41.

     Filos je dobro rekao: bilo je kao pismo. 'Čitanje', međutim, bilo je nešto što on nikada ranije nije iskusio. Pritisnuo je dugme koje je napravilo tiho klik! a onda je nastupilo jedno nemerljivo vreme, u smislu da je onaj časovnik u ljudskom mozgu, koji mu kaže i kad ne misli da li je zvonilo pre pet sekundi, pet minuta ili pet sati, bio trenutno zaustavljen i ostao tako. Međutim, nije moglo trajati veoma dugo i, u običnom smislu reči, nije izgubio svest, jer kad je dugme opet napravilo klik! Filos je još stajao nad njim, smešeći se. Ali on se osećao kao da je upravo tog časa spustio dugačko i interesantno pismo svog prijatelja, pošto ga je prethodno pažljivo pročitao.
     Zaprepašćen, reče na engleskom "Za ime Boga!"

     "Čarli Džonse (počinjalo je pismo) ne možeš ostati nepristrasan dok ovo slušaš. Ali pokušaj. Molim te, pokušaj.
     Ne možeš ostati nepristrasan zato što su ti punili glavu, držali ti pridike, utapali te, napajali, usađivali u tebe i žandarisali ti o tome još od kad si prvi put poneo plave cipelice. Potičeš iz vremena i mesta gde su muškost muškarca i ženstvenost žene, i važnost razlika između njih, upravo opsedali ljude.
     Počni, dakle, ovim - i ako ti je zgodnije, smatraj to samo radnom hipotezom. U stvari, to je istina, i ako na kraju bude prošla kroz sve provere tvog razumevanja, videćeš da je zaista tako. Ako ne budeš, greška nije u tebi već u tvom usmeravanju:
     Između muškarca i žene u osnovi ima više sličnosti nego razlike.
     Pročitaj bilo koji anatomski priručnik. Plućno krilo je plućno krilo, bubreg je bubreg u muškarca i u žene. Može biti da je, prema statistici, skelet žene nešto lakši, glava manja, i tako dalje i dalje; ali nije nemoguće pretpostaviti da se čovečanstvo, hiljadama godina, odgajalo tako da te promene nastanu. No, i pored takvih pretpostavki, dozvoljena odstupanja od onoga što se smatra normalnim daju nam mnoge primere žena koje su bile više rastom, snažnije, krupnijih kostiju od većine muškaraca, i muškarce koji su bili niži, nežniji, sitniji od većine žena. Kod mnogih muškaraca karlični otvor je veći nego kod mnogih žena.
     U pogledu sekundarnih polnih oznaka, značajne razlike daju se samo statistički uočiti; jer mnoge žene su kosmatije od mnogih muškaraca; mnogi muškarci imaju tanje glasove od žena... opet se pozivam na tvoju nepristrasnost: zanemari za trenutak svoje ubeđenje da je statistička većina ono što je normalno, i ispitaj ogroman broj slučajeva koji postoje izvan te zamišljene verovatnoće, te normalnosti. I nastavimo:
     Čak i kod samih polnih organa, razlike u razvijenosti - a tu se, priznajem, približavamo nenormalnom - daju nam da uočimo bezbrojne slučajeve atrofiranih falusa, hipertrofiranih klitorisa, perforiranih himena, odvojenih usmina... sve su to, kad se gleda objektivno, srazmerno mala odstupanja od normalnog, i u stanju su da proizvedu, u prvobitno muškom ili ženskom telu, praktično jednake urogenitalne pribore. Nemam nameru da tvrdim da je to normalno, ili da bi trebalo da bude takvim smatrano, bar ne posle četvrtog meseca razvoja zametka, iako je do tada sve to ne samo normalno već i svima zajedničko - već samo da ti pokažem da se to može lako svrstati u okvire onoga što je, od pamtiveka, bilo moguće u prirodi.
     Endokrinologija nam pruža mnogo zanimljivih podataka. I muškarac i žena mogu da proizvode i muške i ženske hormone, a to i čine, i zaista je malo potrebno pa da jedni prevagnu nad drugima. Ako se ta osetljiva ravnoteža poremeti, promene koje nastaju mogu biti zaista drastične. Za nekoliko meseci u stanju si da proizvedeš gospođu s bradom i bez dojki, i čoveka čije bradavice, koje više nisu atrofirani znaci upravo onog što dokazujem, mogu početi da ispuštaju mleko.
