47.

     Filos upre ramenom o kameni blok i on se spusti i zatvori otvor. U magnovenju zavlada potpuna tmina, a onda se začu grebanje i Filos odnekud izvuče lampu od neke hladne, svetleće materije i stavi je u pukotinu. "Još jednu važnu stvar treba da saznaš o Ledomu, i to na ružan način", reče Filos, "ali na bolji način ne bi je mogao saznati. Sam Milvis nema ni pojma koliko je ovaj način dobar. Obuci ovo." Iz jedne skrivene šupljine u steni izvuče ogrtač; debela paučina je možda najbolji način da se opiše ta tkanina. Uze sličan za sebe i umota se u njegove nabore. Čarli, zanemeo, učini isto, dok je Filos nastavljao ubrzanim, gotovo ljutitim glasom: "Frur pade dole i ja skočih za njim, i kad me je Frur iskopao - Frur sa prelomom stopala i četiri slomljena rebra, imaj to u vidu - nađosmo se ovde - to geolozi nazivaju Usekom. Ali nije bilo toliko glatko. Nismo ni pomišljali da pokušamo da se iskopamo. Zato smo ušli još dublje."
     Progura se mimo Čarlija, izgledalo je da je čučnuo u mračnim senkama u uglu; onda nestade. Čarli pođe za njim i otkri da je crna mrlja u stvari rupa, otvor tunela. U mraku, Filos ga uze za ruku. Čarli se spotače o rub ogrtača i opsova. "Suviše je topao."
     "Nemoj ga skidati", hladno naredi Filos. Napredovao je odlučno i samo što nije vukao Čarlija za sobom. Čarli se klizao, vukao nogama i trudio se iz sve snage da održi korak; i sve vreme Filos je govorio, kratko, oštro, brzajući; očigledno ga je bolelo to što je govorio. "Prvo je Frur uspeo da pronađe neku vrstu svetlosti i ja osetih kao da mi se sva utroba izvrnula. Tada smo izgubili moje dve bebe. Trajalo je oko tri sata. Svetlost se nije ugasila nijednom za sve to vreme... na žalost. Pazi na glavu, ovde je nisko... bile su oko šest i po meseci. Lepo građena deca."
     "Deca vašeg soja", začu se Filosov glas u tami, posle dugog ćutanja ispunjenog šljapkanjem nogu. "Deca Homo sapiensa."
     "Šta?"
     Filos zastade u mraku i opet se začu grebanje. I opet iz gomilice rastresitih otpadaka on izvuče blistavu kockicu i stavi je u pukotinu. Bili su u pećini glatkih zidova, koja je nekada bez sumnje bila mehur u usijanoj vulkanskoj lavi. "Baš ovde se desilo", Filos pokaza glavom. "Frur je pokušao da ih sakrije od mene. Ali ja... se rastužim kad neko pokuša da mi sakrije.
     Istražili smo jedan deo. Cela ta strana brda bila je izrešetana takvim grotlima. Uzgred budi rečeno, nije više. Našli smo put za povratak, rupu udaljenu oko stotinjak stopa od obrušenog kamenja. Ali našli smo i drugi izlaz - pravo kroz brdo i na drugu stranu, izvan 'neba'.
     Bio sam povređen, ožalošćen i više nego malo besan. Frur takođe. Tako dođosmo na ludu ideju. Frurovo slomljeno stopalo i rebra samo su boleli ali nije bilo opasno, a mi Ledomci umemo dobro da savladamo bol. Ali ja sam imao unutrašnje povrede i nešto se moralo uraditi s njima. Zato se složismo da ću ja da se vratim, a Frur će - nestati za izvesno vreme.
     "Zašto?"
     Morao sam da proverim. Izgubio sam dve bebe i one su bile Homo sapiensi. Da li sam ja bio jedini? To je bio način da se proveri, i ako otkrijemo ono čega sam se plašio, želeo sam da Frur i ja ne budemo u Ledomu - da budemo daleko, bar toliko da možemo na miru da razmislimo...
