43.

     Mi, Ledomci, ne priznajemo prošlost.
     Mi, Ledomci, (nastavljalo je 'pismo') zauvek napuštamo prošlost, i sva njena dela, izuzev čovečnosti u njenoj najogoljenijoj biti.
     To nam omogućuju posebni uslovi u kojima se rađamo. Potičemo s bezimene planine a kao vrsta smo jedinstveni; kao sve ostale vrste - prolazni smo. Naša prolaznost je u središtu našeg obožavanja. Prolaznost je kretanje, nemir, promena, evolucija, ona je život.
     Posebni uslovi našeg rođenja sastoje se od blagoslovene činjenice da u semenoj plazmi nema nasleđenih predrasuda. Da je Homo sapiens imao pameti (a imao je moć) mogao je da odbaci sve svoje otrove, da pobedi sve opasnosti time što bi odgajio jednu potpuno čistu novu generaciju. Da je Homo sapiens zaista želeo (a imao je i pameti i moći dovoljno) da uspostavi jednu harizmatsku religiju i kulturu koja bi se s njom složila, vremenom bi dobio svoje čiste generacije.
     Homo sapiens je tvrdio da traga za formulom koja će ga osloboditi svih zala. Evo te formule: harizmatska religija i kultura koja uz nju ide. Hristovi apostoli bejahu je našli. Pre njih pronašli su je stari Grci; pre njih Minoanci. Posle njih pronašli su je katani, kvekeri, anđeoski igrači. Više puta bila je nađena diljem Istoka i u Africi... i nijedan put nije uspela da pokrene nikog sem onih koji su s njom bili u neposrednom dodiru. Ljudi - ili bar oni među njima koji su pokretali druge ljude - redovno su otkrivali da harizma ne podnosi doktrinu, da je ne želi i da joj ne treba. A bez doktrine - prezbiteri, tumači, činodejstvenici - ljudi koji pokreću druge ljude - nemoćni su, što će reći, nisu iznad ostalih. Nema dobitka u harizmi.
     Osim, naravno, upoznavanja vlastite duše; i života večnog.
     Patrijarhalni ljudi, koji stvaraju patrijarhalne kulture, imaju i patrijarhalne religije: muško božanstvo, neporecivu knjigu mudrosti, jaku centralnu vlast, netrpeljivost prema ispitivanju i istraživanju, potiskivanje seksa, duboki konzervativizam (ne sme se menjati ono što je Otac sagradio), strogo određene granice svemu što se odnosi na seks, počev od oblačenja i ponašanja, i duboki užas od homoseksualnosti.
     Matrajarhalni ljudi, koji stvaraju matrijarhalne kulture, imaju i matrijarhalne religije: žensko božanstvo kome služe sveštenice, liberalnu vlast - od one vrste koja hrani mase i pomaže bespomoćnima - veliku naklonost ka istraživačkoj misli, seksualnu slobodu, nejasno određene granice društvenim obeležjima različitih polova, i strah od rodoskvrnuća.
     Patrijarhalna kultura uvek teži da se nametne drugima. Ona druga - ne. I zato se patrijarhalna kultura uvek vremenom uspostavlja kao zvanična, dok matrijarhalna boravi u njoj u pozadini, s vremena na vreme se pobuni, još češće biva uništena. To nisu stupnjevi evolucije, već faze koje obeležavaju kretanje klatna.
     Patrijarhalci sami sebe truju. Matrijarhalci degenerišu, što je samo drukčiji oblik trovanja. U retkim prilikama srešćete osobu koja je bila pod jednakim uticajem i oca i majke, i oponaša ono što je najbolje kod oba roditelja. Ali mnogo češće se dešava da ljudi pripadnu jednoj ili drugoj strani; jer staza između njih uska je i klizava...
     Izuzev nas, Ledomaca.
     Imamo liberalan stav i prema umetnosti i prema tehnološkom istraživanju, prema samozražavanju svake vrste. Ali ima jedan princip gde smo čvrsti kao stena: naše uverenje da ne smemo nikad, niko od nas, izgubiti veštinu ruku i dodir sa zemljom. Podižemo decu koja neće oponašati ni sliku oca ni sliku majke, već roditelja; a naše božanstvo je Dete. Odričemo se svega što je prošlost stvorila, izuzev nas samih, iako znamo da je tu bilo i mnogo lepoga; ali to je cena koju plaćamo za zaštitu od štetnih uticaja i za zdravlje; to je zid koji stavljamo između sebe i mrtve ruke. To je naš jedini tabu, jedino ograničenje - i jedino što zahtevamo od onih koji su nas rodili.
     Jer, kao Homo sapiens, i mi smo se rodili od zemlje i od stvorova koje je zemlja odgajila: rođeni smo od rase poluzveri, poludivljaka; rodio nas je Homo sapiens. Kao ni Homo sapiens, ne znamo imena onih od kojih smo potekli, iako, kao ljudi, raspolažemo padacima za moguće pretpostavke. Ljudi, naši roditelji, izgubili su nam gnezdo i brinuli se o nama dok se nismo izlegli, ali nisu hteli da znamo koji su, jer, za razliku od mnogih ljudi, poznavali su sebe a nisu želeli da ih mi obožavamo. I niko sem njih, i naših majki, nije znao za nas - da postojimo, da smo nova stvorenja na zemljinom šaru. Nisu hteli da nas odaju Homo sapiensu jer smo se razlikovali od njega, a kao sve životinje što žive u stadima, krdima i košnicama, Homo sapiens veruje, u najtamnijem kutu svog srca, da sve ono što se razlikuje od njega već samo po sebi predstavlja opasnost i da ga treba iskoreniti. Naročito ako u nekim značajnim osobinama liči na njega (Oh, kako su gorile užasne, kako je babun dostojan prezira), a pogotovu ako još može i da ga nadmaši u nečemu, ako poseduje tehnologiju i aparate bolje od njegovih (sećaš se reakcije na Sputnjika, Čarli?); ali iznad svega i neumitno kao smrt, ako mu se seksualno ponašanje ne može ugurati u određene granice; jer tu leži ključ svakolikom bezumlju, od besa do zavisti. U društvu ljudoždera nemoralan je onaj koji ne jede ljudsko meso.
     Dugme napravi klik! i Čarli Džons se odjednom nađe kako gleda u Filosove podrugljive, nasmejane oči.
     Zaprepašćen, reče na engleskom: "Za ime Boga!"