27.

     "Jesi li bar nešto shvatio?"
     Čarli zamišljeno pogleda u Filosa koji ga je čekao u podnožju nevidljivog lifta i, kao uvek, odavao utisak da je tog časa stigao. I kao uvek, crne oči su mu iskrile od nekog unutrašnjeg veselja... ili je, možda, već sve znao... ili je to, možda, bilo nešto sasvim drugo, nalik na bol. "Taj Sis", reče Čarli, "ima najogavniji štos da odgovara na sve što ga pitaš, a ipak izgleda kao da nešto krije."
     Filos se nasmeja. Čarli je već bio primetio da Filos ume srdačno da se smeje. "Rekao bih", reče Ledomac, "da si sad pripremljen za najvažniji deo. Za Dečju Jedan."
     Čarli pogleda preko puta na Medicinsku Jedan, potom naviše, na Naučnu Jedan. "Sve mi se čini da su i ove prilično važne."
     "Ne, nisu", odlučno kaza Filos. "One su samo parametri ili, ako hoćeš - one su samo okvir, mehaničko otkucavanje, i uprkos tvojim utiscima, one su tek površinski sloj, one su tek spoljna granica, uz to prilično tanka. Dečja Jedan je najveća od svih."
     Čarli se zagleda u gromadu što se naginjala nad njim i zadivi se. "Onda sigurno doseže daleko odavde."
     "Zašto to kažeš?"
     "Sve što je veće od ovoga..."
     ...vidiš i odavde? Eno je", Filos pokaza jednu kolibu.
     Ležala je u dolini između dva brežuljka, okružena onim besprekornim zelenilom, a uz niske, bele zidove rasle su joj rascvetale puzavice. Krov joj je bio šiljat i sa zabatima, smeđ i isprskan zelenim, kao prahom. Na prozorima su stajali sandučići sa cvećem, a na jednoj strani beli zid je ustupao pred lepotom neotesanog kamena, koji se uobličavao u dimnjak iz koga je lelujao plavičasti dim.
     "Nemaš ništa protiv da odšetamo donde?" Krenuše ka udaljenoj kolibi, krivudavom stazicom kroz talasaste brežuljke. Iznenada, Čarli progovori: "I amo to?"
     "Videćeš", kaza Filos. Bio je sav napet od očekivanja i oduševljenja. "Jesi li ikad imao dece?"
     "Nisam", reče Čarli i odmah se seti Lore.
     "Da jesi", reče Filos, "da li bi ih voleo?"
     "Pa, mislim da bih!"
     "Zašto?" upita Filos. Zatim stade i veoma ozbiljno i svečano uze Čarlija za mišicu i okrenu ga tako da su se gledali licem u lice, pa polako izgovori: "Nemoj mi odmah odgovoriti. Razmisli malo."
     Iznenađeni Čarli nije mogao da smisli nikakav odgovor, sem: "Dobro", što Filos prihvati. Nastaviše put. Napeto iščekivanje kao da se pojača. Zbog Filosa, naravno; ti Ledomci kao da su nekako zračili... Čarli se seti kako je jednom gledao film, nešto kao putopis. Kamera je bila smeštena u avionu koji je leteo nisko iznad ogromne ravnice, nad kućama i poljima, dok je onaj najbliži deo zemlje munjevito promicao, a muzička pratnja bila je puna iščekivanja, kao i sada. Film vam ni na koji način nije dao da naslutite neverovatno ogromni prizor koji će uslediti; jer u vremenu i prostoru koji su izgledali kao da večito traju bili su samo ravnica i brzina, ispresecani ponekim drumom ili seoskim imanjem, ali napeto iščekivanje u muzici je sve više raslo, sve dok boje i perspektiva nisu apsolutno eksplodirali, i vi se našli nad ogromnom provalijom Velikog kanjona u Koloradu.
     "Pogledaj", reče Filos.