     Dakle, trebalo je da se ja vratim. Frur da ostane. Mene da poleče i da se požurim natrag što pre mogu. I tako... ispuzao sam kroz jedan drugi dimnjak i napravili smo novo obrušavanje, i tragači su me pronašli i, sasvim prirodno, kopali su tamo gde sam im ja rekao i, sasvim prirodno, nisu našli Frura. Ali ona druga lavina nam je isuviše dobro uspela. Opet sam bio povređen, i tako je trajalo duže, mnogo duže nego što smo mislili, dok opet nisam stao na noge. Požurio sam se ovamo - bili su, oh, puni razumevanja i pustili su me da oplakujem svoju nesreću kako god želim - požurio sam ovamo, u ludoj nadi da ću preteći vreme i, naravno, zakasnio sam. Frur je, potpuno sam, rodio dve bebe i jedna je umrla.
     "Bile su Homo Sapiensi."
     "Filose!"
     "Da, Homo sapiensi. I tako smo se uverili. Iz nekog razloga dete mora da se rodi u Medicinskoj Jedan da bi bilo Ledomac. Da li ti to liči na išta što si slušao o mutaciji?"
     "Ne. Nikako mi ne liči."
     "Nema mutacije, Čarli, i to je Milvis hteo da ti ja kažem. A Frur je živ i ovde je, a s njim i moje Homo sapiens dete, i to sam ja hteo da ti kažem."
     To je bilo previše - daleko previše - za Čarlija Džonsa da odjednom shvati. Poče da guta u malim zalogajima.
     "Milvis ne zna da ti se to dogodilo?"
     "Tačno."
     "Tvoj... Frur je ovde, živ?" (Ali Nejziv mu je kazao da se obrušavanje desilo pre mnogo godina!) "Koliko dugo, Filose?"
     "Već godinama. Sutin - dete - velik je gotovo kao i ti."
     "Ali... zašto? Zašto? Presekli ste veze sa svima..."
     "Čarli, čim sam mogao, počeo sam da istražujem sve što sam mogao da saznam o Ledomu - stvari koje mi nikada nisu padale na pamet. Ledomci su otvoren i pošten narod - to znaš - ali i oni su ljudi i imaju potrebu za svojom intimom. Možda je tako održavaju - odgovaraju ti na pitanja, ali ne kažu ništa preko toga. Postoje tajne u Medicinskoj Jedan i Naučnoj Jedan: ne tajne u smislu vaših smešnih 'državnih tajni', 'samo za unutrašnju upotrebu', 'poverljiv materijal' i takve besmislice. Ali stvari, mnoge stvari koje nikome ne bi pale na pamet, pa onda i ne pita. Nikome, recimo, nije palo na pamet da pita zašto nas podvrgavaju potpunoj anesteziji dok traje naš mesečni pregled, a to nam se dešava celog života; niko se nije zapitao zašto su naše bebe u 'inkubatoru' mesec dana pre nego što ih prvi put vidimo; ko bi se ikad zapitao o takvim stvarima kao što su opiti s vremeplovom? I sam sam pukim slučajem naleteo na Kontrolni prirodni primerak - nikada ga inače ne bih video - i prihvatio bih polovični nagoveštaj istine da nije bilo Sutinovog rođenja."
     "Šta je to Kontrolni prirodni primerak?"
     "Dete sakriveno u Medicinskoj Jedan. Homo sapiens. Uspavanog mozga; nešto s čim oni mogu uporediti svoj rad. Kao što vidiš, naše troje dece koja su pomrla i Sutin nisu bili jedini Homo sapiensi koji su se ovde rodili. Kad sam otkrio taj Kontrolni prirodni primerak mi smo odlučili da ćemo Sutina i dalje držati ovde sakrivenog - što je naravno značilo da će i Frur ostati skriven. Kad se Sutin rodio bio je čudnovat mali džukac - oprosti mi, Čarli, nama je zaista izgledao čudnovato - ali voleli smo ga. I sve što se događalo činilo je da ga još više volimo i bdimo nad njim. Milvis se nikada neće dokopati Sutina."
