36.

     Herb stoji u pomrčini išaranoj mesečinom i posmatra svoju kćer. Izvukao se iz postelje i došao ovamo jer je već, u drugim prilikama, zapazio da je ovo mesto najbolje boravište za uznemiren, zbrkan, povređen ili zbunjen duh. Teško je gajiti u sebi osećanja nemira i nasilja kada se čovek, uzdržavajući dah, saginje da bi pri mesečini posmatrao sklopljene oči zaspalog deteta.
     Nelagodnost je započela u njemu pre tri dana, kad mu je komšija Smit, ogorčen i onako uz put, dobacio onu primedbu preko zida u stražnjem dvorištu. U tom času sve je prošlo mimo njega, kao talas smrada; još su malo popričali o politici i sećanje na razgovor iščilelo mu je iz svesti. Ali u međuvremenu je ipak otkrio da ga je ona primedba pratila; kao da je Smiti, mučen nekom gnojavom izraslinom, uspeo da je prenese u njegovo, Herbovo, živo meso.
     I sad je to u njemu i ne može da ga se otrese.
     Ljudi se rađaju iz najprljavijeg mesta na ženinom telu.
     Herb odvaja ovu primedbu od Smita, čoveka koji ima svoje vlastite nevolje i određeno poreklo, zbog čega se ne može ozbiljno primiti sve što ti kaže. Herba muči daleko veće pitanje; interesuje ga šta to čovečanstvo nosi u sebi, još od vremena kad je sišlo sa drveta i kroz sve ono što je proživelo i činilo, što omogućava da makar i jedan jedini čovek izusti onakvu gadost.
     Ili to ipak nije bila samo skaredna duhovitost... da li je to istina, ili blizu istine?
     Da li je to onaj neizbrisivi beleg biblijskog Prvobitnog greha; da li se zbog gađenja toliki muškarci onako prezrivo odnose prema ženama? Da li je zbog toga tako lako dokazati da svi oni donžuani i Lotarijevi naslednici, uprkos nezasitoj želji za ženama, u stvari samo žele da vide koliko će žena moći u životu da kazne? Da li konačna svest o tome čini da se muškarac - pošto je prethodno, kao svako dobro frojdističko dete, prošao kroz period fiksacije za majku - preokrene i stane da mrzi svoju majku?
     Kada su muškarci počeli da smatraju ženstvenost odvratnom - kada su proglasili menzis nečistim, i zašto još i dandanas upražnjavaju u svojim hramovima obred blagosiljanja porodilje - u stvari njeno očišćenje pred Bogom, nakon porođaja?
     Jer ja to ne osećam, kaže u sebi, pun odanosti. Volim Dženet zato što je žena i volim svaki deo nje.
     Karin ispušta mali, srećan uzdah u snu. Gnev, strah i ogorčenje kao da su se preturili i ispali iz njegovih misli, i on se smeši, žudno se naginjući nad Karin.
     Niko, misli, još nije pisao o očinskoj ljubavi. Smatra se da je materinska ljubav volšebno nastala Božjom voljom, ili da je samo posledica lučenja određenih žlezda - zavisi ko govori. Ali očinska ljubav... baš čudna stvar, ta očinska ljubav. Viđao je kako neki savršeno blag i lepo vaspitan muškarac prosto siđe s uma od besa jer 'neko je mom detetu uradio to i to'. Zna iz vlastitog iskustva da se posle izvesnog vremena ta očinska ljubav počinje širiti; počneš da osećaš nešto veoma slično tome prema svojoj deci. Otkud sad pa to? Dete nikada ne prebiva u tvom trbuhu, ne izlazi i ne hrani se iz tvoga tela, kao što je slučaj sa ženama; majčinska ljubav se može razumeti: beba izrasta iz majčinog vlastitog tela, kao nos. Ali otac? Zaista, potrebno je da nastupe poprilično izuzetne okolnosti pa da otac pamti onaj određeni grč, one dve-tri sekunde kada je obavio posao.
     Zašto nekome ne bi palo na pamet da kaže da je svet pun gadova zato što su izišli iz najprljavijeg mesta na telu muškarca? Jer ne bi, da znate, nikada ne bi.
     Zato što je upisano da je čovek superioran. Čovek - čovečanstvo (jer, dabome, i žene su vremenom otkrile caku!) čovečanstvo nosi u sebi pogubnu potrebu da bude iznad drugih. To ne sekira onu manjinu koja zaista i jeste iznad drugih, ali sigurno muči ogromnu većinu koja nije. A kad se istinski ne odlikuješ ni u čemu, onda je jedini način da dokažeš da si iznad drugih ako nekog drugog učiniš nižim od sebe. Ta potreba koja razdire čovečanstvo od pamtiveka naterala je čoveka da stane svom susedu za vrat, narod da porobi drugi narod, rasu da gazi po drugoj rasi. Ali i muškarca da tako od pamtiveka postupa sa ženom.
     Da li su u početku otkrili samo da su žene slabije od njih, pa tako naučili da godi kada si iznad svega ostalog - drugih rasa, veroispovesti, naroda, zanimanja?
     Ili je možda bilo suprotno: da li su muškarci potčinili sebi žene onako kako su prethodno nastojali da potčine sve ostalo? Šta je uzrok, šta posledica?
     I konačno - da to nije samo nagon za samoodržanjem? Zar ne bi žene vladale nad muškarcima kad bi im se ukazala prilika?
     Zar to upravo sada ne pokušavaju?
     Zar nisu to već uradile, baš tu, u ulici Begonija? Posmatra Karininu ručicu na mesečini. Prvi put ju je video kad je bila stara tek jedan sat, i bio je kao gromom ošinut pri pogledu na savršenstvo tih malih noktića, baš njih; tako sićušni! tako sićušni! tako savršeni! I hoće li ta mala ručica jednoga dana uzeti dizgine, je li Karin? Ili povlačiti konce, Karin? Zar si uistinu došla na svet koji te, u dubini, prezire, je li Karin?
     Potpuno obuzet očinskom ljubavlju, nepomičan, u jednom trenutku nadahnuća ipak vidi sebe kako stoji kao zatočenik na megdanu između tih novorođenih, sluzavih gadova i svoje kćeri.