovima i ljudima, ali ne kažnjava nikog ko nije zgrešio triput. Jednom je nosio pehar Inkreatorov. Crveno vino je njegovo. Njegov čovek donosi mu vino."
     Tek posle jednog daha vremena prisetio sam se ko je, zapravo, bio Odilo. Sad mi je bilo jasno da su Kuća Apsoluta i naš dvor postali ram za jednu mutnu sliku Inkreatora kao autarha. Gledajući unazad, činilo se da drukčije nije ni moglo biti.
     "Postoje i dve boginje. Pega je boginja dana. Sve pod Suncem je njeno. Pega voli čistoću. Ona je naučila žene da ukresuju vatru, da se bave pekarskim i tkačkim poslom. Ona jadikuje nad njima u vreme porađanja, ona dolazi svakome u trenutku smrti. Utešiteljka je. Crni hleb je ponuda koju njoj donosi njena žena."
     Klimnuh glavom u znak odobravanja.
     "Thais je boginja noći. Sve pod mesecom je njeno. Ona voli reči koje ljubavnik izgovara, a voli i zagrljaje ljubavnika. Svi koji se hoće spariti, moraju da zatraže njeno dopuštenje, izgovarajući reči uglas, u tami. Ako to ne urade, Thais zapali vatru u nekom trećem srcu i nađe šaci nož. Rasplamsala, dolazi deci i javlja im da deca više neće biti. Zavodnica je. Zlatni med, to je ponuda koju njoj njena žena donosi."
     Rekoh: "Meni se čini da vi imate dva dobra i dva zla boga, i da su zli bogovi Thais i Spavač."
     "O, ne! Svi bogovi su dobri, a naročito Spavač. Bez Spavača bi toliko ljudi pomrlo od gladi. Spavač je veoma, veoma veliki! A kad Thais ne dođe, njeno mesto zauzme jedan demon."
     "Imate, dakle, i demone."
     "Svako ima demone."
     "Pretpostavljam da je tako", rekoh.
     Poslužavnik ostade gotovo sasvim prazan; ja sam se najeo. Sveštenik - trebalo bi da napišem, moj sveštenik - pojeo je samo jedan mali komad. Ustadoh, dohvatih ostatak i bacih to u more, ne znajući šta bih drugo s time učinio. "Za Juturnu", rekoh mu. "Zna li tvoj narod za Juturnu?"
     Bio je skočio na noge čim sam ja ustao. "Ne..." Tu je zastao i ja videh da je malo nedostajalo pa da izgovori to ime koje mi je dao, ali da se uplašio.
     "Onda je ona možda vama demon. Tokom glavnine svoga života smatrao sam je i ja demonom; a moguće je da ni ja ni vi ne pogrešismo mnogo."
     Naklonio se; iako je bio nešto viši od Odila i vrlo daleko od gojaznosti, ja u toj kretnji videh Odila, jasno kao da je lično došao i stao pred mene.
     "A sad me moraš odvesti do Odila", rekoh. "Do tog drugog boga-muškarca."
     Krenuli smo obalom zajedno, u onom pravcu iz koga je on došao. Brda, golo blato kad sam odlazio, sad su bila prekrivena mekom zelenom travom. Divlje cveće je posvuda cvetalo, a bilo je i mladog drveća.
     Pokušao sam da ocenim koliko je potrajalo moje odsustvo i da prebrojim godine koje sam proživeo među autohtonima u njihovom kamenom gradu; ni u jednu od te dve brojke nisam mogao biti siguran, ali činilo mi se da moraju biti približno jednake. Onda sam sa divljenjem pomislio na zelenog čoveka koji se u džunglama na severu pojavio tačno u trenutku kad mi je bio potreban. Obojica smo bili hodači u hodnicima vremena, ali on majstor, a ja šegrt.
     Zapitah svoga sveštenika kad je Spavač progutao kopna.
     Bio je duboko potamneo od Sunca, ali ja ipak videh kako mu krv nestade iz lica. "Odavno", reče on. "Pre nego što su ljudi došli na Ushas."
     "Kako onda ljudi znaju šta je bilo?"
     "Naučio nas je bog Odilo. Jesi li gnevan?"
     Odilo je, dakle, u vreme kad sam mislio da spava, slušao onaj moj razgovor sa Eatom. "Nisam", rekoh. "Samo želim da vidim šta o tome znate. Jesi li ti bio taj koji je došao na Ushas?"
     Odmahnuo je glavom. "Otac moga oca i majka moje majke. Pali su sa neba, razasuti kao seme, iz šake Boga svih bogova."
     Rekoh: "Ni za vatru, ni za ma šta drugo ne znajući." Setih se da je onaj mladi oficir izveštavao da su hieroduli iskrcali jednog muškarca i jednu ženu na teren Kuće Apsoluta. Imajući to u vidu, bilo je lako pogoditi ko su bili preci moga sveštenika - oni mornari koji su izgubili u borbi sa mojim uspomenama platili su poraz gubitkom svoje prošlosti, baš kao što bih ja budućnošću svojih potomaka platio da je, kojim slučajem, moja prošlost bila potučena.
     Do sela nije ostalo još daleko. Tamo je na obalu bilo izvučeno nekoliko čamaca nepouzdanog izgleda; bili su neobojeni, načinjeni većim delom od sivog naplavinskog drveta, ili se bar meni tako činilo. Na obali su, jedan el ili više iznad linije najviše plime, stajale četiri kolibe, postavljene na uglove kvadrata nacrtanog pomoću četiri savršeno prave linije. Taj kvadrat - to su bila, znao sam sigurno, Odilova posla; pokazivao je onu ljubav prema redu tako osobenu za slugu višega položaja. Onda mi pade na um da su i ti sklepani čamci verovatno nadahnuti njegovim zamislima; on je, zapravo, bio taj koji nam je napravio onaj splav.
     Iz kvadrata iziđoše, da gledaju naš prolazak, dve žene, praćene jatom dece; jedan muškarac sa drvenim maljem prestade da uteruje suvu travu u pukotine čamca i pridruži im se; a moj sveštenik, koji je stupao pola koraka iza mene, pokaza naklonom glave ka meni i načini jedan gest tako hitar da ga nisam stigao videti. Seljani padoše na kolena.
     Podstaknut osećajem za teatralno, koji sam često morao kod sebe negovati, raširih i visoko digoh ruke i dadoh im svoj blagoslov, govoreći im da budu dobri jedni prema drugima i srećni koliko god mogu biti. To je, uistinu, sav blagoslov što ga mi, manja božanstva, možemo dati, mada Inkreator, nesumnjivo, može učiniti mnogo više.
     Deset koračaja, i selo se nađe iza nas, ali ne tako daleko da ne bih čuo kako pravilac čamaca nastavlja da udara maljem i kako deca nastavljaju svoju igru i plakanje. Zapitah koliko još ima da se ide do mesta gde Odilo živi.
     "Ne daleko", reče moj sveštenik i pokaza prstom.
     Zalazili smo sada u kopno, peli smo se uz jedan travnati breg. Sa njegovog vrha videsmo vrh sledećeg, a tamo, tri senjaka jedan do drugog, zaogrnuta, kao što je i moja senica bila, isprepletanom divljom obrnikom, purpurnim drenkom i belom livadskom rutvicom.
     "Eno", reče moj sveštenik. "Tamo ostali bogovi spavaju."