53.

     ...I konačno, poglavice Ledoma mogu na miru i sami da razgovaraju.
     "Ali Čarli Džons je zaista postojao?" upita Nejziv.
     "Oh, da. Kako da ne."
     "Nije... baš srećno ispalo", reče Nejziv. "Kada sam zauzeo stav da treba ovo što imamo da podelimo s Homo sapiensom, to je bila nestvarna tvrdnja. Nekako, ništa tu nije odgovaralo stvarnosti; samo reči, imena stvari." Uzdahnu: "Dopadao mi se. Izgleda da je razumeo stvari, kao na primer našu skulpturu. Tvorac, da zaista, i gozba..."
     "Dobro je on to razumeo", reče Sis, s prizvukom sarkazma. "Voleo bih da vidim koliko bi razumeo da smo mu ispričali celu istinu o sebi pre nego što je video skulpturu i gozbu, a ne posle toga."
     "Ko je on bio, Milvise?"
     Milvis razmeni pogled sa Sisom, ovlaš sleže ramenima i odgovori: "Pa, mogu i da vam kažem. On je bio u letećoj mašini Homo sapiensa koja se srušila u planinama blizu nas. Rasprsla se u vazduhu. Većina je izgorela i popadala daleko s one strane planine. Ali jedan komad je pao tačno na naše 'nebo' i tu ostao da visi. Čarli Džons je bio u njemu, teško ranjen, i još jedan Homo sapiens koji je već bio mrtav. Znate da 'nebo' odozgo izgleda kao planinski lanac, ali svejedno, ne bi valjalo da su nam se njihove spasilačke ekipe stale penjati po njemu.
     Sis je nesreću video na svojim instrumentima, i smesta podigao jedno A-polje kojim ga je spustio dole. Ja sam dao sve od sebe da mu spasem život, ali bio je isuviše teško ranjen. Nikada nije došao svesti. Ipak, uspeo sam da mu sadržaj uma potpuno snimim na cerebrostil."
     Sis reče: "To je najpotpuniji snimak uma koji smo ikad imali."
     "Tada je Sisu i meni palo na pamet da možemo iskoristiti taj snimak da bismo videli šta bi Homo sapiens mislio o nama kad bi znao da postojimo. Jedino što je trebalo da uradimo bilo je da potisnemo id, 'ja' date ličnosti dubokom hipnozom i da ga zamenimo crebrostilnim zapisom Čarlija Džonsa. Pošto smo već imali Kvesbua, bilo je veoma prosto."
     Grosid je začudeno klimao glavom: "Nismo čak ni znali da postoji Kvesbu."
     "Kontrolni prirodni primerak. Dabome da niste. To je naučnoistraživačko vlasništvo Medicinske Jedan. Nikada se nije ukazao razlog da ikome pričamo o Kvesbuu.
     S njim se lepo postupalo. Mislim da je čak bio i srećan, iako nikada nije pomolio nos izvan svog odeljenja u Medicinskoj Jedan."
     "Sad jeste", kaza Nejziv.
     Grosid upita: "Šta će biti s njima, s Kvesbuom i s ovom drugom?"
     Milvis se nasmeši: "Da nije bilo tog neverovatnog Filosa i skrivanja deteta i Frura sve ove godine - a, bogami bio ih je dobro sakrio; ni u snu nisam posumnjao, sve ove godine - imao bih muke da ti odgovorim. Kvesbua bismo teško mogli ponovo da zatvorimo, nakon tog kratkog izleta u ličnost Čarlija Džonsa, čak i da je nastavio sve to da smatra samo snom. Jer mnogo od onog što je doživeo nije bilo uopšte san - on je, na kraju krajeva, zaista lično i u stvarnosti posetio Jedinice. Ali isuviše je odrastao da bismo ga pretvorili u Ledomca, sem delimično; a tako nešto mu ja ne bih učinio."
     "Ali dete, Sutin, pruža nam nove mogućnosti. Možeš li zamisliti šta će biti od njih dvoje?"
     Grosid i Nejziv izmenjaše poglede. "Mogli bismo da im sagradimo kuću?"
     Milvis zavrte glavom. "Ne u Dečjoj Jedan", odlučno reče. "Isuviše... se razlikuju. I nema te brige, čak ni ljubavi koja bi to premostila. To bi im palo isuviše teško, a možda i nama. Ne zaboravi ko smo, Groside - šta smo, i čemu služimo. Čovečanstvo još nikada nije dostiglo svoju optimalnu sposobnost razmišljanja, maksimalnu objektivnost, sve do sada, jer je stalno mučilo sebe vlastitim dvojnostima. U našem slučaju, sve razlike izuzev ličnosti pojedinca izbrisane su. A Kvesbu i Sutin se ne razlikuju od nas kao pojedinci, oni su, prosto, druga vrsta. Mi, Ledomci, verovatno bismo se bolje snašli od njih ali još smo mladi, neizvežbani; tek smo u četvrtoj generaciji..."
