15.

     Čarli se sećao (sećao, sećao) pesmice koju je čuo u zabavištu. Čuo ju je od velikih, od klinaca u drugom razredu; u stvari, od devojčica koje su preskakale konopac:

     Ro-da; ro-da, nosi l' ko-ga?
     ma-ma će nam dati be-bu
     ni batu
     ni seku
     već ma-lu be-bu.

     Pevajući u sebi, on zaspa. Sanjao je Loru... poznavali su se tek kratko vreme, a kao da su oduvek bili zajedno; već su imali i svoj ljubavnički jezik, male reči i rečenice čije su značenje znali samo oni i niko drugi: Ovo je muška stvar, Čarli. On je, pak mogao da kaže: "Ovo je ženska stvar, Lora", čak i kad je onomad ciknula jer joj se buba-martin uplela u kosu boje kajsije i naterala je da se smeje, smeje.
     Budeći se prošao je kroz neko strano područje pre nego što je stigao do stanja svesti u kome je jasno i pribrano znao da Loru od njega odvajaju dani vremena i prostora, ali u kome je, istovremeno, majka sedela u podnožju njegove postelje. Dok je prolazio kroz to stanje postajalo mu je sve jasnije da je u Ledomu, tako da neće biti izgubljen kao putnik u stranom mestu kad se probudi; uprkos tome, osećanje da je majka prisutna postajalo je sve jače, i kad je otvorio oči, a nje nije bilo, imao je osećanje da ju je video - ne sliku; već baš nju - kako iščezava uz jedno čujno pop. Besan i uvređen, probudio se plačući za majkom...
     Kad je opet našao noge pod sobom i glavu, konačno, nad sobom, priđe (ali ne suviše blizu) prozoru i pogleda napolje. Vreme se još nije promenilo, a on je, izgleda, prespavao ceo dan, jer nebo, iako još naoblačeno, bilo je isto onako svetlo kao i kad su izašli iz Naučne Jedan. Bio je mrtav gladan; setivši se uputstava, priđe krevetu-polici na kome je spavao, i povuče k sebi donji kraj prve od tri zlataste šipke. Jedan nepravilan odsečak zida (ovde ništa nije moglo da bude četvrtasto, ravno, uspravno i potpuno glatko) nestade unazad i naviše, kao poklopac na rolo-sekreteru, i iz otvora, kao iz nekih smešnih usta koja plaze jezik, proviri, klizeći, jedna ploča. Na njoj su bili činijica i tanjir. U činijici je bila nekakva retka ovsena kaša. Na tanjiru je stajala kupa od voća, vatrenih boja i prefinjeno poređanog, tako da su se raznovrsni i neverovatni oblici voćki isticali kao na slici. Bile su dve-tri poštene banane i pomorandže, i nešto nalik na grožđe, ali ostalo je sve bilo naduveno i plavo, pegavo, svetlucavo, grimizno i zeleno, uz bar sedam različitih tonova crvene boje. Ono što je najviše želeo na svetu, ovom ili ma kom drugom, bila je čaša hladnog pića, ali ničega nalik na to ne beše na vidiku. Uzdahnu i uze jednu loptu boje orhideje, pomirisa je - od svih mogućih stvari mirisala je na prepečeni hleb s buterom - i oprezno zagrize. Ispusti glasni uzdah od iznenađenja i osvrnu se oko sebe, tražeći nešto čime će obrisati lice i vrat. Jer, iako je ljuska tog voća pri dodiru s usnama imala sobnu temperaturu, sok, koji je prsnuo pod jakim pritiskom, bio je hladan kao led.
     Beše primoran da se obriše svojom belom bolničkom košuljom, a potom uze drugi komad tog voća boje orhideje i pokuša ponovo, uz zadovoljavajuće rezultate. Retki, hladni sok nije imao u sebi tragove voćnog tkiva i ukusom je podsećao na jabuku, s blagim mirisom cimeta.
     Onda se posveti kaši. Nikada nije obožavao kuvane žitarice, ali miris je bio prijatan, iako ga nije ni na šta podsećao. Pored činijice ležao je neki predmet, neka vrsta pribora za jelo. Oblikom je podsećalo na kašiku, ali se sastojalo samo od drške i omče od svetloplave, tanke žice, nalik na majušni teniski reket bez mrežice. Zbunjeno uze dršku i gurnu omču u kašu. Na njegovo iznenađenje kaša se nagomila oko žičane omče kao da se ispod nje nalazi tvrda, normalna kašika. Podigavši je, vide da hrana stoji ispod omče na potpuno isti način - tačno u veličini kašike - i da ne curi. Oprezno je stavi u usta i otkri da je toliko ukusna da mu ni najmanje nije zasmetala glatka, gumasta površina ispod omče, koju je osetio u ustima. Doduše, razgledao ju je, i pokušao da gurne kroz nju prst (oduprla mu se, ali ne suviše jako), no sve vreme uživao je, svakom pljuvačnom žljezdom, u začinjenoj, slatko-slanoj, i tako reći mišićavoj, hranljivoj prirodi ove namirnice nalik na ovas. Ukus i miris su mu bili potpuno novi, ali, stružući sve dok se plava žica nije savila pod pritiskom o dno činije, on se u sebi molio da uskoro opet dobije tu hranu.