     "Ali... šta će se dogoditi? Šta ćete da radite?"
     "Zavisi od tebe, Čarli."
     "Od mene!"
     "Hoćeš li ga povesti sa sobom, Čarli?"
     Kroz utuljeno, srebrnasto svetlo, Čarli Džons pokuša da nazre priliku u ogrtaču, živahno, osećajno lice. Pomisli na istrajnost, bol, brige; bolnu usamljenost između ovo dvoje ljudskih bića, koja su, silom prilika, tako često morala da budu razdvojena, i sve zbog ljubavi prema detetu koju su gajili u sebi. I pomisli na dete - osuđeno da bude pustinjak, zakopano kao krtica; u Ledomu osuđeno da bude čudovište ili živinče za laboratorijske opite; a tamo nazad, u njegovom dobu - šta? Kad ne zna jezik, običaje... to je moglo biti još gore od ma čega što bi mu Milvis učinio.
     Zamalo da zavrti glavom, ali nije mogao, video je Filosovo lice razdirano strepnjom. Sem toga - Sis ne bi dozvolio; Milvis ne bi dozvolio. (Ali seti se - sećaš se? Ti znaš kako treba postaviti prekidače, sećaš se?)
     "Filose... da li bi mogao da nas odvedeš do vremeplova u Naučnoj Jedan a da niko ne zna?"
     "Mogao bih, ako bude potrebno."
     "Biće potrebno. Povešću ga."
     Ono što je Filos izgovorio nije bilo ništa naročito. Način na koji je izgovorio bio je valjda najbogatije uzdarje koje je Čarli Džons ikada dobio. Blistavih crnih očiju, Filos samo prošaputa: "Hajde da kažemo Fruru i Sutinu."
     Filos se umota u udobni, debeli ogrtač, dajući znak Čarliju da uradi to isto, a onda postavi dlanove na suprotni zid, jedan iznad drugog. Prsti mu utonuše u skrivena uporišta i on povuče nešto k sebi. Deo glatke stene, velik kao čovek, okrenu se oko sebe i uđe u pećinu. Bilo je šuplje i išarano unakrsnim šarama, kao pita koja se iseče pre pečenja. Iz trouglaste, mračne dubine vejao je dašak ledenog vazduha. "Neka vrsta otvora za provetravanje", reče Filos. "'Nebo' se tu završava; u stvari, sad smo već izvan njega. Ne mogu stalno da držim otvoren tunel jer nerestano oticanje vazduha na kraju će navesti nekoga iz stanice za pritisak da se zainteresuje." Čarli prvi put shvati da se već i u Ledomu ne održava samo temperatura vazduha već i pritisak.
     "Je li sada zima?"
     "Nije, ali je do zla boga visoko... Ja ću prvi i sačekaću da te povedem." Uđe u komoru u obliku klina i pritisnu ramenom suprotni zid. On ga, okrećući se, odnese iz vidnog polja, a potom se vrati opisavši pun krug, prazan. Čarli uđe unutra i pritisnu. Vratnice se zaljuljaše ispred njega dok se ostatak stene ne pomeri; iza njega, lupkalo ga je po petama dok je gurao. A onda je stajao na otvorenoj padini, zvezde su mu sijale iznad glave; snažno udahnu kao da ga je presekla britka hladnoća, ali to je pre bilo zbog zvezda.
     I svetlosti zvezda, koja je bila dovoljno jasna, potrčaše niz padinu, dahćući uskočiše u duboku urvinu u steni i Filos pronađe u njoj vrata. Gurnu ih; zapahnu ih topli povetarac. Uđoše i vetar zalupi vrata. Krenuše dalje i otvoriše druga vrata, i tu, trčeći im u susret, dok je prava vatra od cepanica pucketala na pravom kamenom ognjištu trkom im pohita u susret obradovani Frur, hramajući ali trčeći, i slobodno, srećno, polete i Sutin.
     Čarli Džons samo promrmlja jednu reč i sruči se u nesvest; a reč koju je izgovorio bila je: "Lora."