     "Zaista?" reče Nejziv. "A ja sam mislio... Hoću da kažem, nisam mislio. Nisam znao."
     "Malo nas zna; malo nas vodi računa o tome, jer to i nije važno. Mi smo uslovljeni da gledamo ispred sebe, ne natrag. Ali pošto se to odnosi i na našu odluku o tome šta ćemo uraditi sa Kvesbuom i Sutin, reći ću vam ukratko kako je nastao Ledom."
     "Moraćeš ukratko; jer mi tako malo znamo..."
     "Bio jednom Homo sapiens, veoma veliki duhom; da li je kao takav bio poznat i među svojima, ne znam. Verovatno jeste. Mislim da je bio fiziolog ili hirurg; mora da je bio i jedno i drugo i još mnogo više od toga. Smučilo mu se čovečanstvo, ne toliko zbog zlodela koje je do tada učinilo, već zbog toga što je uništavalo i ono dobro što je nosilo u sebi. I pade mu na pamet da će ljudska rasa, pošto je prethodno nekoliko hiljada godina sebe zarobljavala, neizbežno krenuti i da uništi sebe, sem ako se ne uspostavi društvo koje neće biti ni na čijoj strani, koje neće biti podeljeno na stranke i strane, koje će biti verno isključivo čovečanstvu i nikom drugom.
     Verovatno je dugo vremena radio sam; znam da su mu se pred kraj pridružili mnogi istomišljenici. Njegovo ime, njihova imena, ostala su nepoznata: čovečanstvo odaje poštu time što nastoji da oponaša, a on je želeo da mi preuzmemo od Homo sapiensa samo ono što nikako nismo mogli izbeći.
     On i njegovi prijatelji su nas stvorili, odredili nam način života, dali nam religiju i cerebrostil i osnovna znanja o A-polju, i pomogli prvoj generaciji da sazri."
     Nejziv iznenada reče: "Onda mora da su ih neki od nas poznavali!"
     Milvis slegnu ramenima. "Moguće. Ali otkud su znali? Ovi su se oblačili, ponašali, govorili, kao pravi Ledomci; jedan po jedan umirali su ili nestajali. Kao odojče i kao dete prihvataš ono što vidiš oko sebe. Nas četvorica smo učitelji - je li tako; i oni su bili.
     Od nas su tražili samo da održimo čovečanstvo u životu. Ne njegovu umetnost, muziku, književnost, arhitekturu. Već njega samog; u najširem smislu da održimo sopstvenost čovečanstva, humanitet kao takav.
     Mi nismo vrsta u pravom smislu te reči. Mi smo biološki 'konstrukt'. Mogli bismo, bez suvišnih obzira, sebe nazvati mašinama koje imaju određene zadatke. Zadatak nam je da čovečnost održimo u životu dok je drugi uništavaju, a kada potpuno izumre...
     Da je vratimo!
     To je jedini uvid u Ledom koji nismo saopštili Čarliju Džonsu, jer on nikada ne bi poverovao: nema tog Homo sapiensa koji bi hteo, ili čak mogao. Zaista nikada u istoriji čoveka grupa koja je imala vlast nije imala i dovoljno mudrosti da se sama povuče, da odustane, izuzev pod pritiskom.
     Moramo biti takvi kakvi smo, ostati takvi, čuvati veštine preživljavanja u prirodi, držati otvorena dva velika puta što vode u dušu čovekovu - religiju i ljubav, i proučavati čovečanstvo onako kako se nikada nije potrudilo da sebe prouči - sa spoljašnje strane. I, s vremena na vreme, moramo se susresti sa Homo sapiensom da vidimo da li je spreman da živi, da voli i da ispoveda svoju veru bez štake, bez potpore veštački unete biseksualnosti. Kad se to dogodi - a dogodiće se, makar i kroz deset hiljada ili pedeset hiljada godina, mi, Ledomci, jednostavno ćemo prestati da postojimo. Mi nismo Utopija. Utopija je nešto završeno, gotovo. Mi smo prolaznici; čuvari; most, da tako kažem.
     Puki slučaj koji nam je doveo Čarlija Džonsa pružio nam je mogućnost da ispitamo kako bi Homo sapiens reagovao na pomisao o Ledomu. Videli ste šta se dogodilo. Ali tu je nova činjenica, postojanje Sutinino. To nam otvara nove mogućnosti, a prva je da vidimo da li Homo sapiens može da se pripremi za vlastito sazrevanje."
     "Milvis! Znači li to da hoćeš da ih pustiš da začnu novog..."
     "Ne novog Homo sapiensa. Staroga, ali uz mogućnost da živi bez mržnje. Da živi, kao sva mlada bića, uz pomoć jedne ruke vodilje."
     Grosid i Nejziv se nasmešiše jedan drugome. "Naša specijalnost."