     Zadovoljan, bar fizički, uzdahnu i ustade sa postelje, na šta daska, zajedno sa svojim tovarom, bešumno skliznu u otvor koji smesta postade deo zatvorenog zida. "Sobna usluga", promrmlja Čarli, klimajući u znak odabravanja. Priđe ormanu koji mu je Filos pokazao i pritisnu dlanom zavijutak na zidnoj šari. Vrata se razmaknuše. Kabina je bila osvetljena onom istom, ujednačenom srebrnom svetlošću koja nije izvirala niotkuda.
     Obuhvativši nepoverljivim pogledom ivice nepravilnog, ovalnog otvora - jer ta je stvar uistinu volela da se otvara i zatvara - proviri unutra, nadajući se da će ugledati svoje dobre, stare, normalne, američke pantalone. Nije ih bilo.
     Umesto njih stajao je red tvorevina - to je bila jedina reč za te predmete - od tkanina krutih i mekih, uštirkanih, muslinastih, providnih i neprovidnih i sve to u raznim kombinacijama; crvene, plave, zelene, žute, tkanine svih tih boja istovremeno, čije su niti poprimale odsjaj onih boja koje su im bile u blizini i tkanine potpuno bezbojne, koje su prigušivale boje onih tkanina preko kojih bi ih stavili. Bile su sašivene ravno, cevasto, nabrano, nagužvano i proštepano, i na razne načine izreckane po ivicama, opšivene bordurom, izvezene, aplicirane i porubljene. Kad su mu oko i ruka utonuli u to zasenjujuće obilje, polako se ukaza određeni sistem; ta mešavina se mogla razdvojiti, a pojedini delovi i izdvojiti - da se pregledaju posebno - kao komadi odeće. Neki su bili jednostavni kao spavaćica - najprostije rečeno, iako bi svako ko u njoj spava sigurno sanjao da se pretvorio u ogledalo s optičkom rešetkom za difrakciju svetlosnih zraka. Bilo je i donjeg rublja u vidu širokih, dugačkih gaća, trikoa, kratkih, tesnih gaćica, vrpce oko kukova i između nogu, keceljice oko kukova, a bilo je suknjica, kratkih i do kolena, lepršavih i u vidu krinoline, kao i sukanja, dugačkih i tesnih. A šta li predstavlja ova svetlucava traka, široka dva inča, dugačka osam stopa, napravljena u obliku niza slova U sa sastavljenim gornjim krajevima? I kako bi to trebalo da nosite savršenu loptu od elastičnog, crnog materijala... Na glavi?
     Stavi je na glavu i pokuša da je dovede u ravnotežu. Uopšte nije bilo teško. Sagnu glavu, da bi se otkotrljala na pod. Ali ona ostade gde je bila. Povuče rukom. Sad je išlo teško. U stvari, nije uopšte išlo. Držala se čvrsto na njemu. Nije ga vukla za kosu, izgleda da se pričvrstila - za kožu glave.
     Priđe trima zlatastim cevima, spreman da stavi ruku preko sve tri i pozove Filosa, ali zastade. Ne, obući će se sam pre nego što potraži pomoć. Ma šta se na kraju ispostavilo o prirodi ovog šašavog naroda, odbijao je i samu pomisao da još jednom u životu bude u situaciji da mu jedna žena pomaže u oblačenju. Ima već izvestan broj godina otkako to više nije dozvoljavao.
     Vrati se u kabinu. Lako je pronašao trik kako da obesi odelo. Nije baš visilo na vešalicama, ali kad biste uzeli komad odeće i raširili ga onako kako želite da visi, i tako ga prislonili uz zid sa desne strane vrata, ostao bi u tom položaju. Zatim ste mogli da ga gurate duž zida kabine kao na žici, samo što nije bilo žice. Kad biste ga izvukli, zgužvao bi se i pao, i opet je bio samo obični, prazni deo odeće.