     Ovo su samo upadljivi i ekstremni primeri, koliko da ti slikovito objasnim šta mislim. Mnogo je žena atletičarki koje snagom, brzinom i veštinom prevazilaze većinu muškaraca a ipak su ono što bi ti nazvao 'prave' žene, i isto tako, ima mnogo muškaraca koji, recimo, kreiraju modu - nešto što je po tradiciji ženski posao - daleko bolje od mnogih žena, a ipak su ono što bi ti nazvao 'pravi' muškarci. Jer, kada zađemo u područje koje bih najoštrije nazvao razlikama koje jedna kultura pravi između polova, postaje uočljivo koliko je tanka crta koja ih razdvaja. Kao što knjige kažu:
     Žene imaju dugačku kosu. Imaju je i Siki, za koje neki tvrde da su najveći ratnici među ljudskim plemenima. Imali su je i kavaljeri iz osamnaestog veka, i uz to kaputiće od brokata i čipke oko grla i članaka na rukama. Žene nose suknje. To čini i Škotlanđanin u svom kiltu, i grčki evzon, i Kinez, i Polinežanin, a da ipak nijedan od njih ne zaslužuju naziv 'ženstvenog' muškarca.
     Objektivni pregled čovekove istorije uvećava broj ovakvih primera do upravo astronomske cifre. Na raznim mestima, ali svuda s vremena na vreme, ta takozvana 'svojstva' ženskosti i muškosti pojavljuju se kao što se povećava slanost vode u primorskom ušću reka kad nastupi plima, mešaju se, odvajaju, narastaju i ponovo se drukčije grupišu... pre vašeg Prvog svetskog rata, cigarete i ručni satovi smatrali su se ženskim drangulijama; posle dvadesetak godina muškarci su ih svesrdno usvojili. Evropljani, naročito oni iz centralne Evrope, čudili su se i zabavljali kad bi videli američkog farmera kako muze kravu ili hrani kokoške, jer nikada u svom životu nisu videli da to radi neko drugi osim žena.
     Dakle, lako je uočiti da različita obeležja polova sama po sebi ništa ne predstavljaju, jer svako od njih, u drugom dobu i na drugom mestu, može pripadati drugom polu, i jednom i drugom polu, ili nijednom. Drugim rečima, suknja ne činu ženu u smislu odvojene društvene kategorije. To čini suknja plus određeni društveni stav.
     Ali tokom istorije, u svakoj kulturi i zemlji, zaista su postojale 'ženske stvari' i 'muške stvari' a razlike između njih većinom su bile iskorištavane do fantastičnih, ponekad ogavnih krajnosti.
     Zašto?
     Pre svega, lako je postaviti, ali i odbaciti, teoriju da u primitivnom društvu lovaca i ribara fizički slabiji i sporiji pol, povremeno još i opterećen trudnoćom, i često primoran da zastane i doji dete, nije dorastao lovu i borbi kao što je to slučaj sa brzonogim, nesputanim, mišićavim mužjakom. Međutim, isto tako je lako pretpostaviti da primitivna žena nije bila toliko mnogo manja, sporija, slabija od svoga para. Možda teorija meša uzroke i posledice i možda bi - da neka druga sila nije vodila u tom pravcu razvoja - prihvaćena, čak i usmerena u tom pravcu, samostalna žena lovila zajedno s najboljim muškarcima, dok bi oni muškarci koji su igrom prirode rođeni sporiji, manji, slabiji, ostajali da vode kuću s trudnicama i dojiljama. A to se i događalo - doduše, retko, ali ipak se događalo.
     Razlika je postojala - nesumnjivo. Ali bila je zloupotrebljena. Razlika je ostala i dugo nakon što je prestala potreba za lovom ili, čak, i za dojenjem. Čovečanstvo ju je uporno podržavalo; napravilo je od nje dogmu. I opet:
     Zašto?
     Izgleda da postoji sila koja proširuje i zloupotrebljava te razlike, i kad je posmatramo samu za sebe, pokazuje se da je to nedostojni, čak zastrašujući pritisak.
     Jer u čoveku postoji duboka i očajnička potreba da se oseti superiornijim. U svakoj grupi postoje i takvi koji su zaista, po prirodi, iznad drugih... ali lako je videti da u okvirima bilo kakve grupe - bila to određena kultura, klub, nacija, profesija - samo nekolicina jeste istinski iznad drugih; ogromna većina, sasvim jasno, nije.