     Milvis odgovori smeškom, ali zavrte glavom. "Mislim da će to ovog puta biti Filosova i Frurova specijalnost. Neka ostanu zajedno - zaslužili su. Neka žive na granici Ledoma - navikli su tako. I neka dva mlada ljudska bića poznaju samo njih, a nas neka se sećaju i neka njihovi potomci i potomci njihovih potomaka pamte samo njih a od nas neka naprave mit...
     I stalno ćemo ih držati na oku, ako zatreba, ponekad ćemo im i pomoći, kao slučajno ili srećom; ako ne uspeju, propašće, a ako propadnu, umreče, kao što je čovečnost već i ranije umirala.
     I jednog dana, na neki drugi način, opet ćemo započeti razvoj ljudske rase, ili ćemo se, možda, susresti s ljudima... ali na neki način, jednog dana (kad budemo sami sebe dobro poznavali) bićemo sigurni, i tada će Ledoma nestati, a čovečanstvo će najzad započeti."

     Jedne zvezdane večeri Filos i Frur izašli su da malo posede u retkom, hladnom vazduhu. Kvesbu i Sutin behu otišli još pre jednog sata, posle prave porodične večere, i vratili se u svoju udobnu brvnaru zaptivenu mahovinom, malo podalje na šumovitoj zaravni.
     "Frur...?"
     "Šta je?"
     "Ta naša deca..."
     "Znam", reče Frur. "Ne mogu određeno da kažem šta je po sredi... ali nešto nije u redu.
     "Izgleda da nije ništa krupno... možda samo njena trudnoća."
     "Možda..."
     Iz zvezdama posrebrene pomrčine: "Filose...?"
     "Kvesbu! Šta je, pobogu... da nisi nešto zaboravio?"
     On izide iz senke, polako, oborene glave. "Hteo sam da... Filose?"
     "Tu sam, dete moje."
     "Filose, Su je... pa, nesrećna je."
     "Ta nemoj, šta joj je?"
     "Ja..." odjednom zabaci glavu i na licu, jedva vidljivom u mraku, zablistaše zvezdice: suze. "Su je divna, ali... ali ja sve vreme volim neku drugu koja se zove Lora, i potpuno sam bespomoćan!" provali iz njega.
     Filos ga obgrli rukom oko ramena i nasmeja se; ali tako tiho, s takvim saosećanjem da je to bilo kao milovanje. "Oh, to nije tvoja Lora, to je Čarlijeva cura!" smirivao ga je. "Čarli je mrtav, Kves.
     Frur reče: "Pamti ljubav, Kvesbu; ali, naravno, zaboravi Loru."
     Kvesbu reče: "Ali on ju je toliko voleo..."
     "Frur je u pravu", kaza Filos. "On ju je voleo. Uzmi tu ljubav. Veća je od Čarlija - još živi. Odnesi je kući i pokloni je Su."
     Iznenada - Filos je pomislio da je to blaženstvo na Kvesbuovom licu, ali to je bilo nebo - nebo se osvetli od iznenadnog bleska; zvezde nestadoše. Frur kriknu. I njihova dobro poznata zaravan postade nepoznata u srebrnom odsjaju ledomskog neba.
     "Znači, tu je; ipak je došlo", reče Filos. Postade veoma tužan. "Pitam se kada će Sis opet moći da ga skine... Kves, trči natrag kod Sutin - brzo! Kaži joj da je sve u redu; srebrno nebo nas čuva."
     Kvesbu odjuri. Frur doviknu za njim: "Kaži joj da je voliš!"
     Kvesbu se okrete u trku, mahnu rukom baš kao Čarli Džons, i nestade u šumi.
     Frur uzdahnu i sam se nasmeja.
     Filos reče: "Mislim da mu neću nikada reći... ljubav ne treba kvariti... jadni Čarli. Njegova Lora se udala za drugoga, znaš."
     "Nisam to znao!"
     "Jeste - kao što dobro znaš, u svakom trenutku može se prekinuti snimak na cerebrostilu. Sis i Milvis su, sasvim prirodno, prekinuli u trenutku dok je Čarli još bio pun ljubavi; tako bi možda bolje razumeo Ledom. Ali, Čarlijevo pamćenje bilo je duže."
     "Bio je u onoj letećoj spravi zato što je želeo da ode od..."
     "Na žalost, nije. Prosto mu je bila dosadila, i to je razlog što se udala za drugog. Ali to neću da kažem Kvesbuu."
     "Oh, molim te, nemoj", reče Frur.
     "U ljubavi su... prave neznalice i paceri", zakikota se Filos. "U stvari, Čarli je bio u avionu da bi stigao u jedno primorsko naselje, sasvim blizu nas. Te godine, tamo su bili neki gadni zemljotresi, a on je bio vozač buldožera, znaš. Oh!" kriknu on pogledavši uvis.
     Nebo je bilo počelo da svetluca, zatim da se iskri.
     "Kako je lepo!" uzviknu Frur.
     "Atomska kiša", reče Filos. "Opet počinju, idioti jedni."
     Čekali su.