     Pronađe dugačko parče tkanine skrojeno u obliku peščanog časovnika, koje je s jedne strane imalo prišivenu usku traku za vezivanje. Tkanina je bila obojena u trezveno i zadovoljavajuće marinsko plavo, traka je bila jarko crvena. Tako, pomisli, to se može obmotavanjem pretvoriti u sasvim pristojan par gaćica. Svuče sa sebe onu belu bolničku košulju - srećom, bila je razrezana na leđima, inače je nikada ne bi svukao preko one crne lopte koja je skakutala i klatila mu se na glavi pri svakom pokretu. Prisloni kraj bez trake sebi na stomak, provuče ostatak između nogu i uz leđa, i, uhvativši za krajeve trake, obmota ih sebi oko struka, nameravajući da ih veže u čvor. Ali pre nego što je to uspeo da uradi, oni se spojiše bez i najmanjeg traga sastavljanja ili šava. Zakači prstom traku i povuče je; ona se rasteže a zatim mu se polako vrati u prvobitni položaj oko struka, sve dok se ne priljubi uz njega i ne prestade da se skuplja. Iznenađen, provuče ispod nje slobodni deo materijala na stomaku, i vukao je sve dok ne oseti da mu dobro stoji između nogu i na leđima, a potom pusti da onaj slobodni kraj padne napred, u vidu keceljice. Okretao se i izvijao, gledajući je s divljenjem. Prijanjalo je kao njegova vlastita koža i, premda su mu bokovi bili potpuno goli, izuzev tankog crvenog pojasa oko struka, bio je, kao što je Filos savetovao, pokriven.
     Što se tiče preostale površine tela, najradije bi ostavio kako jeste, jer je iz prethodnog iskustva znao da je napolju tropska vrućina. S druge strane, većina tih ljudi je izgleda nosila ponešto na gornjoj polovini tela, pa makar i traku oko mišice ili nešto između lopatica. Udubi se u onu gomilu raskoši u kabini i ugleda komad iste tamnoplave boje kao i onaj na njemu. Izvuče ga. To kao da je bila neka vrsta ogrtača koji je delovao masivno ali je bio lak kao pero, i ne samo da se u dlaku slagao sa bojom koju je već imao na sebi, već je bio i opervažen istom crvenom trakom kao i pojas na onom njegovom parčetu gaćica. Nije od prve umeo da ga navuče, sve dok nije shvatio da mu ne pokriva ramena, već prolazi ispod pazuha, poput one crvene stvari koju je nosio Sis. Imao je isti kruti i uspravni okovratnik na leđima, a napred mu se sastavljao tačno iznad grudne kosti.
     Krajevi se ničim nisu pričvršćivali a i nije im bilo potrebno; prosto su mu blago prilegli na grudne mišiće i tako ostali. Struk je bio ukrojen, iako se napred nije zatvarao, ali je ipak stajao priljubljen oko pojasa. Peševi nisu bili skrojeni kao Sisovi, u obliku fraka, već su slobodno visili do članaka kao mantil.
     U dnu kabine bile su cipele; ugleda na polici nešto što bi se moglo nazvati najmanjom mogućom obućom: đonove modelirane u obliku tabana koji su se priljubljivali samo uz prste i petu, a uz to i dva komada koji su se stavljali samo na petu i prste a između nije bilo ničega. Bilo je još i mnogo drugih: papuča i sandala s kopčama, sandala s kajšićima i samolepljivim trakama bez ikakvih vidljivih načina pričvršćivanja; mekih, savitljivih čizama u raznim bojama, koje su se mogle posuvratiti; turskih papuča, cipela sa debelim đonom, mokasina i mnogo, mnogo drugih, svega izuzev onih koje bi mogle da pritiskaju ili žulje stopala. Pusti da ga rukovodi boja, i, naravno, otkri par čizama nalik na jareću kožu, takoreći bez ikakve težine, koje su se u tančine slagale s marinskoplavom osnovom i crvenim detaljima odeće koju je imao na sebi. Nadao se da će mu veličina odgovarati... i jeste, i to savršeno, prekrasno; i tada shvati da bi se sve ove cipele prirodno prilagodile njegovoj ili ma čijoj drugoj meri.
     Zadovoljan svojim izgledom, još jedanput rasejano povuče za onaj smešni, crni mehur što mu je poskakivao na glavi, a zatim priđe cevima i pređe dlanom preko njih. Vrata se raširiše uz škljocanje i Filos uđe. (Nije valjda! - zar je moguće da je stajao s nosom u vratima celih osam sati?) Nosio je suknjicu žute boje kao cvet amarile, koja se lepezasto širila pri dnu, cipele u odgovarajućem tonu i crni bolero, koji je, izgleda, obukao naopačke, s leđima napred. Ali na njemu to nije loše izgledalo. lzražajno, tamnoputo lice ozari mu se kad ugleda Čarlija: "Već obučen? Divno!" a onda se odmah nabra u jednu neopisivu grimasu. Bio je to izraz napetosti, koji Čarliju nije bio sasvim jasan.
     "Misliš li da je sve u redu?" upita. "Voleo bih da imam ogledalo."