     Ali društvene poglede diktira volja mase, iako je u pojedinim prilikama podstiče pojedinac ili manjina; i najčešće se događa da tog pojedinca ili manjinu, uprkos njihovom trudu, saseku. A ako jedna ujedinjena masa poželi da se oseća nadmoćnijom, naći će načina. Taj užasni poriv već se više puta ispoljio tokom istorije - kroz robovlasništvo i genocid, kroz strah od stranaca i snobizam, rasne predrasude i razliku u polovima. Uzmi čoveka koji nema prave nadmoći nad sebi jednakima i videćeš opsednutog ludaka koji će se - ako mu se uskrati nadmoć, a on ne ume da se nauči ili zasluži, okomiti na nešto slabije od sebe i učiniti ga podređenim. Ono što mu je najočiglednije, najlogičnije i najbliže ruci za ovu neoprostivu i sramotnu radnju upravo je njegova žena.
     On to ne bi mogao učiniti nekome koga voli.
     Da, voleći, nije mogao da uvredi sebi blisku, od sebe tako malo različitu svoju polovinu, nikada to ne bi mogao učiniti nijednom svom bližnjem. Bez te sile u sebi, ne bi nikada ratovao, proganjao niti bi, tragajući za nadmoći, lagao, varao, ubijao i krao. Moguće je pretpostaviti da je potreba za nadmoći izvor i pokretač, i da ratovanje i ubijanje dovode čoveka do položaja moći; ali nije li moguće zamisliti da bi bez njih možda pokušao da se okrene savlađivanju svog okruženja i spoznavanju vlastite prirode, uzdižući se tokom tog procesa daleko više i obezbeđujući sebi bolji život, umesto da sebe uništava.
     Ali, ma koliko to bilo čudno, čovek je oduvek želeo da voli. Sve do uništenja vrste čovek je govorio da 'voli' muziku, boje, matematiku, neko jelo - i, ako ovaj nepromišljeni idiom ostavimo po strani, još je bilo onih koji su u najboljem smislu te reči voleli mnogo šta što je daleko iznad svega što bi čak i budala nazvala seksom. "Ne bih te, draga, voleo toliko, da čast ne volim više." "Jer Gospodin tako voljaše svet, da dade svoga jedinog sina..." Polna ljubav je ljubav, nesumnjivo. Ali je mnogo određenije reći da je ona oblik ispoljavanja ljubavi, kao što se može reći da je pravosuđe oblik ljubavi, i da je milosrđe oblik ljubavi, takođe i uzdržljivost u gnevu, opraštanje, i - ukoliko se ne čini zato da bi se čovek tim hvalio - darežljivost.
     Hrišćanstvo je, u početku, bilo pokret ljubavi, kao što jasno dokumentuje čak i površno poznavanje Novog zaveta. Ono što nisu svi znali sve do pred kraj - tako je surovo bilo potiskivano svako saznanje o ranom hrišćanstvu - bilo je da je to bila harizmatska religija, to jest religija u kojoj su vernici učestvovali u nadi da će doživeti istinski religijski doživljaj. Doživljaj koji se kasnije nazvao teolepsija ili obuzetost Bogom. U početku su mnogi hrišćani uspevali da postignu to stanje i to često; mnogo više ih je samo ponekad u tome uspevalo, ali su se stalno vraćali, težeći njemu. Ali kad bi ga bar jednom doživeli, bivali su duboko izmenjeni, zadovoljeni duboko u sebi; to snažno iskustvo i njegove trajne posledice pomagali su im da podnesu najstrašnije muke, da umiru s radošću, da se ničega ne boje.
     Sačuvano je veoma malo nepristrasnih opisa njihovog obreda - 'okupljanje' je bolja reč - ali najbolji opisi slažu se u tome što svi prikazuju ljude kako se iskradaju s polja, iz dućana, čak iz palata, da bi se okupili na nekom skrovitom mestu - u planinskoj dubodolini, u katakombama, ma gde, gde ih niko neće ometati. Pada u oči da su se na tim skupovima mešali bogati i siromašni, muškarci i žene. Nakon što bi zajedno pojeli istinski obed ljubavi - i prizvali duh, pesmom, a najverovatnije i igrom, jednog ili više njih obuzimao bi Duh, kako su ga zvali. Možda bi ona ili on - a možda oboje - prizivali i hvalili Gospoda, i možda bi istinski harizmatski (to jest, bogom obdareni) izraz izišao iz onog što su zvali 'govor jezicima', ali ti prizori, kad su bili neglumljeni, izgleda da nisu išli uz preterivanje i padanje u zanos; za sve je uvek bilo vremena da dođu na red. Najzad bi se, uz poljubac mira, razišli i krišom se vratili u svoja boravišta na ovome svetu, do sledećeg sastanka.