     Čarli pogleda, i vide malog Ledomca u žutoj, svilenkastoj tunici, kako se naslanja na stenovitu, kao nožem odsečenu padinu iznad jednog potoka, nedaleko pred njima. Dok su se približavali Čarli je očekivao bilo šta, ali ne i ono što je usledilo. Kad se neko sretne sa svojim bližnjim, nastaje reakcija, ili neka vrsta razmene, bez obzira na to da li je u pitanju čovek, ili Ledomac, ili dabar. Ali ona je ovog puta izostala. Ledomac u žutom stajao je naslonjen na stenu, na jednoj nozi, druga noga bila mu je podignuta i poduprta o kamen, savijena u kolenu, a obe ruke bile su mu provučene ispod podignute butine i prsti prepleteni ispod nje. Lepo izvajano lice bilo mu je okrenuto u stranu, nekako ni prema njima ni mimo njih, a oči su mu bile poluzatvorene.
     Čarli tiho reče: "Šta, zaboga..."
     "Psss!" siknu Filos.
     Ne žureći se prođoše mimo nepomične prilike. Filos se približi i, davši znak Čarliju da ćuti, mahnu rukom gore-dole sasvim blizu ispred poluzatvorenih očiju. Nije se ni pomerio.
     Filos i Čarli nastaviše; Čarli se često osvrtao. Sve dok su ga mogli videti ništa se nije pokrenulo, samo je blagi vetrić ovlaš pomerao svilenkastu odeću. Kada najzad skrenuše za okuku i padina se brežuljka postavi između njih i stvorenja utonulog u zanos, Čarli progovori: "Čini mi se da si rekao da Ledomci ne spavaju."
     "Ovo nije bilo spavanje."
     "Poslužiće, dok se ne pojavi prava stvar. Da nije, možda, bolestan?"
     "A, ne, nije!... Baš mi je drago što si to video. Tu i tamo, opet ćeš to viđati. On je, prosto - stao da počine."
     "Ali, šta mu je?"
     "Ništa, kažem ti, ništa. To ti je - nazovi to počinkom. U tvoje vreme to i nije bilo tako neobično. Vaši američki Indijanci, Indijanci iz prerija, umeli su to. Takođe pojedini nomadi s Atlasa. To nije spavanje. To je nešto što vi, bez sumnje, radite kad spavate. Jesi li ikad proučavao spavanje?"
     "Ne bih baš to nazvao proučavanjem."
     "Ja jesam", reče Filos. "Posebno je značajna činjenica da, dok spavate, vi sanjate. U stvari, priviđa vam se. Pošto redovno spavate, te privide doživljavate u snu, iako je san u vašem slučaju, kao i u mnogim drugima, samo usputna udobnost; ali vi to možete da radite i kad ne spavate."
     "Postoji ono što zovemo sanjarenje..."
     "Kako god da ga zovete, ta pojava je sveprisutna u čovekovom duhu, i možda ne bi valjalo da je ograničimo samo na ljudsku rasu. U svakom slučaju, neosporno je da kada je duh osujećen, ili sprečen da doživljava, recimo na taj način što se izaziva buđenje, svaki put kad utone u to stanje, on doživljava slom."
     "Duhovni slom?"
     "Tako je."
     "Hoćeš da kažeš da bi onaj Ledomac poludeo kad bi ga ti probudio?" A onda grubo zapita: "Jeste li vi svi tako nežne biljčice?"
     Filos otkloni tu grubost običnim smehom; to je bio najiskreniji odgovor nečemu što je izgledalo čudovišno i smešno. "Ama, nismo! Nema to veze! Ja sam govorio o situaciji u laboratoriji, o stalnom, neumornom prekidanju sna. Uveravam te da nas je video; bio je potpuno svestan. Ali njegov mozak je napravio izbor i rešio se da prati ono što mu se tog trenutka odvijalo u glavi. Da sam ja istrajao, ili da ga je prekinulo nešto tako neobično kao tvoj glas" - naglasak je bio mali, ali pun značenja; tek tada Čarliju je postalo jasno da je njegov glas u tom okruženju bio bariton među flautama - "on bi sasvim normalno razgovarao s nama, oprostio nam što smo ga prekinuli, ispratio nas mahanjem."