     "Svakako", reče Filos. "Ako dozvoljavaš..." sačeka. Čarli oseti da on odgovara na njegov zahtev uz jednu usputnu, gotovo ritualnu primedbu, kao 'na zdravlje' kad neko kine. Samo što je Filosova značila 'Smem li?'
     "Da, naravno", reče Čarli i zinu od čuda. Jer Filos je, prosto, jednom svojom rukom dodirnuo drugu i - nestao! Umesto njega tu je sad stajao neko drugi, sav blistajući u marinskoplavoj boji, s okovratnikom koji mu je izvanredno uokviravao izduženo lice, u gaćicama kao svilenim i s lepo nabranom keceljicom, u prelepim cipelama i s lepo razvijenim, golim ramenima koja su se videla iznad dugačkog ogrtača i - s jednom glupavom, crnom loptom koja mu je poskakivala na glavi. Sve u svemu prilično blesava slika. Izuzev lica, koje mu, iz neshvatljivih razloga, nije bilo važno.
     "Sve u redu?" Slika iščeze i opet se pojavi Filos. Čarli je stajao zgranut. "Kako si to izveo?"
     "Oh, oprosti, sasvim sam smetnuo s uma - ti sigurno još nisi stigao ovo da vidiš." Ispruži ruku na kojoj je nosio prsten od svetlog, plavog metala, iste one svetlucave, plave boje kao i žičana omča s kojom je Čarli doručkovao. "Kada ga dodirnem drugom rukom, pretvara se u sasvim pristojno ogledalo." Učini tako, i ista lepa prilika s onom kretenskom loptom na glavi opet se pojavi i nestade.
     "E, alal ti sprava", reče Čarli, koji je oduvek voleo te duhovite male izume. "Ali koji ti je to fazon da stalno nosiš ogledalo sa sobom? Možeš li i sam da se ogledaš u njemu?"
     "Ah, ne." Iako je još imao onu grimasu na licu, Filos uspe da u nju unese ljubazan smešak. "Ovo je isključivo radi odbrane. Mi, Ledomci, retko se svađamo, a ovo je jedan od razloga. Možeš li zamisliti sebe kako si postao razjaren, izbekeljen i izbezumljen" (reč je sadržavala i značenje 'glup' i 'neoprostivog ponašanja') "i u tom trenutku ugledaš samoga sebe, tačno onako kako te drugi vide?"
     "Da, to te malko ohladi", složi se Čarli.
     "I zato se uvek pita za odobrenje pre nego što se upotrebi. Iz učtivosti. To osećanje je isto toliko staro koliko i naša ljudska rasa, a verovatno i tvoja. Čovek ne voli da mu se pokaže kako izgleda, sem kada to sam poželi.
     "Vi imate pravu radnju takvih igračkica," diveći se, reče Čarli. "Pa... da li zadovoljavam?"
     Filos ga odmeri od glave do pete i natrag, i grimasa na licu mu postade još napetija. "Odlično", reče prigušenim glasom. "Divno. Baš si lepo izabrao. Hoćemo li?"
     "Stani", reče Čarli. "Tebe nešto muči, nije ti lako! Ako nešto nije u redu sa mojim izgledom, sada je trenutak da mi kažeš."
     "Pa, dabro, kad me već pitaš... da li" (Čarli je video da pažljivo odmerava svaku reč) ... da li ti je baš mnogo stalo do tog - hm - šešira?"
     "A, to je dakle. Tako je lagan da sam sasvim zaboravio na njega, pa još i ti, i to čudno ogledalo - do vraga, ne! Nekako sam ga stavio na glavu i sad ne mogu da ga skinem."
     "To je bar lako", Filos priđe kabini, otvori je, posegnu rukom unutra i izvadi nešto što je oblikom i veličinom podsećalo na kašiku za cipele. "Evo, samo ga dodirni ovim."
     Čarli tako učini i crni predmet mu spade sa glave na pod, gde mlitavo odskoči. "Šta je to?"
     "Destator; on neutrališe biostatičku silu u materijalu."
     "A biostatička sila čini da ova odeća prijanja jedna za drugu i za mene?"
     "Otprilike tako. Jer to nije baš sasvim neživa materija. Pitaj Sisa: ja to ne shvatam baš sasvim."
     Čarli začkilji prema njemu. "Još te nešto muči. Hajde, Filose, gukni."
     Grč na licu se produbi još više, Čarli prosto nije verovao da je to moguće. "Radije ne bih. Poslednji put kad si nekome bio smešan, šutnuo si ga preko cele Milvisove velike sobe."
     "Žao mi je što se to desilo. U to vreme sam bio mnogo izgubljeniji nego sada... Dakle, kaži."
     "Znaš li šta je bilo ono što si nosio na glavi?"
     "Ne znam."
     "Umetak za stražnjicu."
     Urlajući od smeha iziđoše napolje.
     Pođoše da posete Milvisa.