     Nikako se ne može reći da su rani hrišćani prvi otkrili harizmatsku religiju, niti je ona s njima prestala. U istorijskim dokumentima i zapisima ona će se svaki čas pojavljivati i u raznim oblicima. Često su to orgijastički, dionizijski obredi, kao što je obožavanje Velike boginje majke, Kibele, koje je ogromnog uticaja imalo u Rimu, Grčkoj a na Istoku, hiljadu godina pre Hrista. Ili pokreti zasnovani na čistoti - kao što su u srednjem veku bili Katari, Adamitd, Bratstvo slobodnih duhova, Valdenžani (koji su pokušali da uvedu jedan oblik apostolskog hrišćanstva u rimokatoličku crkvu) i mnogi, mnogi drugi, tokom cele istorije čovečanstva. Svima im je zajednička jedna ista crta - uznesenost duha u kome se učestvuje lično i neposredno - i gotovo svuda, bez razlike, priznavanje jednakosti žena, i sve su to religije ljubavi.
     Sve su, bez izuzetka, bile divljački progonjene.
     Izgleda da u čovekovom ustrojstvu postoji jedan zapovednički nagon koji ljubav smatra prokletstvom i ne da joj da opstane.
     Zašto?
     Nepristrasno ispitivanje osnovnih poriva (Čarli, znam da ne možeš biti nepristrasan! ali istrpi ovo!) otkriva prostu i stravičnu istinu.
     Dva su puta koja neposredno daju pristup nesvesnom. Seks i religija; i u predhrišćansko vreme bio je običaj da se ispoljavaju zajedno.
     Judeohrišćanstvo je s tim prekinulo, iz veoma shvatljivih razloga. Harizmatska religija ne dozvoljava da bilo šta postoji između obožavaoca i božanstva. Molilac, sav utonuo u obožavanje, govoreći jezicima, tela koje se grči u zanosu igre, ne nadmudruje se o sitnicama teološke doktrine, niti podnosi mešanje duhovnih i svetovnih vlasti. A što se tiče njegovog ponašanja između dva obreda, principi kojima se rukovodi veoma su prosti. On će težiti da čini ono što će mu omogućiti da svoj doživljaj ponovi. Ako čini ono što je dobro za tu njegovu želju, ponoviće ga; ako ne bude u stanju da ga ponovi, već samo to potpuno mu je i dovoljna kazna.
     On je bezgrešan.
     Jedini mogući način da se iskoristi ogromna moć duboko religijskog osećanja - potrebe za obožavanjem - da bi se postigla vlast nad ljudima jeste da se između obožavaoca i božanstva ubace greh i kajanje. Jedini način da se to postigne jeste da se obožavanje organizuje i sistematizuje, a očigledni put da se to postigne jeste zagospodariti onom drugom velikom pokretačkom snagom u čoveku - seksom.
     Među svim vrstama, živim i izumrlim, Homo sapiens je jedinstven po tome što je izmislio sisteme za potiskivanje seksa.
     Postoje samo tri načina na koje se može postupati sa seksom. Može se zadovoljiti; može se potisnuti; može se sublimirati. Ovaj poslednji je, tokom istorije, često bio ideal kome se težilo i često se i uspevalo da se on dostigne, ali on je uvek u stanju neravnoteže. Najjednostavnije zadovoljavanje polnog nagona iz dana u dan, onakvo kakvo je postojalo u takozvanom Zlatnom dobu stare Grčke, kad su uspostavljene tri klase žena, supruge, hetere i prostitutke, dok se istovremeno idealizovala homo seksualnost, može prema mnogim merilima izgledati varvarsko i nemoralno, ali ono proizvodi iznenađujuće veliko duhovno zdravlje. Ako se, s druge strane, pažljivo pogleda u srednji vek, čoveku se zavrti u glavi; kao da je otvorio prozor u ogromnu, pomahnitalu ludnicu, ogromnu kao svet i dugotrajnu kao hiljadu godina - eto, to je posledica potiskivanja. Javljaju se pokreti manijačkog šibanja, gde na hiljade ljudi šibaju sebe i jedni druge, od grada do grada, tražeći iskupljenje u kajanju zbog počinjenih prestupa i grehova; javlja se i mistik, kakav je bio Suso, u četrnaestom veku, koji je sebi oko kukova napravio pojas sa sto i pedeset metalnih čavala, dobro zašiljenih zbog straha da se slučajno ne opusti pri spavanju, kožni am kojim je čvrsto vezao sebi ruke oko vrata; uz to, da ne bi slučajno pokušao da se oslobodi buva i vašiju koje su ga mučile, navukao je kožne rukavice okovane oštrim čavlima koji bi mu razdirali meso kad god bi se dotakao; a doticao se i te kako: i kad bi mu rane zarasle, opet bi ih razderao. Ležao je na bačenim drvenim vratima s krstom okovanim čavlima na leđima, i u četrdeset godina nije se nijednom okupao. Javljaju se sveci koji ližu rane gubavaca; javlja se inkvizicija.