     "Ali zašto to čini? Zbog čega?"
     "A zašto ti to činiš?... izgleda da je to sredstvo kojim se duh odvaja od stvarnosti da bi poredio i doveo u uzajamnu vezu podatke koji se u stvarnosti ne mogu povezati. Vaša književnost je puna takvih privida - svinje koje lete, čovekova sloboda, zmajevi što bljuju vatru, pravo većine nad manjinom, aždaje, biblijski golem, jednakost polova."
     "Čekaj malo..." ljutito povika Čarli, i smesta se obuzda. Takve kao Filos nećeš uzbuditi besom; on oseti to i reče, ciljajući nasumice: "Ti se sa mnom poigravaš, to je sve igra. Ali ti znaš pravila, a ja ne znam."
     Filos ga razoruža, presekavši istoga časa, dok mu se oštri pogled ublaži i on se iskreno izvini. "Trčim pred rudu", reče. "Ja dolazim na red tek kad budeš video sve ostalo u Ledomu."
     "Dolaziš na red?"
     "Da - istorija. Jedno je šta misliš o Ledomu a drugo šta ćeš misliti kad ga budeš spojio s njegovom istorijom; a ono što ćeš hteti - ali, pustimo to."
     "Hajde, nastavi."
     "Hteo sam da kažem, ono što ćeš misliti o Ledomu, plus njegova povest, plus tvoja povest, to ti je sasvim druga stvar. Ali neću dalje da govorim", reče Filos srdačno, "jer ako budem nastavio, opet ću morati da se izvinjavam."
     Uprkos samom sebi, Čarli se nasmeja zajedno s njim i nastaviše put.
     Kad su stigli na nekoliko stotina jardi do kolibe, Filos ga okrenu pod pravim uglom udesno i popeše se prilično strmom padinom do grebena, a potom nastaviše dok ne izađoše na čistinu. Filos, koji je išao napred, zaustavi se i pokretom ruke pokaza Čarliju da stane pored njega. "Daj da ih malo gledamo."
     Čarli odjednom postade svestan da gleda nizbrdo na kolibu. Sada je mogao da vidi da leži na ivici široke doline, delimično opasane šumom (ili je to, možda, bio voćnjak? Zar oni zaista ne mogu ništa da izvedu pravolinijski!) a delimično pod obrađenim poljima. Svuda unaokolo, i između polja i šume, zemljište je bilo isto onako nalik na park kao pored velikih zgrada. Unaokolo su ležale razbacane još mnoge kolibe, široko razmaknute, svaka za sebe i neponovljiva - brvnare, kućice od neotesanog kamena, belo okrečene, samo omalterisane, čak i nešto nalik na zemunice - i svaka daleko odvojena od ostalih, neke čak i na pola milje. S njihove osmatračnice mogao je da izbroji više od dvadeset pet, a bilo ih je, po svoj prilici, i više. Poput razbacanih, raznolikih, cvetnih latica, jasno se ukazivala odeća ljudi, tu i tamo, kroz krošnje šuma i po poljima, kraj zelenih, živih ograda, i na obalama dva potočića koji su tumarali kroz dolinu. Srebrno nebo nadnosilo se nad njima kao kupola spuštajući se na okolne brežuljke; sve je izgledalo kao trpeza u obliku činije, i uzdignuta nad svojom okolinom, jer ništa mimo blagih bedema doline nije mogao da vidi.
     "Dečja Jedan", reče Filos.
     Čarli spusti pogled pored uzdignutog slamnatog krova kolibe na dvorište i bazen ispred njega. Začu pevanje i ugleda decu.