     I sve to u ime ljubavi.
     Kako se mogla toliko promeniti?
     Ispitivanje jednog niza događaja jasno pokazuje kako. To je potiskivanje agape, 'obreda ljubavi', koji je izgleda bio sveprisutan i neophodan deo obreda u ranom hrišćanstvu. Na osnovu sačuvanih zapisa i edikta donetih protiv ovakve ili onakve prakse proces se može rekonstruisati, i značajno je da je ukidanje obreda toliko bitnog za obožavanje trajalo tri do četiri stotine godina, i bilo obavljano postepeno sa zaprepašćujućom veštinom i delotvornošću.
     Pre svega, euharistija, simbolično osvećenje tela i krvi Hristove, bila je uvedena u agape. Zatim, vidimo da je agape postala bolje organizovana, da je sada tu i episkop, bez koga se ne može držati agape, jer on mora blagosloviti hranu. Uskoro potom episkop po tradiciji mora da ostane stojeći tokom obeda, čime se naravno izdvaja i uzdiže iznad ostalih. Posle toga, menja se poljubac mira; umesto da ljube jedan drugog, učesnici ljube sveštenika koji je činodejstvovao, a još kasnije, svi ljube komad drveta koji dodaju jedan drugom i kanačno vraćaju svešteniku. I najzad, sasvim prirodno, poljubac mira se potpuno izostavlja. Godine 363. sabor u Laodikiji u stanju je da euharistiju podigne na stepen glavnog rituala, zabranjujući agape u crkvi, i na taj način ih razdvaja. Agape se još mnogo godina održavala pred crkvenim vratima, ali do 692. godine (Trulanski sabor) već je bilo moguće da se potpuno zabrani, pod pretnjom ekskomunikacije.
     Renesansa je izlečila mnoge oblike ludila, ali ne i ludilo samo. Dokle god su svetovne i crkvene vlasti zadržale za sebe upravu nad, u osnovi, seksualnim stvarima - moralom i venčanjem, na primer (iako je crkva prilično kasno ušla u igru i počela da venčava; brakovi su se smatrali pravosnažnim na osnovu građanskog ugovora još u Engleskoj Šekspirovog doba, a tek na osnovu blagoslova crkve dopuštenim) greh je još uzimao maha, krivica je još bila propusnik između čoveka i Boga. Ljubav se još izjednačavala sa strašću a strast sa grehom, tako da se jedno vreme smatralo da je greh ako čovek strasno voli svoju ženu. Zadovoljstvo, taj spoljni obod ekstaze, u ortadoksnom razdoblju protestantizma smatralo se već samo po sebi grešnim, kad god ga imali; a rimokatolici su izričito smatrali da je bilo koje seksualno uživanje grešno. Taj začepljeni vulkan, sazdan od kuća i mostova, fabrika i bombi - iz svojih izrovašenih bokova izlučio je i zastrašujuću žetvu neuroza. Čak i tamo gde bi narod zvanično odbacio crkvu, ostajale su iste metode potiskivanja, ista opsednutost doktrinom, proceđena kroz istu cediljku krivice. Tako su polnost i vera, taj stvarni smisao čovekovog postojanja, prestali da budu cilj i postali sredstvo; nepremostivo neprijateljstvo između onih koji su se na kraju sukobili bilo je dokaz da teže istom cilju - totalitarnoj vlasti, krajnjem zadovoljenju težnje za nadmoći nad svim ljudskim umovima.